Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 117517
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6827462
Ko je na sajtu?
Imamo 75 gosta na mreži

PONEROLOGIJA – DRUGA STRANA NOVČIĆA LJUDSKE PRIRODE 2


30.05.2014. / ree-Akademediasrbija

Još od davnih vremena, filozofi i religiozni mislioci koji su pripadali različitim kulturama, bavili su se pitanjima moralnih vrednosti, pokušavajući da nađu odgovor na pitanje šta je dobro.

Oni su opisivali vrline ljudskog karaktera i zagovarali da bi ih svi ljudi trebali steći. Stvorili su bogato nasleđe koje je sadržavalo vekovna iskustva i refleksije. I pored očiglednih razlika u kulturi i pristupima, iako su radili u različitim vremenskim periodima i na različitim mjestima, filozofi su došli do zaprepašćujuće sličnih zaključaka vezanih za ljudsku prirodu. To nam pokazuje da sve što je vredno, uslovljeno je i proističe iz zakona prirode i njihovog djelovanja na individualna ljudska bića i društvene zajednice.

Jednako je interesantno videti kako je relativno malo rečeno o drugoj strani novčića: prirodi, uzrocima i poreklu zla. Ove stvari su obično sakrivene iza generalizovanih zaključaka i zaogrnute velom tajni. Ovakvo stanje stvari se delimično može pripisati društvenim uslovima i istorijskim okolnostima pod kojim su ovi mislioci radili: njihov rad je mogao biti delimično diktiran ličnom sudbinom, ukorenjenom tradicijom ili čak licemerjem. Posle svega, pravda i vrlina su suprotnost sili i perverziji: isto važi za istinoljubivost u odnosu na lažljivost, kao što je zdravlje u suprotnosti sa bolešću. Takođe je moguće da je ono što su oni rekli o pravoj prirodi zla kasnije sakriveno pod uticajem istih tih sila koje su oni nameravali razotkriti.

Karakter i poreklo zla su tako ostali sakriveni u tajnim senkama i ostavljeni literaturi da se bavi njima jednim jako izražajnim jezikom. Ali, ma koliko taj jezik literature bio izražajan, on nikad ne doseže istinske korene te pojave. Uvek ostaje određeni saznajni prostor kao neka neistražena prašuma moralnih pitanja koja se opire razumevanju i filozofskim generalizacijama.

Filozofi današnjeg vremena razvijajući meta-etiku pokušavaju da se proguraju kroz elastični prostor koji vodi ka analizi jezika etike, prinoseći kamenčiće za sklapanje jednog mozaika koji će pomoći u eliminisanju nesavršenosti i navika prirodnog konceptualnog jezika.Istraživanje ovih uvek misterioznih fenomena je jako privlačno za naučnika.

Istovremeno, aktivni praktičari u društvenom životu i obični ljudi koji traže svoj put su ograničeni svojim poverenjem u određene autoritete. Večita iskušenja kao što je nipodaštavanje nedovoljno dokazanih moralnih vrednosti ili nekritičko prihvatanje naivnog čovekovog poštovanja prema njima, nemaju adekvatnu protivtežu u racionalnom razumevanju realnosti.

Kada bi se doktori ponašali kao etičari tj. kada bi oni fenomene relativno ne-estetskih bolesti odlagali u senku svog ličnog iskustva zato što su prvenstveno zainteresovani za proučavanje pitanja fizičke i mentalne higijene, ne bi bilo ni današnje moderne Ponerologije.

MASKA ZDRAVOG RAZUMA JEDNOG PSIHOPATE

Bernie Madoff osnovao je 1960. godine, svoju Wall Street firmu, Bernard L. Madoff Investment Securities LLC. Kao predsednik nadzornog odbora sve do hapšenja u 2008. godini, Madoff je video svoju tvrtku (i sebe) kako dolazi na sami vrh Wall Street-a, razvijajući tehnologiju koja je postala NASDAQ, prva i najveća elektronska berza u Americi. Multimilioner s više od 800 miliona dolara imovine sa svojom suprugom i srodnom dušom iz srednje škole, Ruth Alpern, Madoff je bio poznat kao financijski veliki mozak i bogat filantrop. Isijavao je auru bogatstva, poverenja i veza, te su ga mnogi smatrali stubom zajednice. Zvučao je kao sjajan čovek, zar ne?

Njegova humanitarna slika podržavana je njegovim radom za razne neprofitne grupe kao što su Američki jevrejski Kongres i Univerzitet Yeshiva u New Yorku. Sedeo je u raznim odborima, a milione je donirao u obrazovne, političke, kulturne i medicinske svrhe. Kao što je internet stranica njegove firme pokazivala u to vrijeme : “Klijenti znaju da Bernard Madoff ima lični interes u održavanju neokaljanog rekorda vrednosti, poštenih i visokoetičkih standarda, koji su uvijek bili zaštitni znak firme.” Smešno je kako se stvari menjaju s malo perspektive, a obrazac se pojavljuje samo kad se osvrnemo. Javnost je postala svesna tek u 2008. godini da je taj ‘lični interes’ bio sve samo ne jedan od integriteta, te se ta slika prestala uzimati kao stvarna.

U razgovoru s glavnom urednicom Condé Nast Portfolia, Joanneom Lipman, osobom koja je preživela Holokaust, dobitnicom Nobelove nagrade i Madoffovom žrtvom, Elie Wiesel rekla je sledeće: “Sećam se da je to bio mit koji je stvorio oko sebe… da je sve bilo tako posebno, tako jedinstveno, da je moralo biti tajna. Bilo je poput mistične mitologije koju niko nije mogao razumeti… Ostavljao je utisak da je možda 100 ljudi pripadalo njegovom klubu. Sada znamo da je prevario hiljade.”/1

To je opisano kao najveća investitorska prevara ikad počinjena od strane jedne osobe, pošto je Madoff je prevario hiljade ulagača za nešto manje od 65 milijardi dolara u razrađenoj „Ponzi shemi”, plaćajući povrat investitorima iz novca uplaćenog od strane drugih investitora, a ne stvarni profit. Premeštajući fondove na taj način, Madoff je stvorio sliku novca koja je konkurisala njegovoj vlastitoj slici kao čoveka dobrog karaktera. Iluzija doslednih, visokih prihoda, namamila je hiljade u posao koji je bio predobar da bi bio istinit, a nuđen od čoveka koji je bio predobar da bi bio istinit.

Prema izveštavanju medija o događaju, Madoff je opisao svoje investicijske fondove sinovima kao “jednu veliku laž”, a oni su odmah obavestili policiju. Madoff je uhapšen sledeći dan, te je sva njegova imovina bila zamrznuta, a kasnije i od njegove žene i sinova. U danima nakon toga, Madoff je uspeo uništiti hiljade života, dovodeći neke žrtve do samoubistva. Priznao je krivicu za jedanaest tačaka optužnice za prevaru, pranje novca i između ostalog, krivokletstvo. Iako je Madoff upravljao svojim firmama gvozdenom šakom i tvrdio da je isključivo on odgovoran za prevaru klijenata, istražitelji nisu bili zadovoljni time da bi jedna osoba sama mogla sakriti prevaru s tako velikim razmerama tako dugo. Naknadna istraga je stavila još šest bivših saradnika pod istragu,/2 dok je više tužbi podignuto protiv Ruth Madoff i njezinih sinova./3
Dakle, kako je on kao „dobar i human čovek” to uspeo izvesti? Jerry Reisman, ugledni advokat iz New Yorka, opisao je Madoffa kao “krajnje šarmantnog. On je bio majstor upoznavanja s novim ljudima i stvaranja te aure uspeha oko sebe. Ljudi su ga gledali kao superheroja.”/4 Čak i kada je izokrenuo sve da osigura fondove kako bi nastavio sa svojom prevarom, saradnici kod njega nisu primetili nikakve znake stresa. Na razgovoru za okruglim stolom koji se mogao pratiti i na Youtube-u/5, Madoff je imao prilično zanimljive komentare. Govoreći o modernim deviznim firmama, Madoff je hladno rekao, “Uglavnom, u današnjem regulatornom okruženju praktično je nemoguće prekršiti pravila. To je nešto što javnost zapravo ne razume… Nemoguće je da prekršaj prođe neotkriven. Sigurno ne na neko duže vreme.” Reči koje je izgovorio čovek koji je upravo to radio godinama, pa verojatno čak i par decenija! Nije čudo da su Madoff i njegova firma, s obzirom na njegovu sklonost prevari, bili tajnoviti, pronalazeći načine da svoje ilegalne aktivnosti zadrže skrivenima, na primer odbijajući klijentima pružiti online pristup njihovim računima i naređivanje zaposlenicima – protivno propisima – da izbrišu svaki e-mail, nakon što je bio isprintan na papir, kako je izvestila činovnica Lucinda Franks u  prilogu za The Daily Beast./6

Suprotno njegovoj slavnoj javnoj personi, u članku Marka Seala za Vaniti Fair 7, razni porodični prijatelji i insajderi predstavili su sliku Madoffa kao bezdušnog kontrolisanog fanatika koji nije iskorišćavao samo strance, već i one koji su mu bili najbliži. Negovao je blisko prijateljstvo s pokojnim Normanom F. Levyem i filantropom Carlom J. Shapirom, dok ih je u procesu pljačkao. Madoff je govorio o Levyu kao o svojem “mentoru tokom 40 godina” i uvek je izražavao poštovanje prema njemu. Zauzvrat, Levy je smatrao Madoffa kao svojeg “surogat sina, člana svoje porodice.” Carmen Dell’Orefice, Levyeva tadašnja devojka, seća se, “Uvek je činio tako mnogo za Normanovu udobnost u najmanjim detaljima.” Opisala je Madoffa i njegovu ženu kao mirne i neprimetne, te izrazila kognitivnu disonancu koju često doživljavaju žrtve prevaranata kao što je Madoff, kada je istina iza slike konačno otkrivena: “Prihvatam da je ono što sam proživljavala bila projekcija osobe koja nije postojala… Da nisam sve fotografisala svih tih godina, rekla bih: ‘Carmen, u zabludi si.’.” Levyev sin Francis je rekao da je njegov otac verovao u Madoffa: “Ako postoji jedna časna osoba,” rekao je, “to je onda Bernie.” Joseph Kavanu, bivši Madoffov kolega s pravnog fakulteta, delio je slične neverice poput Julie Creswell i Landon Thomas Jr. u njihovom članku za New York Times: “To nema smisla… Ne mogu uzeti Berniea kojeg sam znao i okrenuti ga u Berniea o kojem slušamo celo vreme. Nije mi to prihvatljivo.”
 
Stručnjaci su protumačili da su u stvarnosti postojala dva Madoffa: prva - izgrađena slika uspešnog poslovnog čoveka i filantropa, te u stvarnosti: nemilosrdan i bezdušan kriminalac koji je delovao iza maske razuma, uspeha i humanitarnog rada.

Jedan izvor je Sealu opisao kako je Madoff upravljao svojim sinovima kroz “grubu ljubav i strah. Ljudi su se bojali Berniea. Vladao je svojim uticajem. Bojali su se njegove naravi.” Madoff je takođe u svome uredu vladao gvozdenom rukom, kontrolišući radno okruženje sve do najmanjeg detalja. Bio je opsednut redom i kontrolom. Jedan porodični  prijatelj je rekao, “Bilo je puno arogancije u toj porodici. Bernie bi razgovarao s ljudima koji su bili jednako bogati kao što je on, ali nije htio da ga se gnjavi s malim ljudima.” Još jedan insajder je rekao, “On je bio imperijalan, iznad svih. Ako mu se razgovor nije svidio, samo bi ustao i otišao. Bilo je to kao :‘Ja sam Bernie Madoff, a ti nisi.’.” Drugi je rekao, “Peter [Madoffov brat] je više religiozan, više uravnotežen. Bernie je više drzak, arogantan i šovinist. Lukav poput lisice.”
Iz opisa onih koji su ga poznavali i bili u interakciji s njim, izranja slika Berniea Madoffa kao arogantnog, površno šarmantnog, lakog na jeziku, manipulativnog, lukavog, emocionalno hladnog, dominantnog i neosetljivog, ukratko, sva obeležja uspešnog psihopata. Novinari i stručnjaci su tačno to predočili. J. Reid Meloy, forenzički psiholog i autor knjige The Psychopathic Mind, forenzički psiholog s Floride Phil Heller i bivši agent FBI-a Gregg McCrary, su sve to rekli u pismenom obliku/8 & 9, i nekoliko istaknutih istraživača uključujući Adriana Rainea, koji je rekao isto na konferenciji Društva za naučnu studiju psihopatije u New Orleansu 2009. godine. Madoff se borio za svoj put do vrha, udvarao se nadzornim telima, te je izgradio svoje bogatstvo zapovedajući onima koje je smatrao beskorisnima, čak i varajući svoje takozvane prijatelje. Međutim, kao što je Meloy rekao Creswellu i Thomasu, “Ahilova peta psihopata je njihov osećaj za nekažnjivost. To je ono što će ih na kraju srušiti.”
 
ŠTA JE DAKLE PSIHOPATIJA ?

Do objavljivanja knjige The Mask of Sanity 1941. godine (zajedno s njenim kasnijim izdanjima), autora Herveya Cleckleya, nije bilo previše dogovora oko toga što je tačno psihopatija. Pojam je opisivao pojedince čiji su emocionalni život i društveno ponašanje bili abnormalni, ali čije su intelektualne sposobnosti bile neoštećene. Za razliku od psihotičnih osoba, čiji je osećaj za stvarnost očito poremećen kao i kod paranoidne šizofrenije, psihopati su potpuno zdravi. Imaju dobar osećaj za stvarnost, mogu voditi razgovor i često izgledaju normalnije od normalnog. Ali u isto vreme kada razgovaraju s vama o vremenu ili ekonomiji, moguće je da odlučuju o najboljem načinu kako da dođu do vaše životne štednje ili da vas možda uhvate na usamljenom mestu gde vas mogu silovati ili ubiti.

Međutim, dok psihopati mogu biti intelektualno svesni da njihovi postupci grubo krše granice normalnog ljudskog ponašanja, njima nedostaje emocionalni angažman s drugima, koji inače deluje poput inhibitora za anti-društvene postupke, poput kalkulisane agresije, namernog zastrašivanja, patološkog laganja i emocionalne manipulacije. Tokom njegovog (ili njenog, jer je verojatno da je jedan od četiri psihopata žena) razvoja, psihopatska nemogućnost da oseća, te da se na taj način identifikuje s emocijama drugih, blokira razvoj “moralnog osećaja” koji omogućava normalnim pojedincima da brinu za druge i ponašaju se prema njima kao prema bićima koja misle i osećaju. Psihopate jednostavno nije briga. Za njih su ljudi stvari, objekti. Kada im više nisu korisni, mogu biti odbačeni ili uništeni bez razmišljanja.
Neskladna nepovezanost između potpuno normalnog (ako ne i više od normalnog) lica s kojim se psihopata predstavlja u društvu i nedokučive iracionalnosti i nehumanosti njegovih dela, je dovela do toga da se nazivaju “vukovi u ovčijoj koži” i “zmije u odelima”. Cleckley je skovao frazu “maska razuma”, kako bi objasnio razliku između slike normalnosti i psihopatove esencijalne abnormalnosti. Dok se naziv počeo isključivo povezivati sa serijskim ubicama, silovateljima i velikim lopovima, Cleckley je brzo istaknuo kako većina psihopata nije nasilna, i “samo mali dio tipičnih psihopata će se verojatno naći u kaznenim ustanovama, pošto tipičan pacijent … verovatno neće počiniti zločine koji će rezultirati većim zatvorskim kaznama.”/10 Njihovi postupci su anti-društveni u tome što krše gotovo univerzalno dogovorena “pravila” društvenog ponašanja. Naravno, ovo često poprima oblik kriminala, ali većina psihopata uspešno funkcioniše u granicama zakona, razarajući interpersonalno ili novčano.

Nakon godina čestog nailaženja na psihopate u kliničkoj praksi i svedočenju ogromne patnje koju su prouzrokovali onima koji su se našli pod njihovom sferom uticaja, Cleckley je identifikovao nekoliko univerzalnih osobina psihopata. S jedne strane psihopati su površno šarmantni i dobre inteligencije. Nisu pod uticajem nikakvih zabluda ili drugih znakova iracionalnog razmišljanja, te su oslobođeni od nervoze i teskobe. Drugim rečima, oni predstavljaju čak sliku dobrog “mentalnog zdravlja”, koja može  razoružati i najiskusnijeg sudiju ljudskog karaktera. Međutim, detaljne analize njihove životne istorije i interakcije s drugima, otkrivaju neke upadljive nedostatke iza maske. Psihopati su takođe notorno neiskreni, slobodno umetajući laži i aluzije u svoju bujicu reči koja obično prođe nezapaženo. Obično su impulzivni, delujući prema hirovima, te se čini da žive u potpunosti u sadašnjosti, neometani brigama za prošle neuspehe i buduće posledice. Kao takvi često pokazuju jako loše procene i nesposobnost da uče od kazni ili pretnji od budućih kazni (psihopatski kriminal ima najvišu stopu recidiviteta). Nepouzdani su, često se kreću od posla do posla i od grada do grada, tražeći nove žrtve, i živeći parazitski od tuđe dobrote i naivnosti. Takođe imaju patološki osećaj da poseduju  pravo na nešto. Centar su vlastitog svemira, nesposobni su za ljubav, nedostaje im osećaj griže savesti ili srama, te uglavnom pokazuju siromaštvo bilo kakvog dubljeg emocionalnog života. Ovo je ključna osobina koju dele podjednako svi psihopati: nesposobnost da osećaju empatiju.

Dok je Cleckley učinio mnogo da upozori na problem, u predgovoru petog i poslednjeg izdanja svoje knjige opisao je “gotovo univerzalnu zaveru izbegavanja” teme psihopatije među severnoameričkim istraživačima i kliničarima. Postoje institucije koje se bave bolestima i kriminalom, no kada je u pitanju psihopatija “ne preduzimaju se nikakve mere… ne postoji ništa posebno dizajnirano da zadovolji osnovnu i očitu patološku situaciju.”/11 Psihopatija je nesumnjivo odgovorna za velike nesrazmerne količine štete koje je prouzrokovala društvu. Cleckley je bio uveren da je prvi korak rešavanja ovog golemog problema da se “usredsredi na opšti interes” i “ukazuje na  potrebu jačanja svesti o problemu koji je  od izuzetne važnosti.”/12 Srećom, značajne doprinose u zadnjih nekoliko godina prema tom cilju su napravili pisci poput Roberta Harea i Paula Babiaka, kliničkih psihologa Marthe Stout i Sandre Brown, te popularni medijski prikazi kao što su dokumentarci, The Corporation i I, Psychopath. Nažalost, čak i s ovakvim naporima, javno znanje o psihopatiji je još daleko od idealnog, “teorija izbegavanja teme” se nastavlja, a problem ne posustaje. Za poremećaj koji zahvata sve više ljudi od šizofrenije,/13 i uzrokuje eksponencijalno više štete za društvo, činjenica da psihopatija nije opšte shvaćeni koncept je alarmatna.

Robert D. Hare, penzionisani profesor psihologije na Univerziteu British Columbia, napisao je 1970-ih godina knjigu sažimajući istraživanja koja su u to vreme bila dostupna. Od tada je on na čelu istraživanja psihopatije, razvijajući prvu valjanu meru kriminalne psihopatije, psihopatsku kontrolnu listu (engl. Psychopathy Checklist) (PCL-R) i pišući dva bestselera na temu: Without Conscience, 1993. godine, i Snakes in Suits (koautora Paula Babiaka), 2006. godine. Radeći s kriminalnom populacijom, Hare je dodatno usavršio Cleckleyevu listu psihopatskih osobina za PCL-R, odlučivši se za dvadeset obiležja prototipa psihopata.

Dok je Cleckley opisao svoje psihopatske pacijente kao da “nose katastrofu lagano u svakoj ruci” i da “nisu u suštini duboko zlobni”, /14 Hareova Without Conscience prikazuje mnogo zlonamerniji pogled u um kriminalnog psihopate. Kako on kaže: “Psihopati imaju ono što je potrebno da se prevari druge: oni brzo govore, šarmantni su, samouvereni, spokojni u društvenim situacijama, hladnokrvni pod pritiskom, ravnodušni na mogućnost da ih se otkrije i potpuno su nemilosrdni. … Psihopati su jako zadovoljni sobom i svojim unutarnjim sadržajima i osećajima , koji može izgledati pust spoljnim promatračima.”/15 Oni vide empatiju, kajanje i osećaj odgovornosti – sve kvalitete koje se obično smatraju sadržajem dobrote i humanosti – kao znakove slabosti koje treba iskoristiti; zakone i društvena pravila kao nezgodna ograničenja njihove slobode; a anti-društveno ponašanje kao namerno “nepristajanje”, odbijanje “programiranja” veštačkih društvenih standarda. Ljubav, dobrota, krivica i altruizam izgledaju psihopati poput komičnih i detinjastih naivnosti za “krvareća srca”, a psihopatski serijski ubica Ted Bundy je čak nazvao krivicu “iluzijom… vrstom socijalno-upravljačkog mehanizma.”/16 Dok oni mogu uverljivo ispovedati svoju ljubav partnerima na najromantičniji način i putem reči punih velikih značenja ti prikazi ubrzo bivaju zamenjeni s dominacijom i eksploatacijom, kao što je Sandra Brown prikazala u svojoj knjizi Women Who Love Psychopaths iz 2009. godine.

Psihopati vide normalni život kao glup i dosadan, u svetu gde pas-jede-psa u kome se sa potencijalnim neprijateljima (tj. vi ili ja) manipuliše, a agresija se koristi kao oruđe za uspostavljanje njihove superiornosti kako bi uzeli ono što smatraju da s pravom njima pripada – kako bi zadovoljili svoj grandiozni osećaj prava nad nečim. Naravno, u takvom košmar - svemiru, Hare primećuje, “Dužnosti i obaveze psihopatama ne znače ništa. … Oni ne poštuju formalne ili implicitne obaveze prema ljudima, organizacijama ili načelima.”/17 Oni bi možda čak mogli pitati, “Što ima toliko loše u tome da se bude rečit, samouveren, da se živi u sadašnjosti na ivici, brzim tempom života i da se brine za sebe i vlastite interese?” U našem propadajućem društvu, mnogi bi se složili. No, ono što psihopate vide kao bezbrižan život uzbuđenja i prava na nešto, obično ne znači ništa više od potere za neposrednim trenucima zadovoljstva i osećaja moći, bilo prolaznog ili dugotrajnog.

S Hareovim delom, psihopatska “maska” razuma i normalnosti stiče zlokobni i makijavelistički ton. To je zbog toga što su psihopate svesni da su drugačiji. Oni vide normalne ljude kao inferiorne – “one druge” – koje će koristiti i odbaciti kada više ne budu potrebni. Ali kao predator među svojim plenom, psihopate se moraju maskirati kako bi izbegli otkrivanje, jer da obznane svoje motive, drugi bi bili užasnuti. Dakle, oni već od ranog doba uče kako se uklopiti kopirajući normalne ljudske reakcije i ponašanje. Uče kada je prikladno plakati, pokazati tugu, krivicu, zabrinutost i ljubav. Uče sve izraze lica, uobičajene fraze i društvene znakove za te emocije koje ne osećaju. I kao takvi, zavode druge lažnim prikazima tuge, žalosti, krivice, zabrinutosti i ljubavi, a onda manipulišu naše reakcije da dobiju ono što žele. Tako je psihopata u mogućnosti ostaviti vas bez novca igrajući na osećaje sažaljenja i saosećanja. Normalni ljudi, nesvesni razlika između psihopata i njih samih, pretpostavljaju da su ti prikazi emocija dokaz stvarne emocije, pa tako psihopata uspeva proći nezapaženo, poput vuka u ovčijoj koži. “Oni uistinu daroviti su podigli svoju sposobnost da šarmiraju ljude na nivo umetnosti, ponoseći se sobom zbog vlastite sposobnosti uverljivog prezentiranja izmišljenog sebe drugima, koji se prihvata kako prikazuju i teško se raskrinkava..”/18

Ova “praksa” predstavljanja psihopate kao običnog čoveka je stručno prikazana u romanu Mary Astor The Incredible Charlie Carewe, kojeg je Cleckley preporučio “ne samo da ga treba pročitati svaki psihijatar, već i svaki lekar”, zbog izuzetno preciznog prikaza psihopata./19 Taj “čin” otkrivanja njihove “nehumanosti” je pitanje opstanka za psihopatu. Uostalom, većina ljudi ne reaguje pozitivno na dete ili odraslu osobu koja potencijalno može, kako je Hare rekao, “mučiti i sakatiti [ljudsko biće] s istim osećajem zabrinutosti kojeg osećamo kada rezbarimo ćurku na stolu.”/ 20

Psihopate takođe održavaju svoju “psihopatsku iluziju” time što su šarmantni sugovornici. Oni stručno govore “malo verovatne, ali uverljive” priče o sebi, jednostavnim mešanjem istine s lažima. Ne samo da mogu lagati bez napora, oni se uopšte ne obaziru kada su uhvaćeni u laži. Oni jednostavno prerade svoju priču, zbunjujući one koji znaju istinu. Mogu glumiti kajanje, ali su isto tako jednako vešti u racionalizaciji svog ponašanja, često prikazujući sebe kao žrtve (i okrivljujući prave žrtve). Jedan ženski psihopata se žalio da nikoga nije bilo briga kako se ona oseća nakon što je izgubila oboje dece. Naime, ona je bila upravo ta koja ih je ubila. U takvim slučajevima, maska uvek lagano padne kada manje inteligentan psihopata pokuša koristiti emocionalne koncepte koje ne razume. Jedan zatvorenik je rekao Hareu, “Da, naravno, osećam grižnju savesti [za zločin].” Međutim, on se nije “u sebi osećao loše u vezi toga.”/21
Čak su i njihovi nasilni ispadi “besa” pažljivo kontrolisane predstave. Jedan relativno samosvestan psihopata je otkrio, “Postoje emocije – njihov celi spektar – za koje znam samo kroz reči, kroz čitanje i moju nezrelu maštu. Mogu zamisliti da osećam te emocije (znajući, dakle, šta su one), ali ih ne osećam.”22 Drugog, koji je bio zbunjen kada su ga  pitali kako se oseća - o fizičkim senzacijama emocije,  je odgovorio, “Naravno! Nisam ja robot. Stvarno se naježim kada imam seks ili kada upadnem u tuču.”/23 Sposoban samo za te najosnovnije osećaje bazirane na telu, psihopata nema pod kontrolom intenzivne emocije; svaki prikaz takve emocije je čin s namerom da se manipuliše okolinom ili sagovornikom.

Što se tiče uzroka ovog uznemirujućeg poremećaja, naučnici su sada uvereni da, suprotno uvreženom mišljenju da psihopatija mora biti uzrokovana traumom iz detinjstva, postoje značajni genetski i biološki temelji za psihopatiju. U svojoj dopuni 2007. godine o istraživanjima psihopatije zadnjih dvadeset godina, Robert Hare je komentarisao: “Mogu napomenuti da su rani rezultati istraživanja o genetici ponašanja u skladu s pogledom evolucijske psihologije koja tvrdi da je psihopatija manje rezultat neurobiološkog defekta nego nasledne, adaptivne životne strategije.”/24 Ili, kako je napisao u Without Conscience:

Mislim da [iskustva iz detinjstva] igraju veliku ulogu u oblikovanju onoga što je priroda dala [tj. "potpuna nesposobnost da se iskusi empatija i celi spektar emocija"]. Društveni faktori i roditeljska praksa utiču na način na koji se poremećaj razvija i izražava u ponašanju. Dakle, pojedinac s mešavinom osobnosti psihopatske ličnosti, koji odrasta u stabilnoj porodici i ima pristup pozitivnim društvenim i obrazovnim resursima, može postati prevarant ili kriminalac, ili možda nekakav mutni privrednik, političar ili profesionalac. Drugi pojedinac, s gotovo istim osobinama ličnosti, ali s teškom i uznemirujućom istorijom detinjstva, može postati lutalica, plaćenik ili nasilni kriminalac. … Jedna implikacija tog gledišta za kazneno-pravni sistem je da kvalitet porodičnog života ima puno manje uticaja na anti-društvena ponašanja psihopata nego što ima na ponašanje većine ljudi./25

U skladu s tim razumevanjem, psihopatija se može otkriti u ranoj dobi. Do dobi od 10 ili 12 godina, većina psihopata pokazuje ozbiljne probleme u ponašanju poput upornog laganja, varanja, krađe, izazivanja požara, pretvaranja, ometanja drugova u razredu, ovisnosti o alhoholu, vandalizma, nasilja, nasilja u školi, bega od kuće, rane seksualnosti, okrutnosti prema životinjama. Jedan psihopata se nasmešio kada je pričao Hareu o vezanju štenadi za prugu kako bi koristio njihove glave za vežbanje bezbol udaraca./26 Međutim, tačni uzroci (i mogući koraci da se spreči u ranom detinjstvu) su još uvek nepoznati. Deca s predispozicijama za psihopatiju koja ne pokazuju očite znake kasnije u životu, verovatno postaju uspešni u izbegavanju otkrivanja, zbog faktora kao što su povećana inteligencija i sposobnosti za bolje planiranje i kontrolu vlastitog ponašanja. Dok je većina istraživanja sprovedena na zatvorskoj populaciji zbog relativno jednostavnih istraživačkih mogućnosti, koncept uspešnog psihopate (bilo da to znači da nije kriminalac ili da ga se jednostavno ne može uhvatiti) je relativno nova tema interesa za specijaliste i još nije jasno definisana ili javno shvaćena, kao što je to bilo s pojmom “psihopatatija” početkom dvadesetog veka.

Reč je o takvim psihopatima – onima koji izbegavaju otkrivanje – koji postaju uspešni i nemilosrdni političari i državni insajderi, kao što je to bio slučaj s Hermanom Göringom i Lavrentijem Berijom i verojatno je slučaj sa savremenim političarima poput izraelskog premijera Benjamina Njetanahua, američkog bivšeg potpredsednika Dicka Cheneya i italijanskog premijera Silvia Berlusconija. Ti ljudi su postigli veliku moć, i opasni su, jer su klasični primeri psihopata.
 
Bеleške
1.Transkript razgovora dostupan je ovdje
2.“Ex-Madoff Operations Director Arrested by FBI”, Reuters, 25. veljače 2010.
3.“Participants in the Madoff investment scandal”, Wikipedia, pristupano 17. ožujka 2010.
4.Tim Shipman, “Bernard Madoff: how did he get away with it for so long?”, telegraph.co.uk, 20. prosinca 2010.
5.YouTube video
6.6. Lucinda Franks, “Madoff Employee Breaks Silence”, The Daily Beast, 19. ožujka 2009.
7.Mark Seal, “Madoff’s World”, Vanity Fair, travanj 2009.
8.Julie Creswell i Landon Thomas Jr., “The Talented Mr. Madoff”, New York Times, 24. siječnja 2009.
9.Katy Brace, “Psychologist calls Madoff a psychopath”, wptv.com, 29. siječnja 2009.
10.Cleckley, H. 1988 [1941], The Mask of Sanity (Augusta, Georgia: Emily S. Cleckley), 19, PDF dostupan ovdje.
11.Ibid, viii.
12.Ibid, ix.
13.Goldner et al. (2002) smatra da je učestalost shizofrenije 0.55% u općoj populaciji. I dok se točne studije psihopatije u općoj populaciji tek moraju obaviti, nedavno je nekoliko ograničenih studija pokazalo da je donja granice zastupljenosti psihopatije 0.6% (Coid et al., 2009). Neke procjene su mnogo puta veće od tog postotka, uključujući i uspješne psihopate.
14.Cleckley, 33.
15.Hare, R. D. 1999 [1995], Without Conscience: The Disturbing World of Psychopaths Among Us (New York: Guilford Press), 121, 195.
16.Ibid, 41.
17.Ibid, 63.
18.Babiak, P. & Hare, R. D. 2006, Snakes In Suits: When Psychopaths Go To Work (New York: ReganBooks), 50.
19.Cleckley, 326.
20.Hare, 45.
21.Ibid, 41.
22.Ibid, 52-53.
23.Ibid, 54.
24.Hare, R. D. 2007, ‘Forty Years Aren’t Enough: Recollections, Prognostications, and Random Musings,’ iz Herve, H. i Yuille, J. C. (urednici) The Psychopath: Theory, Research, and Practice, str. 3-28 (Lawrence Erlbaum Associates), 14. Međutim, nedavna istraživanja su pokazala jasne razlike u funkcioniranju mozga psihopata u odnosu na normalne osobe. Vidi Oakley, B. 2007, Evil Genes: Why Rome Fell, Hitler Rose, Enron Failed, and My Sister Stole My Mother’s Boyfriend (Amherst, NY: Prometheus Books).
25.Hare (1999), 173-174.
26.Ibid, 66-67

/ Izvor : Harrison Koehli; © M.C. Roessler 2010-The Cassiopaean experiment - Sott.net /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP