Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 17947
Sadržaj : 8317
Broj pregleda : 5398232
Ko je na sajtu?
Imamo 600 gosta na mreži

ВЕРНИК АЛИ НЕ У ТОРУ СА СТАДОМ 3.


09.3.2017.

Пише : Слободан М.Маричић

Тумачења Божје воље на дрвљанику

Пре него наставим, морам рећи да сам у овом интер регнуму до овог писања примио мејл са питањем једног читаоца да му растумачим наслов, а када сам оћутао десетак дана, поново се јавио и рекао да не треба да оставим читаоцима ту недоумицу до краја фељтона. У реду, пре него наставим главну тему да објасним наслов.

 Исти у принципу нема посебне везе за мојим сећањима на Оца Тадеја. Изабрао сам га зато што ћу на крају излагања рећи моје мишљење о томе шта нам чини наша црква и како третира своје вернике. Упечатљив пример биће дакле ово моје сећање на Оца Тадеја укључивши моју последњу посету манастиру Витовница. А укратко наслов треба да изрази мој став као вишедеценијског верника наше православне цркве да нећу да будем овца у стаду које се тера у тор. Од кога ? Па ако су највиши по „ чиновима“ владике које кроје обрасце „политике“ цркве према нама верницима, као и према политичко-социјалном, културном и свом другом стању у Србији, на челу са патријархом, онда су они ти „пастири“ који преносе Божју мисао и мудрост нама. Иако се често у светим књигама верујући народ заиста назива стадом, данас по мени, ми нисмо ( у очима црквених главешина) смерно стадо јагањаца, већ крдо – волова. Е сад како и зашто ја то мислим, као што рекох прочитаћете на крају фељтона. И сада се враћам оцу Тадеју.

Тако се некако скупила групица од нас шест, седам који смо с времена на време посећивали Оца Тадеја у Витовници и сваког пута смо доживели по неко изненађење, сазнали, односно, научили нешто. Ако је заправо неко нешто и научио и је ли му то користило у животу, не знам за друге , јер ни са ким од њих одавно нисам у контакту. Али сам сигуран да су сви чули много тога што је на њих тада оставило дубок утисак. Што се мене тиче, доста од тога што сам чуо од овога духовника ми се „урезало“ у памћење и наравно доста тога сам научио, а нешто је и избледело. Али рекао бих, да су многе мисли које сам пребирао по глави после тих сусрета, некако „ повукле“ размишљања и интересовања за друге (духовне) теме , којима се и данас бавим. Елем те доласке у манастир памтим по томе, што је готово увек, бар прве две године, Отац Тадеј седео на једној гомили балвана из манастирске шуме, које су се припремали за сечење за зиму, као да је знао да долазимо и као да нас чека. Уопште ме не би чудило да је све унапред знао. По доласку смо ми распаковали неке симболичне поклоне за манастир и однели у кухињу у доњој згради, поздравили се са монасима који нису били на неком послу у башти или негде ван манастира. Потом смо се враћали на ту гомилу балвана и спонтано започињали разговор.

Један од првих тога дана је био за мене најупечатљивији и најзанимљивији. Нас петоро дошло је пуни знатижеље, а осим мене сви су били први пут на овом путовању. Моја супруга, једна пријатељица новинарка и две колегинице из моје некадашње фирме. И сад не знам шта је био прави редослед излагања, јер је за све било спонтана прича Оца Тадеја, али изненађујуће и не баш лако схватљиво и одмах разумљиво за друге.Слободан сам рећи за мене је то било некако лакше јер сам добро познавао остале, генерално њихове проблеме и размишљања. Отац Тадеј као по неком правилу започињао је неку наизглед неодређену причу, која је међутим имала своју „позадину“, и неком од нас упућену своју тачну поруку и објашњење. И сад морам да објасним оно што је осим мене о другима, очито знао и Отац Тадеј. Ја кроз дружење са тим особама, а Отац Тадеј на неки свој необјашњиви духовни начин, с тим што је он знао објашњење и разлог поруке коју је пренео изабраној особи. Сад не сећам се редоследа, али почео је говорити о разлозима због који Промисао не благосиља и не обдари неку жену да постане мајка. Томе је следио увод о животу, разним животним ситуацијама и сл. да би после извесног времена дао следеће тумачење: „Господ зна све шта ће бити и шта је било и види све што је нама невидљиво. Например,он зна колико нека жена жели да постане мајка, али јој то није могуће и поред свега што предузима. Једноставно није Божија воља. То није неки хир Промисли, већ управо супротно – помоћ. Промисао зна да та жена заслужује својим коректним животом и поштованим местом у друштву, да буде обадрена дететом као испуњењем највећег сна сваке брачне заједнице. Али он види и будућност те породице, те жене и тога детета и зна да нешто неће бити како ваља у будућности за све њих. Можда жена умре на порођају. Можда дете умре на порођају. Можда се роди са неком телесном маном и буде уместо радости - мука родитељима. Можда у животу оде странпутицом преузет од нечастивих сила или учини нешто страшно што ће уместо радости донети патњу и бол породици“ , говорио је Отац Тадеј.

И сад морам рећи да је једна од мојих колегиница из фирме већ у зрелим тридесетим годинама упорно покушавала да остане у другом стању. Путовала је и у иностранство, обилазила бање и слична места, али безуспешно. Пореклом из добро стојеће породице, удата за нешто старијег мужа имала је дакле све материјалне и социјалне услове да одгаја не једно него више деце, како је говорила, али јој се ето „није дало“ . За мене је то било невероватно мудро и логично објашњење и отада сам слушао и многа друга разноврсна, која су ми отворила многе видике. Како је спонтано започео ову причу дефинитивно не случајно него директно намењену мојој колегиници, тако је спонтано прешао и на друго приповедање. Ако би ме неко питао каква је била реакција у овом случају, па и другим, сећам се да је у колима при повратку дуго владала тишина и да је свако био удубљен у своје мисли. Ово је дакле скраћено казивање о овом случају. Да додам, моја колегиница на жалост или на срећу није никада постала мајка, али је усвојила једно дете. Да ли је то била препорука Оца Тадеја у њиховом одвојеном разговору, то не знам.

Други разговор са Оцем Тадејом и одговори на питања која заправо нису ни постављена, осим у мислима нас који смо ту били присутни, је баш био специфичан . Једна женска особа међу нама била незаинтересована за мушки пол, дакле лезбејка. То је прилично добро крила, али свакако због тога имала вероватне емотивне и духовне тешкоће, и живот у коме се морала непрекидно претварати. Вероватно је тада у глави имала мисли и питања о својој будућности, судбини и како наћи одговарајуће разумевање и место у друштву. И тако Отац Тадеј настави своју спонтану причу о животу и религији и душама које се нису могле одлучити да ли ће бити мушке или женске, али су у Божијој милости због тога што разумеју људе боље него други. Такве особе које су у милости Промисли ( претпостављам да се ради о верницима) се посвећују хуманим стварима. Заиста не знам шта је моја колегиница причала са Оцем Тадејем и какав јој је он савет могао дати, али знам да је доцније на послу и дружењу нестало те неке вештачке и пренаглашене раскалашности у њеном понашању.

Дакле да поновим, свако од нас је имао неку своју мисао водиљу – питање у вези неког проблема , тешкоћа, и слично. Нико о томе није говорио пре тога, нити смо очекивали да ће Отац Тадеј прво разговарати пред свима и са свима „шаљући“ нам опште или основне поруке, а тек потом са сваким од нас понаособ. Проблем моје другарице новинарке је био онај традиционалан код нашег народа - сукоб свекрве и снаје. Наравно да је то оптерећивало ситуацију у заједници, јер су живели у заједничкој кући – домаћинству. И тако је дошло на ред казивање Оца Тадеја које се у потпуности односило на њен проблем, иако је Отац Тадеј као и пре тога говорио прво уопштено: „ Неки људи имају потребу да потчињавају друге својој вољи, опходе се према њима тако да им не дозвољавају да ови покажу своју способност за живот, измишљајући разлоге сталног незадовољства према њима, и сл.

Отприлике тако је говорио Отац Тадеј описујући однос „имагинарне свекрве и снаје“ – мојој другарици.Вероватно се и другима као и мени наметнуло питање : Зашто се то дешава ? Љубомора према снаји која „отима“ мајци сина, ривалитет посебно јак међу женама у једној заједници и неиспуњене жеље, беше одговор, али још рече тада Отац Тадеј, „то не значи да су такве особе лоше и зле, већ се једноставно не могу помирити са новом ситуацијом“. Као још увек „ровит“ преображеник ја сам био мало збуњен, када је Отац Тадеј рекао да је таква особа жртва „ малих слугу таме“ које је буквално терају да другом - неком, ради ситне пакости намећући своју вољу. Тада још нисам спознао могућност да постоје ентитети који су негативно оријетисани према људима и животу, без обзира како се звали. Ово једноставно али некако мистично тумачење, постаје ми доцније посебно значајно кад се сетим појмова о „психичком вампиризму и црпљењу енергије људи од других особа“ . Не бих даље шпекулисао о овој теми, али верујем да је разговор моје другарице са Оцем Тадејем помогао да чује објашњење, а можда и решење. Запамтио сам и то да је значајан у таквим ситуацијама сукоба, неслагања и нетрпељивости, однос према вери – религији, блискост према учењу о љубави Христа према свим људима, грешним и онима који то нису. Без тога, не може се лако „побећи“ од духовног - психичког оптерећења злим узроцима. Коначно чега се сећам је, да су моја другарица и муж напустили заједницу са родитељима и сестром и наставили да живе сами.

Посебно интригантно тога дана посете манастиру је био један догађај на растанку са Оцем Тадејем. Иначе Отац Тадеј је свако поподне одлазио у конак да се одмори сат можда нешто више. Ми смо га чекали и он нам је „ у додатку“ увек рекао по нешто што смо се сви трудили да „преведемо“ на лични однос, као да је баш сваком од нас лично упућено. Тога дана седели смо на дрвљанику до заласка сунца , када смо кренули. Ауто којим смо дошли сам паркирао поред капије, са унутрашње стране ограде од прућа и колаца коју сам већ описао. На растанку као и при доласку, свако од нас је пољубио руку оцу Тадеју у знак поштовања. Тога пута ја то некако нисам учинио и са осталима се упутио ка аутомобилу. Био сам свестан да му нисам указао то поштовање , али из необјашњивог разлога нисам то исправио, те смо сви сели у кола. Када сам окренуи и стао колима пред капију коју је требало отворити, ја сам изашао и уместо ка капији кренуо сам назад према Оцу Тадеју који је још седео на дрвљанику. Када сам му пришао он је подигао десну руку и ја сам му смерно пољубивши руку рекао : „ Извините Оче, пропустио сам да се опростимо“ Он се само насмешио без речи и положио ми руку на главу благосиљавши ме.

Тако сам отишао до капије извезао ауто напоље, вратио се да затворим капију и коначно кренусмо за Београд. Чим смо мало одмакли, почела су да пљуште питања, шта ти би, што си се вратио и сл ? Ја сам им свима одговорио : „Нисам се ја вратио, Он ме је вратио! И кажем им да му нисам пољубио руку на растанку и опишем, како ме дочекао са подигнутом руком и потом благосиљао.“ Мислим да су сви други били више запрепашћени тиме што сам им рекао, него ја, јер сам се осетио „комплетан и релаксиран“ сигуран у то, да се то није догодило не бих имао оне чудне спокојности коју сам увек осећао после посете том месту и оцу Тадеју.

Наставак :

Кастанеда по Оцу Тадеју

 

 


 

 

 

 

 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP