Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 16586
Sadržaj : 8314
Broj pregleda : 5314650
Ko je na sajtu?
Imamo 35 gosta i 2 člana na mreži

JEDINI NEPRIJATELJ KOGA SU SE SRBI PLAŠILI KROZ VEKOVE


04.08.2017

Vampiri postoje od kada postoje i ljudi. Nemci tvrde da su vampiri poreklom iz Srbije :

U članu dvadesetom Dušanovog zakonika zabranjuje se da se ljudi vade iz grobova i spaljuju: „Ono selo koje bi to učinilo platiće vraždu (kaznu koja se plaća za ubijenog čoveka), a raspopiće se pop koji bi došao na to.“ Pravoslavni sveštenik Ðorđe Sremac u svojoj hronici na latinskom jeziku, pisanoj u prvoj polovini šesnaestog veka, beleži da je u Temišvaru, posle smrti njegovog kuma Pavla Kinjižija, „bila zaustavljena njegova duša celu godinu, jer se često i noću i danju čula lupa i kako lonce razbija“. Sto godina kasnije u jednoj zbirci crkvenih (pravoslavnih) i pravnih propisa opet se brani spaljivanje vukodlaka i kađenje nad njima, a prestupnicima se preti šestogodišnjom zabranom pričešćivanja. Isto to čini - zabranjuje! - u osamnaestom veku i budimski Eparhijski sabor odlukom da se „ovo prebezakono delo zabrani anatemom, a oni koji bi prestupili da se predadu carskom sudu“. Ni devetnaesti vek (ni dvadeseti, kao ni, uostalom, ni dvadeset prvi) kad su u pitanju vampiri, neće biti izuzetak. Samo se o njima obaveštavamo drugačije: umesto crkvenih zabrana, o ovim slučajevima saznajemo od organa vlasti: kmetova, izveštaja policije, Ozne, MUP... a do 1945. i iz novina.

Krenimo, stoga, redom. Knez Miloš je 1820. godine pustio iz zatvora nekog „Iliju vampirdžiju“ s pretnjom „ako bi se ubuduće vampira u kom selu raskopavati usudio da će biti... navek u tamnici zatočen“; protu negotinskog i paroha radujevačkog 1838. vladika timočki Dositej poslao je na pokajanje u manastir jer su dopustili radujevačkim seljacima da otkopavaju mrtva tela koja su proglašena za vampire; požarevački okružni sud odrezao je pet dana zatvora i dvadeset pet batina Miliću Stojadinoviću iz Šapine jer je „svoju ženu iz groba iskopao, pokrov joj s nogu na glavu metnuo i opet zakopao“…

VRANAC JE PRESKOČIO DEČJI GROB U broju od 31. decembra 1933. beogradski dnevni list „Vreme“piše da su dva brata u selu Čičkovi, u srezu ariljskom, „probili u groblju telo svoje mrtve matere držeći da se povampirila“. Politika od 9. avgusta 1934. javlja iz Smedereva: „Vampir se najpre pojavio kod Ðure Karanovića. Od straha, žena i deca Karanovića bežali su od kuće, dok najzad nije došao i sveštenik, očitao molitvu i oterao utvare iz kuće.“ Na celoj strani „Vreme“ 6. oktobra 1938. piše o vampiru u Kneževcu, „selu nadomak prestonice, čije su se kuće izmešale sa rakovičkim vilama“. Na kuću siromašnog kolara Mihaila Ðoševića navrzao se vampir i nikakve molitve ni bajanja nisu pomagali. „Svake noći, kao od najstrašnijeg zemljotresa, trese se tavan nad glavama članova siromašne porodice i u gluvo doba, kad već celo spava mrtvim snom, nešto kmeči u njihovoj sobi, zove ih i ceri se!“ Ðoševićima su susedi svake noći pravili društvo i do zore istom držali strah, a kad im je kneževačka vračara na glasu otkrila da se to povampirila Mihailova ćerkica, malo pre toga sahranjena, celo selo je od opštine zatražilo dozvolu da se dečji grob otkopa „da vide da devojčica ne leži naopako“. Pošto im opština ništa nije odgovorila, Kneževčani su na svoju ruku raskopali zemlju i u sanduk zaboli glogovo trnje. Reporteri Vremena ovome dodaju priču seljaka, koji su, po savetu nekog stranca, naišavšeg kroz selo, u groblje odveli neosedlanog crnog konja: „Vodili smo ga cele noći po groblju, ali preko onog malog groba nikako nije hteo da pređe! A trebalo je da preskoči njega, da zgazi nečastivog! I najzad, na silu boga, naterasmo ga! Preskoči konj kao mahnit i zavrišta koliko je mogao! A posle stade i strese se kao da ga priteže neki veliki teret...“

ISTRAGA JOZEFA EKERTA U januaru 1942. godine - doba je, dakle, ratno - policijski činovnik iz Kraljeva u beogradsku centralu javlja o neverovatnom („unglaublich“) događaju, o kojem se „ne bi usudio da piše da mu nemački vojnici nisu potvrdili kazivanja lokalnog stanovništva“: vodeći se svojim običajima, „nepojmljivim nemačkim navikama“, meštani sela Ratina otkopali su jedan grob, a patrola nemačke vojske, privučena gužvom i uzvicima, svojim očima se uverila da je telo u sanduku bilo belo i naduto, „bez ikakvih tragova raspadanja... iako je sahrana obavljena četiri meseca ranije“. Visoki policijski činovnik Jozef Ekert, upućen da istraži ovaj slučaj, u dva je navrata izneo svoja zapažanja: prvi put 23. februara 1942. u izveštaju nadređenima i drugi, 17. decembra 1946. pred Vojnim sudom u Beogradu. Budući da njegova zlodela nisu bila upitna, istraga je trajala samo od 9. do 19. decembra, a streljan je tri dana kasnije. Njegovog islednika, nekog poručnika D. Ovuku, „istraga o vampirima“, u koje, jasno je, nije verovao, zanimala je samo zbog Ekertvovgo prisustva u Ratini, jer su tih dana tri zarobljena partizana streljana u obližnjem selu Metikoš... Kasnije, milicija će u slučajevima vampirizma poklanjati mnogo više pažnje. U prvim godinama nakon rata svaki takav slučaj bio je tretiran kao delatnost koja podriva jedan od stubova na kojima počiva mlada država - dijalektički materijalizam, učenje da je smrt nepoziva, a da duše nema. Ako su činjenice govorile drugačije, tim je gore po činjenice i one koje su ih navodili bilo. U sedamnaest slučajeva zabeleženih u arhivama užičke Ozne, dvanaest muškaraca i tri žene posle istrage priznali su „vršenje neprijateljske propagande iz reakcionarnih pobuda“ i zbog toga upućeni na robiju u trajanju od sedam do 11 godina (priznanje se tih godina nije uzimalo kao olakšavajuća okolnost). Što statistika uspešnosti užičke Ozne nije stopostotna, kriv je slučaj: dva muškarca koja su za jednog streljanog četnika tvrdili da se povampirio umrla su u zatvoru pre nego što su priznali... Docnijih godina odustalo se od ovako rigidne politike. Tvrdnje o pojavi vampira proglašavane su za „versku propagandu“ ili „nazadnjaštvo“, a na teren su, po potrebi, upućivane komisije agitatora da drže predavanja o religiji kao o „opijumu“ za narod.

OPIJUMSKE I DRUGE MAGLE Bilo je i nekoliko temeljitijih pokušaja da se utiče na svest radnih ljudi i seljaka: partijski organ „Borba“ 1963. izvestio je svoje čitaoce o naučnom radu srpskog akademika D. M. medicinske struke, koji je dokazivao da „u određenim slučajevima sahranjeno telo zbog sinergetskog dejstva dve vrste bakterija dobija krečnobelu boju“, a zagrebački sociolog S. D. K., potonji ambasador u Africi, objavio je 1965. u jednom stručnom časopisu da su manifestacije vampirizma zapravo posledice kolektivne hipnoze... Početkom naredne godine, saznajemo iz dokumenata koji su kasnije objavljeni da bi se diskreditovao Aleksandar Ranković, Udba je u Vatikanu kupila tri „kompleta za eliminaciju vampira“. Ovakvi kompleti vekovima su bili deo standardne opreme sveštenika katoličke crkve (i nekih službi bezbednosti) i samo im je forma menjana, dok je sadržaj kroz vekove ostajao isti. Oficir Udbe J. Stojić, ako mu je to uopšte bilo pravo ime, nije smeo da rizikuje da italijanski carinici vide šta je kupio, pa je granicu prešao uhodanim švercerskim kanalom severno od Nove Gorice, a onda autom koji ga je čekao u Ajdovščini. Tako je u Beograd doneo tri istovetne kutije od orahovog drveta sa inkrustiranim sedefnim krstom na poklopcu. Unutrašnjost tih kutija finim daščicama i oblogom od čoje bila je izdeljena na pregrade različite veličine i oblika, tako da je svaki predmet imao svoje mesto i na njemu bio zaštićen od tumbanja i oštećenja: krst od slonovače sa srebrnim postoljem; okruglo ogledalo, takođe u srebrnom ramu; Sveto pismo u povezu od safijana; jednocevni pištolj sa punjenjem spreda i dva srebrna kuršuma; bočice sa svetom vodom, crnim vinom i osvećenim uljem; tri zašiljena štapića od gloga; bodež sa drškom u obliku krsta; osušeni struk bosiljka i glavica belog luka, uz napomenu da se menja jednom u tri nedelje, pošto podleže truljenju.

U aprilu 2014. godine jedna od ovih kutija bila je izložena u stalnoj postavci Muzeja BIA u prizemlju zgrade u Ulici kraljice Ane u Beogradu, ali je posle samo dva dana, bez ikakvog objašnjenja, vraćena u depo... Nećemo se na ovom mestu baviti nabrajanjem slučajeva vampirizma - budućim istraživačima na raspolaganju stoje arhive MUP i BIA, kao i povremeni novinski napisi koji su promakli pažnji urednika. Tako „Politika ekspres“ pet dana zaredom septembra 1994. izveštava o dvostrukom ubistvu u jednom krupanjskom selu zbog „bizarnog povoda“: tokom bdenja pored umrlog jedan sused probušio mu je kožu iglom kako se ne bi povampirio, što je revoltiralo pokojnikovog unuka, pa je buknula svađa... Vredno je pomena da je u redakciji Politike sve do kraja devedesetih postojalo pravilo da se vesti o raskopanim grobovima, navodno zbog „digniteta sahranjenih“, ne objavljuju.

MIR POKOJNICIMA

Na direktan način, duh one odredbe Dušanovog zakonika pomenute na početku teksta, sačuvan je do dana današnjeg. Krivični zakonik Republike Srbije u članu 354 propisuje: „Ko neovlašćeno prekopa, razruši, ošteti ili grubo povredi grob ili drugo mesto u kojem se umrli sahranjuje kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine.“ Ovo se krivično delo naziva „povredom groba“ i ne možemo se oteti utisku da je u ovako odabranom nazivu podsvesno sačuvano sećanje na prve posleratne godine i krutu boljševičku dogmu zvanu „dijalektički materijalizam“, jer isto kazneno delo u Hrvatskoj zove se „povreda mira pokojnika“, što je daleko bliže suštini stvari. Zbirne statistike povrede ovog člana zakona u Srbiji javnosti nisu dostupne, a broj sankcionisanih slučajeva vampirizma zamagljuju vandalizam i kvazisatanistički obredi maloletnika. Ali, primera radi, navedimo da je u subotičkom sudu tokom 2013. vođeno deset predmeta koji se odnose na povredu groba... I tako, stigli smo do današnjih dana. Čitalac greši ako očekuje pouku ili kritički osvrt na iznete fakte. Umesto toga, možemo da mu ponudimo samo uvodni paragraf iz članka akademika Tihomira Ðorđevića „Vampir u verovanju našeg naroda“, primljen na IV skupu odeljenja društvenih nauka SANU 11. aprila 1952. godine: „Verovanje da poneki mrtvaci mogu noću izlaziti iz grobova, prerušavati se u različite prilike, uznemiravati svet, praviti štetu, moriti ljude i stoku i činiti svakojaka druga zla, u našem narodu je, koliko se zna, bilo rašireno od davnih vremena. Ono u njemu nije iščezlo, čak ni do dana današnjega.“

Izvor: newsweek.rs i Akademediasrbija.com

 



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP