Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 117520
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6827523
Ko je na sajtu?
Imamo 86 gosta na mreži

CRNA SMRT I KOSMIČKA VEZA


28.05.2014. / ree-Akademediasrbija
Laura Knight-Jadczyk

Da li je Kuga – Crna smrt “poslata” iz svemira ?
Recenzija knjige “New Light on the Black Death” – “The Cosmic Connection”, autora Mike Bailliea, dendrokronologa  univerziteta Queen’s u Belfastu od strane Laure Knight-Jadczyk


Pakao na Zemlji, noćna mora koju prikazuje flamanski slikar Pieter Bruegel sredinom 16. stoleća pod nazivom “Trijumf Smrti”, odražava društveni prevrat i teror koji je sledio pojavu kuge koja je opustošila srednjovekovnu Evropu. Je li tu bilo neke kosmičke veze?
Upravo sam završila s čitanjem ove knjige i sve što mogu reći je: Vau!

Ovo je bila intenzivna knjiga! Takođe nije duga – samo 208 stranica uključujući priloge. Sažeta i ekonomična bez suvišnih reči ili lutanja uokolo. Svaki primer i privremeno skretanje je od ključne važnosti za središnji argument koji – pripremite se za ovo – Mike Baillie (da, pravi naučnik i nije neki ludak), kaže da “Crna Smrt”, jedna od najsmrtonosnijih pandemija u ljudskoj istoriji za koju se tvrdi da je moguće ubila dve trećine od cele populacije Europe, da ne spominjem još milione širom planete, verojatno nije bila “bubonska kuga” nego pre - Smrt dd Kometa!

O da! To je izvan naših razmišljanja i poimanja , zar ne?

A možda i nije. Baillie ima naučni dokaz kojim podupire svoju teoriju i njegov dokaz zapravo podržava – i podržan je – od onog što su ljudi tog vremena govorili: potresi, komete, kiše smrti i vatre, zagađena atmosfera i smrt gotovo nezamislivih razmera. Većina ljudi današnjice nisu zaista svesni što se dogodilo prije samo 660 godina. Hmmm… istraživački um se istog trenutka pita, a što bi se moglo dogoditi 666 godina kasnije?!

Kako god, Kina, odakle je Crna Smrt navodno potekla, je izgubila pola svog ukupnog stanovništva (od oko 123 miliona na oko 65 milijuna).

Nedavno istraživanje o evropskim smrtnim gubicima takođe daje brojku od 45% do 50% ukupnog stanovništva Evrope koje umire tokom četvorogodišnjeg perioda, iako brojka varira od mesta do mesta .

U mediteranskoj Evropi i Italiji, na jugu Francuske i Španije, gde se kuga kretala oko četiri godine u nizu, bilo je verojatno blizu 70% do 75% gubitaka od ukupnog stanovništva. U SAD-u danas, to bi bilo ekvivalentno smanjivanju stanovništva od trenutnih 300 miliona na ukupno 75 milijuna u manje od četiri godine. To bi takođe dovelo do problema kako bi se pokopati ili na drugi način odložiti oko 225 miliona leševa!

U Nemačkoj i Engleskoj je umurlo verojatno blizu 20% stanovništva. Za severoistočnu Nemačku, Bohemiju (današnja Češka), Poljsku i Mađarsku se veruje da su pretrpele manje žrtve zbog nekog razloga i za to ima nekoliko teorija, koje nisu potpuno zadovoljavajuće.
Nema dostupnih procena za Rusiju ili Balkan, tako da se čini da su ove oblasti možda pretrpele malo, a možda i nikakve posledice , jer u domaćim izvorima o tome nema tragova. Afrika je izgubila približno osminu svog stanovništva (od oko 80 miliona spalo je na 70 miliona). Ove brojke zapravo osvetljavaju jedan od problema koje Baillie iznosi a to  varijabilnost razmera smrti prema lokaciji.

Koji god da je bio razmer smrti na bilo kojoj lokaciji, glavna poenta je da je „Crna smrt” proizvela najveći smrtni gubitak po čovečanstvo od bilo koje duge poznate pandemije u zabeleženoj istoriji , te kao što Billie ističe, niko zapravo i ne zna šta je ona bila! 

Naravno, vrlo dugo vremena svi su jednostavno “znali” i govorili da je to bila „Bubonska kuga” (bolest gnojnih plikova), pa kako to da Baillie preispituje ovu do sada „tako dobro” utvrđenu činjenicu? Ali što je najvažnije on nije jedini .

Graham Twigg je 1984. godine, objavio knjigu „The Black Death” - A Biological Reappraisal, gde je argumentovao da su klima i ekologija Evrope i posebno Engleske, učinile gotovo da je bilo nemoguće da pacovi i buve prenose „Bubonsku kugu” i da bi bilo gotovo nemoguće za virus „Yersiniu pestis” da bude uzročnik kuge, a kamoli njezinog eksplozivnog širenja preko Evrope tokom 14. veka. Twigg takođe uništava uobičajenu teoriju o širenju bolesti na pluća sa smrtnim ishodom. On predlaže, utemeljeno na njegovom pregledu dokaza i simptoma, da je “Crna smrt” mogla zapravo biti epidemija Plućnog antraksa, uzrokovanog preko virusa „Bacillus anthracisa”.

Još jedan rezultatima ranijih teorija nezadovoljan istraživač je Gunnar Karlsson, koji je  2000. godine istakao da je „Crna smrt” ubila između pola i dve trećine stanovništva Islanda, iako uopšte nije bilo pacova na Islandu u to vreme. (The History of Iceland Gunnara Karlssona).

Baillie sažima problem kako sledi:

Za “Crnu smrt” 1347. godine se verovalo da je bila treće veliko izbijanje “Bubonske kuge”, kako se verovalo da se ista tradicionalno širi preko pacova i buva. Prethodne pandemije su bile “Atinska kuga” 430. godine pre Hrista i kuga u vreme rimskog cara Justinijana koja je stigla u Konstantinopolj 542. godine. Atinsku kugu je opisao Ticidije (Thucydides) dok je Justinijansku kugu opisao Prokopius (Procopius), između ostalih istoričara.

Smatralo se ( i danas ) da je kuga navodno nastala u Centralnoj Aziji ili negde u Africi, gde je kuga endemična u nekim populacijama glodara. Pretpostavlja se da je neki lokalni podsticaj uzrokovao da zaraženi glodari napuste svoja normalna staništa i zaraze populacije pacova , a ovi ljudsko stanovništvo u područjima gde nije bilo prirodnog imuniteta. Mehanizam prenosa, veruje se, bile su zaražene buve koje napuštaju tela mrtvih pacova i kreću se prema ljudskim domaćinima koji su naizmenično zaraženi preko buva. Veruje se da su trgovačkim putevima sa robom doneli bolest u region Crnog mora, a odatle do centralnog Mediterana oko1347. godine. Tada je bila bolest dospela u Evropu kroz severnu Italiju i južnu Francusku. Odmah je počela ubijati ljude u velikim brojevima, šireći se preko zemlje brzinom od oko 1.5 km na dan. Između januara i leta, a potom do jeseni 1348. godine, bolest se proširila do britanskih ostrva, a do 1350. godine, do Skandinavije, a na kraju čak do Islanda. Čini se da se širenje odvijalo kroz Francusku, preko Belgije u Nemačku i dalje u centralnu i južnu Europu. Ovaj prvi talas bolesti  je istrošio sam sebe do 1351. godine, a drugi do 1361. godine.

U samom osnovu teorije uzroka bolesti , problem je u pacovima i buvama. Da bi konvencionalna mudrost i danas funkcionisala, tu mora biti mnoštvo zaraženih pacova i oni bi se morali kretati alarmantnom brzinom. Možete li zamisliti zaražene pacove kako u gomilama jure napred većinom prema severu evropskog kontinenta ostavljajući nakon njihove smrti, hrpe zaraženih buva. Ovde postoji zaista mnoštvo dilema sa ovim scenarijem. Na primer, nema opisa najezda ili gomila mrtvih pacova koji leže svuda, ali ovo je objašnjeno da su pacovi bili u zatvorenom prostoru, ili su se ljudi toliko navikli na mrtve pacove da nisu bili vredni pomena; međutim ako su bili u zatvorenom kako su onda putovali tako brzo?. Nije se činilo bitnim jesu li seoski pastir ili sveštenik ili građanin, svi su bili zaraženi. Ipak, začuđujuće, s ovom jako zaraznom bolesti neki gradovi širom Evrope su bili potpuno pošteđeni. Osim toga, ti pacovi su morali biti posebno zadovoljni seljenjem u hladna severna područja, jer je Bubonska kuga bolest koja zahteva tople temperature. Pa onda , kada naiđu na vodene prepreke, ti pacovi se prema ob jašnjenju ukrcaju na brodove da održe brzinu kretanja !? (Baillie)

Teoretičar Benedictow, zagovornik scenarija o uzročnicima pacovima i buvama , citiran od Bailliea, nam govori o ovim neverovatnim stvorenjima:

Ovaj strateški genij Crne Smrti je takođe dao još jedno majstorsko objašnjenje o načinu koji je uveliko pojačao brzinu osvajanja Pirenejskog poluostrva. Ubrzo nakon višestruke invazije kuge na sve važne gradove centre uzduž obale Kraljevstva Aragonije, Kuga izvršila je izvanredan neverovatan skok i iznenada stigla u grad Santiago de Compostela u suprotan, najseverozapadniji ugao Pirenejskog poluostrva. (Benedictow, O.J., The Black Death 1346-1353: The Complete History, The Boydell Press, Woodbridge, 2004.)

Epidemiolozi Susan Scott i Christopher Duncan sa univerziteta Liverpool su 2001. godine, predložili teoriju da je Crnu Smrt mogao uzrokovati virus nalik “Eboli”, a ne neka bakterija. Njihovo istraživanje i pronalasci su temeljito dokumentovani u knjizi “Biologija pošasti”. U novije vreme, istraživači su objavili kompjutersko modeliranje koje demonstrira kako je Crna Smrt učinila oko 10% Evropljana otpornima na HIV. (Return of the Black Death: The World’s Greatest Serial Killer autora Susan Scott i Christophera Duncana, te Biology of Plagues: Evidence from Historical Populations autora Susan Scott i Christophera J. Duncana)

Na sličan način, istoričar Norman F. Cantor, u svojoj knjizi iz 2001. godine,”In the Wake of the Plague”, kaže da je Crna Smrt možda bila kombinacija više Pandemija, uključujući oblik Antraksa i Goveđe kuge. On citira mnoge oblike dokaza uključujući: prijavljeni simptoma bolesti nisu u skladu s poznatim učincima bilo Bubonske ili Plućne kuge, otkriće spora Antraksa u zaraženoj jami u Škotskoj i činjenica, da je bilo poznato da je meso zaražene stoke bilo prodavano u mnogim ruralnim engleskim područjima pre nastupanja kuge.

Samuel K. Cohn, citiran ekstenzivno od Bailliea je takođe pobio teoriju (a to je zaista sve što i jeste, i još pri tome slaba teorija!) da je Crna Smrt bila Bubonska kuga. U Encyclopedia of Population, on ukazuje na pet velikih slabosti u ovoj teoriji:

- vrlo različite brzine širenja bolesti – za Crnu Smrt je izvešteno da se proširila 385 km u 91 dan tokom 664. godine, u poređenju sa 12-15 km godišnje za modernu Bubonsku kugu, koja ima “asistenciju” vozova i automobila
- teškoće s pokušajem objašnjavanja brzog širenja Crne Smrti s uveravanjem da se proširila preko retkog plućnog oblika bolesti – u stvari ovaj oblik je ubio manje od 0.3% zaraženog stanovništva u svome najgorem izbijanju u Mandžuriji 1911. godine
- različita sezonalnost – moderna kuga jedino može biti održana pri temperaturama između (10 i 26 °C) i zahteva visoku vlažnost, dok se Crna Smrt dogodila čak i u Norveškoj usred zime, te na Mediteranu usred vrućih, veoma suvih leta bez padavina
- vrlo različite stope smrtnosti – u nekoliko mesta (uključujući Firencu 1348. godine) čini se da je više od 75% stanovništva umrlo; što je u suprotnosti s najvećom smrtnosti za modernu Bubonsku kugu, koja je bila 3% u Bombaju 1903. godine
- ciklusi i trendovi zaraze su vrlo različiti među bolestima – ljudi nisu razvili otpornost prema modernoj bolesti, ali otpornost na Crnu Smrt je naglo porasla, tako da je na kraju postala uglavnom bolest iz detinjstva

Cohn takođe ističe da, dok se identifikacija Bubonske bolesti oslanja na iskaz Boccaccia i drugih, oni su opisali plikove, apscese, osipe i čireve koji se pojavljuju po celom telu, dok moderna bolest retko ima više od jednog plika, najčešće u preponi i nije okarakterisana po apscesima, osipima i čirevima kako je Boccaccio opisao!

Suština Cohnovog argumenta jeste da što god da je uzrokovalo Crnu Smrt, to nije bila Bubonska kuga. (Vidi takođe: Samuel K. Cohn, The Black Death: End of the Paradigm, 2002., i The Black Death and the Transformation of the West (European History Series) Davida Herlihya i Samuela K., Jr. Cohna)

Kada se počne kopati po ovoj temi, pronalazimo “Montpellierska studiju”  koja je tvrdila da je tkivo zubne pulpe iz zaraženog groblja iz četrnaestog veka u Montpellieru, testirano pozitivno na molekule povezane s Y. Pestis (Bubonska kuga). Slični pronalasci su objavljeni u studiji iz 2007. godine, ali druge studije nisu podržale ove rezultate. U stvari, u junu 2003. godine, tim istraživača sa univerziteta Oxford je testirao 121 zub sa 66 kostura pronađenih u masovnim grobnicama iz četrnaestog veka. Ostaci nisu pokazali genetske tragove Y. Pestis, a istraživači sumnjaju da je takozvana “Montpellierska studija” bila pogrešna.

Svim problemima s teorijom Bubonske kuge koji su citirani, moramo dodati ono što su tadašnji pisci zabeležili. Philip Ziegler je skupio mnogo tih podataka u knjizi “The Black Death”, premda ih on odbacuje kao “metaforu”. Razmotrićemo neke od njih.

Mike Baillie je započeo s pisanjem knjige o udarima kometa za koje ne tvrdi da su upleteni u velike Pandemije u prošlosti; ali je on uočio neke čudne uzorke u godovima drveća, koji su se podudarali s tom istorijskom katastrofom i pomislio da se tamo možda dogodila neka vrsta “ pada”  životne sredine, koji je oslabio ljudsko stanovništvo, čineći čovečanstvo podložnim bakterijskoj i virusnoj smrti u velikim razmerama. No, ono što je pronašao je bila nit koja jednom kad  je počeo povlačiti,  rasplela “prihvaćenu mudrost” o Crnoj Smrti i usmerila ga u istraživanje koje ga je dovelo do potpuno zadivljujućih zaključaka.

Kao što je spomenuto, prvi trag su bili godovi drveća – što je prirodno, jer je Baillie dendrokronolog. Uporedio je te godove s datiranim uzorcima jezgra leda, koji su bili analizirani, i otkrio vrlo čudnu stvar: amonijak. Tu su, kao što se dogodilo, četiri slučaja u zadnjih 1500 godina gde naučnici mogu pouzdano povezati datirane naslage amonijaka u grenlandskom ledu s visoko-energetskim atmosferskim interakcijama s nadolazećim objektima iz svemira: 539., 626., 1014. i 1908. godine – “Tunguska” događaj. Ukratko, postoji veza između amonijaka u jezgrama leda i “vanzemaljskih bombardovanja” površine Zemlje.

Sada obratite pažnju da se napred tvrdi da postoje četiri slučaja koja se definitivno mogu povezati s visoko-energetskim interakcijama; Baillie predstavlja istraživanje u ovoj knjizi prikazujući da je potpuno ista oznaka prisutna u vreme Crne Smrti, u godovima drveća kao i u jezgrama leda, a takođe i u drugim vremenima takozvane “kuge i pandemija”.

Dogodilo se da je obeležje amonijaka u jezgrima leda direktno povezan s zemljotresom koji se dogodio 25. januara 1348. godine – i Baillie otkriva da je postojao jedan pisac iz 14. veka, koji je napisao da je kuga bila “zagađenje atmosfere” koje je došlo iz tog zemljotresa!

Kako bi kuga mogla doći iz zemljotresa , pitate se?

Baillie ističe da ne možemo uvek znati jesu li zemljotresi uzrokovani pomicanjem tektonskih ploča; jer bi oni mogli biti uzrokovani i eksplozijama kometa u atmosferi ili čak udarima u površinu Zemlje.

U knjizi “Kiša od gvožđa i leda” - “Rain of Iron and Ice” Johna Lewisa, profesora planetarnih nauka u Lunarnoj i Planetarnoj Laboratoriji, i jednog od direktora u Istraživačkom centru za svemirski inženjering NASA-e i Univerziteta Arizona, te poverenika agencije za svemir države Arizona, nam govori da je Zemlja redovno udarana vanzemaljskim objektima i da mnoga tela iz kosmosa eksplodiraju u atmosferi, kao što se dogodilo u Tunguskoj, ali ne ostavljajući kratere ili dugotrajno vidljive dokaze o palom telu iz svemira.

Ali samo zato što ne postoje takvi dugotrajni dokazi ne znači da nema značajnog uticaja na planetu i njenje stanovnike! Ovi udari ili atmosferske eksplozije mogu proizvesti zemljotrese ili cunamije bez ikakvih svedoka koji bi bili svesni uzroka. Uostalom, 75% zemljine površine zauzima voda i bilo koji očevidac takvog događaja bi vrlo verovatno bio spržen ili potopljen i nikad ne bi mogao svedočiti o tome, tako da zaista nemamo saznanje o tome jesu li prošli i sadašnji potresi na našoj planeti tektonske prirode ili ne.
Možda dolaze spontano iz kosmosa, kao krhotine sudara raznih planeta, astereoida ili kometa. Ili su možda proizvod nećeg trećeg, možda ne slučajnog uzroka. ?

Nastavak :

Mogu li uzroci nepoznatih bolesti i pandemija biti nameran ili slučajan “proizvod” vanzemaljskih civilizacija.


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP