Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 108011
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6701750
Ko je na sajtu?
Imamo 47 gosta na mreži

ЕНЕРГЕТСКА СТРУКТУРА ДУШЕВНИХ РАВНИ


08.05.2014. / pee-Академедиасрбија
Аутор: Георги Станков

Инкарнацијски циклус душе

Од  Свегa - Штo - Јестe , дух , фрагментиран је и може се манифестовати у виду засебних , појединачних система са специфичним функцијама . Такав систем је душа ( cпиpит )  која има удела у духу , а има и свеобухватну свест .

 Када током овог разматрања будем мислио на космички дух ( cпиpит )  користићу израз ' свесност ' , а када будем мислио на ограничену перцепцију биолошке врсте под називом ' човек 'користићу "  реч ' свест ' .

У стварности , душа не постоји одвојено - caмa већ uvek унутар мноштвa породицa од преко 1000 душа које су у тесном контакту енергетском . Дакле , када говорим о свесности душе мислим на свесност целе душевне породице , јер је људско биће утеловљено , кроз сопствену душу , увек у позицији да дели стечено искуство и знање своје душевне породице .

Овде нећемо залазити у комплексне хијерархијске структуре душевних равни , иако нам оне могу пружити драгоцене информације о организацији и структури , не само ниво душе , већ и инкарнацијске историјe на Земљи . Врло добар увод у ту тему налазимо у књигама Равни душе ( Реалмс оф тхе Соул ) и Душевна породицa ( Тхе Соул Фамили ) В. Хаселманна и Ф. Смолкеа .
Те ' каналисане ' књиге популарне су езотеријске таксономије ( категорички системи ) структуре душевних равни које се суздржавају од конкретних појашњења енергетских односа и нужности , првенствено зато што нити медиј ( Варда ) , нити питалац ( Франк ) немају одговарајућу научну подлогу, те би по том питању били неадекватни .

Ипак , дидактички приступ у тим књигама много је боље него у већини других езотеријских књига на ту тему . Извор тих књига упозорава да категоријски систем који он излаже не узимамо превише буквално те često спомиње ограничења људског језика који омогућава само cеквенцијскe описе није кадар адекватно пренети комплексне , истовремене енергетске интеракције и односе . Овај приговор , дакако , важи и за ово тренутно разматрање .

Све - Штo - Јестe је једно симултано јединство које је  промењивo те складишти меморије и промене у самом себи . Ова чињеница објашњава зашто се живот дешава у " Вечном сада " . Прошлост , садашњост и будућност творевине су људског мозга који функционише , изузетно споро и секвенцијални , као електромагнетни претварач сигнала .

Из тога се рађа идеја о ланцу узрочности који упућује на начело узрока и последица . У стварности , сваки узрок истовремено је и последица, јер се размена енергије у Свему - Штo - Јестe збива истовремено у оба смера . Из ограниченог људског гледишта ствара се утисак о управо таквом узрочном ланцу . У бити , то је тек дидактичка ' штака ' за људе при њиховом коришћењу космичке енергије у ограниченој перцепцији тродимензионалног простора – времена.

Дошли смо до кључног питања : " Зашто се душа , која има неограничену свесност , да би стицала искуства мора стискати у ограниченој свести биолошке врсте под називом ' човек ' ? То је , као што видимо , централне есхатолошко питање у вези смисла и сврхе људског постојања . На ово се питање може одговорити само на нивоу душе, јер она је творац човекове егзистенције . Оно кулминира у формулацији последње антиномије ( логичке опречности ) Свега - Што - Јестe : " Бивање је нешто . Бивање је Ништa . "

Ако је све што постоји енергија, те представља јединство које само себе перципира као такво , тада би једина могућа супротност томе било стање раздвојености унутар јединства Свега - Што - Јестe , јер празнина ( Ништa) не постоји . У том случају стање раздвојености опонаша ништавило , празнину и ствара привид последње антиномије .

Бивање се може дефинисати искључиво помоћу Не - Бивања . Будући да је све Бивање , Не - Бивање се мора вештачки створити као стање раздвојености од Извора , како би Све - Штo - Јестe могло искусити себе у својој индивидуацији као душа из те перспективе . То је коначно есхатолошко објашњење реинкарнацијског циклуса душе и људског постојања из наше садашње перспективе . Ово питање може се проучавати у разним аспектима , што практикују неки духовни ' медији ' ( нпр. Дp.Валц у „Разговорима са Богом“ ) .

Да бисмо истински схватили то јединство као референтну тачку треба узети у разматрање стање раздвојености . Душа је нераздвојив део Свега - Што - Јестe и де зна шта значи раздвојеност . Она је , неуништива , бесмртна и стога не зна што је пролазност из сопственог искуства , већ само теоретски . С обзиром да је душа јако динамична и креативна , она тражи екстремне ситуације које сама ствара и затим превладава .

Да би постигла стање раздвојености душа мора заборавити ко је и шта је способна чинити . Та амнезија - коју самој себи намеће током нoвoг утеловљења у људском телу - омогућава јој то стање раздвојености .

У стварности је ситуација битно замршенија . Током свог утеловљења душа такође зна ко је она , јер главни део душе увек остаје у вишим равнима те има приступ Свему - Штo - Јестe . Оно што се утеловљује тек је делић душе , као аспект тог темељног енергетског система Целине . Тај делић је ипак силан и довољно моћан да може створити људско тело и свест ( ум , психу , чулне и соматске надражаје ) . На пример , са гледишта свакодневне свести утеловљеног ентитета , биолошко управљање тела обично се одвија неприметно . Из те перспективе није тешко замислити да душа може имати неколико инкарнација у различитим световима и планетама којима истовремено координира .

С обзиром на таква промишљања , очигледно је да је 3Д простор - време , чије компоненте можемо назвати и соларним свемирима , јестe школа у којој душа стиче искуства , коју су entiteti sa „Створитељског нивоа " вештачки оформиле у сврху експериментисања са новим , екстремним условима постојања .

Све - Штo - Јестe је креативно : оно се једноставно репродукује у новим варијацијама . Чим се душа „отпусти“ из Свега - Што - Јестe као индивидуација и започне са својом еволуцијом као узвишено биће Створитељa она се пробија кроз разне стадијуме и враћа се Јединству Извора који се непрестано развија и мења . Реинкарнацијски циклус душе тако је интегрални део те еволуцијске промене која често зна да донесе изненађујуће резултате . Као што кажу у езотерицизму , то је " Алфа и Омега " .

Инкарнацијски циклус душе на Земљи само је један део разноликих њених zadataka које , према неколико извора , укључују развој нове биолошке врсте , координацију и надгледање утеловљених душевних сестара , колонизацију нових планета у пуној свесности , дружење са другим душама у духовним световима и тако даље .

Инкарнацијски циклус може трајати различито дуго , зависно о планети , развоју тамошње цивилизације , задацима које ваља решити и слично . Реинкарнацијски циклус душе на Земљи данас , односно у последњих 10.000 година , обухвата око 70-90 живота , а просечно укључује историјски период 6000-8000 година . Период између утеловљења просечно траје 70 година , али у новије време значајно се смањује . Велика насељавања новоутеловљених душа збивају се једном у сваких 2000 година , а задње веће насељавање догодило се између 1000. и 1700. године . Отада нема новог ширења душа на Земљи које би било повезано са надолазећим Завршним временима .

Свако од пет доба утеловљене душе дели се у седам стадијума , с по 1-3 утеловљења душе , у складу са будућим задацима . Циклус крајње инфантилне душе састоји се од око 10-15 живота , циклус детиње душе - 15-20 живота , циклус младе душе - 20-25 живота , циклус одрасле ( зреле ) душе - 25-30 живота те циклус старе душе - 10-15 живота .

У складу са великим насељавање душa садашња популација душа на Земљи показује следећу раширеност : 10-15 % крајње инфантилних душа , 20% детињих душа , 45% младих душа , 20-25 % одраслих душа и мање од 4% старих душа . У последњих неколико година ова раширеност душа нагло се мења , уз повећани проценат одраслих и старих душа ( индиго деца ) .
Будући да младе душе сачињавају већину светског становништва оне обликују данашње друштво према својим agnostičkim веровањима и ускогрудним предрасудама . Младе душе доживљавају највећу раздвојеност од душе , како би саме могле покорити спољни свет . При устројавању друштва , с обзиром да чине већину , намећу своје недуховне вредности . Класичан пример данашње младе душе је млади , динамични менаџер који се хитро прилагођава материјалним потребама друштва и сa њима се поистовећује , те без икаквих етичких обзира и посве безобзирно остварује свој друштвени успон , без питања прихвата принцип надметања , презире сваки друштвени неуспех , тврдоглаво приjања уз круте , унапред одређене норме и вољан их је наметати , истовремено игноришући светост живота . Његова способност осећања љубави још увек је веома ограничена .

Младе душе
Млада душа преферира , упркос многим самонаметнуто табуима , површни сексуални промискуитет и ретко је када спремна преузети одговорност за своје поступке . Аутоматско одбијање младе душе да преузме одговорност за своја дела врло је јасно изражена у случају политичара и руководиоца које су масовни медији затекли како " праве грешке " , док правила која утврђују такве прекршаје или чак злочине одређују младе душе у самим холовима моћи . Та су правила једнако ирационална и нелогична, као и размишљање тих душа .

На крају свог циклуса млада душа ће радо прихватити улогу " Палог анђела " . Након што је у низу инкарнација тежила за успехом и богатством сада мора искусити и друштвени неуспех како би се , као одрасла душа , могла ослободити спољне друштвене процене свога бића те како би могла почети истраживати унутрашњу , духовну димензију свеколиког људског постојања .
Млада душа врло јасно разлучује пријатеља од непријатеља и саму себе може дефинисати једино у односу на своју околину , првенствено према друштвеном успеху . Напретком сматра искључиво квантитативно повећање материјалних добара . Таква скала вредности приметна је на обa нивоа , на појединачном и на колективном: упркос многим предвиђањима еколога , сталан раст бруто друштвеног производа ( БДП ) још увек се сматра , од стране свих пора друштва , својеврсном Панацеoм за све друштвене проблеме , била то незапосленост , пензије или финансирање здравственог осигурања .

Како њена унутрашња психичка димензија остаје и даље блокирана млада је душа неспособна за промишљање о самој себи и за преиспитивање сопствених поступака . Из тог разлога млада душа живи у трајном противречју између свог самопоштавања и стварности . Непрекидно се мора борити против изобличења јер јe њена страхом темељена структура спречава да објективно перципира та изобличења . Као прави Дон Кихот , млада се душа целога живота бори са " ветрењачама властитога ума " .

Америчко друштво - са својим ограниченим светоназором , тврдокорним лицемерјем , са својим двоструким стандардима и безобзирном , бесмисленом агресивношћу - типичан је пример понашања популације сачињене од младих душа . Сами себе Американци сигурно виде у много повољнијем светлу . Ово противречју између стварности и слике о самом себи ( оксиморон ) извор је већине данашњих политичких проблема у свету .

Крајње инфантилне душе
Њих углавном налазимо у земљама Трећег света , где живе тесно повезане са својом породицом. Њима је због многобројних болести гарантовано да ранo напусте овај свет . Те душе најзaстрашеније су од свих, те се у својој инкарнацији врло тешко сналазе . Цела њихова пажња посвећена је телу и задовољавању његових потреба . Оне нису способне да развију било какве далекосежне мисли нити идеје и не могу замислити да би вршиле било какав утицај на друштво . Беспомоћне у животу , пријатно и сигурно осећају се само у породици , окружене многобројним рођацима .

Детиње душе
Детиња душа почиње се полако прилагођавати тешким условима свога утеловљења на Земљи и спремна је да почне са истраживањем света . И док крајње инфантилна душа остаје још увек у стању пантеизма , детиња душа нагиње веровању у једног јединог , ауторитарног Бога .
Супротно томе , млада душа манифестује изражени агностицизам зато што је најмање пријемчива оном унутрашњем гласу вишег сопства те доживљава највећу раздвојеност у целом инкарнацијском циклусу . Због тога жестоко пориче постојање душе .

Како бисмо спречили моралне предрасуде овде је веома важно истаћи да свака отелотворена душа чини управо оно што мисли да је исправно . ' Исправно ' је , дакле , функција душевне доби утеловљене личности . Таква спознаја предуслов је истинске толеранције која се у утеловљеном стању , нажалост , ретко постиже .

Одрасле душе
Најдужи и најтежи јест циклус одрасле ( зреле ) душе . Он почиње са дубоком несигурношћу и разочарањем утеловљене личности . " Свеже печена " одрасла душа сада мора научити како да савладава властите страхове и да прихвата одговорност . Пажња се окреће према унутра , ка истраживању унутрашњих духовних димензија . Кармичке везе које су настале у циклусу младе душе морају се расплести на одговоран начин . Способност вољења се повећава , а главно место заузима заокупљеност појединачним етичким стандардима . Личност постаје независна од друштвених норми и развија распознатљивим индивидуалност . Њен поглед на свет све више се одваја од светоназора " човека масе " ( Ортега и Гасет ) који карактерише гледиште младе душе .

Зрела душа почиње осећати тешњу везу с духовним световима , а то јединство често доживљава директно , помоћу психоделичних средстава . Притом немирно тражи духовно испуњење у езотеријским школама и упознаје разне облике медитације . Живот може узимати врло озбиљно , а може и непомично стајати на путу .

Старе душе
Насупрот томе , стара душа све више развија готово детињу невиност и заиграност, јер је уморна од дуготрајног трагања током циклуса одрасле душе . Живи на маргинама друштва , осим ако не преузме потпуну одговорност за своју душевну породицу па изабире неку тешку каријеру или пак врши функцију духовног вође . Стара душа одваја време за интроспекцију и шири свој утицај кроз своје тескобом каљеног биће углавном у сфери приватности . Препушта се бризи младих или зрелих душа и не развија никакве друштвене амбиције . На Земљи треба довршити само још покоји задатaк , што постиже са лакоћом и врло заиграно, јер снагу и мудрост црпи из големе ризнице својих претходних искуства .

Из тог разлога оне стармале и силно озбиљне младе душе сматрају те старе душе површнима . Како за те незреле душе унутрашња психичка димензија још увек није фиксна , непобитна стварност , оне стварност погрешно просуђују , па " лакоћу живљења " старе душе бркају с површношћу . Оне се налазе у средини свог реинкарнацијског циклуса и зато задатке које их чекају сматрају врло тешким и озбиљним . Младе душе немају никаквог разумевања за " космички хумор " старе душе уз помоћ којег ова савладава своје проблеме .

С обзиром да стара душа сусреће врло мало пријатеља из ранијих утеловљења на Земљи - већина њих већ је довршила свој реинкарнацијски циклус - те има врло мало или нимало заједничког с млађим душама , она живи у духовној и друштвеној осами која је прожета neutoljivom чежњом за сједињењем са душевном породицoм у вишим димензијама .
Њен главни задатак лежи у превазилажење напетости између захтева телесности и постепеног урушавања енергетских граница земаљске личности те у учењу како премостити те противне тенденције . Nesumnjivo је то да овај проблем нема много везе са захтевима данашњег друштва . Многи аутсајдери и губитници на које младе душе гледају с колективним презиром заправо су старе душе .

Енергија душа
Овај кратак резиме садашње популације душа на Земљи и њихове психоменталне функције веома је важан и поучан утолико што осветљава енергетску позадину за надолазећи еволуцијски скок људскога рода . У последњих 2000 година , од појаве Исуса Христа , превагу односе енергије незрелих душа које су такође енергија Исцјелитеља ( 1 ) : и сам Исус Христ био је исцелитељ ; то је такође енергија крајње инфантилне душе .

У време Христа већину су чиниле крајње инфантилне и детиње душе ( енергија Умјетника ( 2 ) ) . Када се појавио Исус он се окренуо детињим душама и подстакао је њихов нагли пробој ( енергетску преправљање ) у циклус младе душе , што одговара енергији Ратника ( 3 ) . Хришћанско доба је , дакле , временско - просторна манифестација циклуса младе душе на друштвеној нивоу ; већина утеловљених личности на Земљи још увек је у том циклусу .
Детиње душе на почетку Доба Рибe бркале су законе Старог завета са Божјим законом . У својој спремности да буду подложне било којем ауторитету у име Бога и да спроводе круте друштвене норме тог дивљачког доба нису показивале апсолутно никакву милост . То је такође вредeло за већину популације у некадашњем Римском царству , а ако мало боље размислимо још увек важи за већину данашњег светског становништва .

Својим распећем Исус је симболизовао предност милосрђа над окрутним спровођењем закона . Он је знао да младе душе , које је његова појава управо била преобразила , очекује веома дуго , убитачно инкарнацијско путовање . У намери да заслади горку чашу многих кармичких заплета који су их очекивали у надолазећем хришћанском добу , те младе душе желео је упознати са исцељујућoм снагом милосрђа . Но , у хришћанском добу које је уследило људи нису примењивали начело милосрђа нити су се по њему равнали . Због тога се Исусова мисија не може сматрати успешном .

Младе душе које је Исус преобратио узеле су његова учења те су их претвориле у организовану религију према својим потребама . Тако је моћ љубави ( 1 ) повезана са енергијом Ратника ( 3 ) . Енергија крајње инфантилних душа ( 1 ) преображена је у енергију Уметника ( 2 ) . Историја човечанства у последњих 2000 година по први пут се може анализирати и разумевати под тим астрално - енергетским углом гледања у својој дубоко психолошкој или , боље речено , духовној димензији . Могли бисмо то сажети у ове три речи : " Осана , разапните га ! "

Уметничка компонента детиње душе којој је требало око 1500 година да се развије у овом циклусу уродила је плодом тек у ренесанси .

Овај нов начин гледања на људску историју са становишта душе као творца пружа неочекиване увиде те поспешује наше разумевање енергетске позадине садашњег еволуцијског скока човечанства који траје од 1997. ( почетак Доба водењака ) те се одвија пуном брзином и примиче врхунцу у годинама које долазе .

Отприлике сваких 2000 година долази до квантног скока популације душа на Земљи , а он је , по својој природи , колективан енергетски преображај свих утеловљених људских бића . У садашњем еволуцијском скоку већина младих душа ( 45% ) закорачиће унутар садашњег инкарнацијског циклуса одрасле душе те ће се енергија Ратника ( 3 ) претворити у енергију Учењака ( 4 ) , што представља начело асимилације и равнотеже . Тај огромни енергетски пробој започет ће променом парадигме , уз колективну несигурност превладавајуће популације младих душа , што је типично за прелазну фазу у циклус одрасле душе .

Нова доминантна енергија Учењака ( 4 ) , која класификује и асимилира сво пређашње искуство и постојеће знање , спаја се са енергијом љубави ( 1 ) коју је утеловио Исус Христ и успоставља нов енергетски састав на Земљи који ће произвести потпуно нове друштвене облике живота .
Као део тог процеса одрасле душе улазе у циклус старе душе . По први пут у новијој историји човечанства , по прилици четвртину утеловљених душа на Земљи чиниће старе душе . Оне ће извршити голем духовни утицај на друштво , што раније нису могле због своје малобројности . Људска цивилизација ускоро ће напустити свој - духовно веома примитиван - стадијум историјског развоја те ће створити нове друштвене форме утемељене на духовним принципима .
Та начела су очигледна , а у њих спадају : начело љубави ( енергија ( 1 ) те начело асимилације и равнотеже ( енергија ( 4 ) ) , односно начело духовне интелектуалности . Колективна психа и колективан дух ( ум ) биће подигнути на виши ниво еволуције те ће се стопити у једну нову , повећану космичку свесност .

Свака еволуција води ка складном стапању седам основних енергија Свега - Што - Јестe ( види такође каузалне светове у наставку ) . Ово гледиште дотиче се многих аспеката садашњости и отвара безбројна питања за расправу која овде не можемо разматрати .

Истодобност  инкарнација
Коначно , треба споменути врло тежак когнитивни аспект реинкарнацијског циклуса који надилази наш садашњи појам о времену и простору . Ово је веома битно јер омогућава раcт граница људске свести и приближава је вишој духовној свесности . То ново знање биће изванредно важно за скорашње увођење у Процес стварања светлосног тела . Ради се о истодобности све утеловљења душе .

Из људске перспективе , душа се утеловљује на Земљи , неко време живи у телу , а затим напушта тело кроз искуство смрти и остаје у астралним световима све док не одлучи да се поново утеловити . С друге стране , слушамо о томе како време и простор не играју никакву улогу у вишим равнима , дa преостаје само сећање на те димензије , али тамо оне уопште не важе . Виши нивои су чиста енергија . У духовним световима све се збива истовремено .
С антропоцентричног становишта то нам може бити очигледно ако на инкарнације душе гледамо као на догађаје који се збивају следом ( један за другим ) . Но , из перспективе душе сва утеловљења одвијају се истовремено .

Просечно интелигентна особа одбијаће прихватити такво гледиште јер не може замислити како може постојати истовремено у прошлим и будућим животима . Главна тешкоћа код овог површног гледишта састоји се у томе што односна личност ( инкарнација ) нема никаквих претходних утеловљења .

Само душа има прошла и будућа утеловљења
Наравно , ова је подела направљена из перспективе тренутно утеловљене личности . Са становишта душе , све њене инкарнације постоје истовремено . Садашња отелотворена личност може закорачити ближе искуству душе - то се постиже кроз еволуцијски скок човечанства - и тада може да учествује у животу других инкарнација , односно она ће их директно перципирати и обратно . Свака инкарнација комадић је ткањa душе те води самосталну егзистенцију у астралним световима .

Сада кад смо разјаснили то да садашња инкарнација у виду земаљске личности није истоветна ранијим инкарнацијама душе - оне су такође засебне личности - треба разјаснити како све инкарнације постоје истовремено .

Већ смо појаснили да су конвенционално време и место једно те исто . Из наше људске тачке гледишта , због заосталог секвенцијално функционисања нашег мозга све инкарнације доживљавамо као да се консекутивно одвијају у конвенционалном времену ( т ) : На тај начин појединачне инкарнације раздвојене су временским интервалима . У том случају имамо једнако право рећи да су инкарнације душе просторно одвојене , јер смо доказали да су конвенционално време и простор синоними .

Прихватимо ли сад идеју да су инкарнације душе просторно одвојене тада лако можемо замислити да могу постојати истовремено . Претпоставимо да у различитим звезданим системима у свемиру има неколико земаља које су међусобно јако удаљене те да их истовремено настањују разне инкарнације одређене душе . Ова истодобност може се уочити само из перспективе душе, јер она постоји у тој истодобности . Она тренутно може перципирати и досегнути све своје инкарнације .

Међутим , разне инкарнације зависне су о комуникацији помоћу светлосних сигнала који се распростиру уз коначну брзину светлости ' ц ' . Са 3Д становишта појединачних инкарнација показује се да је брзина светлости једини критеријум истодобности . Како би таква истодобност била гарантована , неке инкарнације вероватно су већ умрле на неким планетама , док се друге још нису нити родиле , па се могу досегнути помоћу светлоснoг зракa током истог периода њихових живота .

Са становишта душе те инкарнације се збивају секвенцијални ( у низу ) , премда је то ирелевантно јер у астралним световима нема прошлости ни будућности , већ само Вечно сада . Или , обрнуто : свака информација из 3Д универзума у којмe живимо јесте информација из прошлости , макар је перципирали само у будућности .

Ову чињеницу илустровати ћу још једним примером : некаква звезда ( Нова ) експлодирала је пре пет милиона година . Када од посматрача буде удаљена три милиона светлосних година ( занимљиво како се у овом случају , за конвенционално време и удаљеност , временска јединица ' година ' несвесно преточила у " светлосну годину " ) , Нову ћемо видети сада , а били бисмо је видели и у прошлости . Да је била удаљена од Земље шест милиoна светлосних година тада бисмо је видели тек за милион година у будућности . Истодобност душевног света и секвенцијалном протицање времена могу се илустровати помоћу Галилејевог експеримента с гравитацијом cпроведеног 1996. године у Немачком технолошком музеју у Минхену .
Како бисмо продубили разумевање истодобности све инкарнација душе послужит ћемо се нашим примером о међуградским возовима на одређеној железничкој линији ( правцу ) . Возове тако можемо замислити као појединачне инкарнације ( животе ) , а железничку линију и њено окружење као Земљу . Путници су утеловљене душе које су једна од друге просторно и временски одвојене . Из њихове перспективе њихово путовање ( живот ) у возу одвија се као јединствени догађај .

Унутар воза путници могу разговарати с пријатељима који им праве друштво током путовања ; време могу проводити у друштвеним играма , могу се упознавати са другим путницима , према њима могу бити пријатељски или непријатељски настројени , могу се дивити природи , стицати искуства , откривати нове ствари , кретати се у возу и успут досегнути циљ .

На задњој станици напуштају воз ( тренутну инкарнацију ) као појединачне душе и остају напољу . Пронаћи ће друге путнике који су изашли из ранијих возова , а ако мало причекају сусрешће друге путнике који ће изаћи из надолазећих возова . У том тренутку њихова свест се шири и они увиђају да су сви они душевна браћа и сестре jedne  одређене душе .Ту душу можемо звати и " душом породице " или " душевном монадом " зато што , ради наше едукацијске сврхе , није битно да ли говоримо о души с много инкарнација или о заједници душа која твори већи ентитет те има много више инкарнација .

Све док је појединац седео у возу о томе није ништа знао . Када се на последњој станици сједињује са својом душом он добија мултидимензионалну свесност и спознаје да су сви путници Једно . Са становишта душе , која распоређује возове и испуњава их путницима , координира њихово путовање и перципира их из птичје перспективе просторно и временски као засебне догађаје који припадају истодобној целини - железничкој линији - тај увид је присутан од самог почетка . За силазеће путнике то је био својеврстан " Еурека тренутак " на крају путовања .
Након окупљања свих путника на последњој станици они могу одабрати да се возе новом железничком линијом те могу куповати нове резервације и тражити да буду размештени на друга седишта , како би сваки путник могао стицати нова искуства и како се не би досађивао . Док се припремају нови возови они могу учествовати у другим , пријатним активностима . Могу , на пример , да седи поред железничке станице и уживају у пикнику или , ако им је милије , могу шетати оближњом шумом . Нигде им се не жури јер знају да су бесмртни и да на таква путовања могу ићи колико год желе , до у недоглед .

Слично томе можемо замислити реинкарнацијски циклус душе на Земљи те у астралним равнима , где су паузе између ' излета ' чак и важније од самог путовања . Инкарнација подразумева раздвајање од Свега - Што - Јестe , а раздвајање је последица ограничене перцепције . Завршетак Инкарнације , схваћен као смрт , значи сједињење са Свим - Штo - Јестe , односно са душом породице : то је трансценденција људске свести .

У наставку ћемо видети да је смрт само један могући исход инкарнације који игру раздвајања чини уверљивом из људске перспективе . Када се играње игре раздвајања заврши камуфлажа ' смрћу ' више није потребна .

Прeoбрaжaj телa
Друга алтернатива код завршавања инкарнације је Вазнесење - preobražaj физичког тела током 3Д процеса стварања светлосног тела у чисту енергију нa 7Ф нивоу стварања . Личност која се развила у том телу прво се сједињује са својом душом и са свим другим инкарнацијама душе , а затим и сa другим душама ( око 1000 њих ) душевне породице и њиховим инкарнацијама , све док коначно не постане једна мултидимензионална личност . Могућа су и даља стапања са вишим духовним инстанцама из каузалних светова .

Чим је инкарнирана личност одређене душе преобразила своје тело и понела га са собом у астралне сфере, она се сједињује са својом душом и душом породице . Сада се на Земљи небројено пута може материјализовати у људском облику у каквом је била или може изабрати нови . Та особа ће потом имати потпуну спознају о својој душевној породици јер се амнезија , усађена утеловљеној души при рођењу , сада укида . Од сада па надаље, то је мултидимензионална личност која ужива у духовним и енергетским способностима које су раније биле приписиване само боговима .

Екстернализација потенцијала душе и преношења на митолошке ликове , који су били називани ' боговима ' , био је психолошки „мађионичарски“ трик из ризнице страха младе и детиње душе . Премда се свест таквих инкарнација све више осамостаљивала од душе она је порицала њено постојање и свемоћност у виду унутрашњег знања , а своје креативне потенцијале приписивала је спољним изворима . На тај начин једино је намеравала легитимизoвaти осамостаљење ега од душе . Тако је стварање разних богова било резултат страхова незрелих душа које су се радије подређивалe спољним боговима и законима што су стварале у име тих богова, уместо да су слушале унутрашњи глас своје истине .

Други користан модел истодобности свиx инкарнација душе био би следећи : свака инкарнација или догађај на Земљи прво се ствара на 7Ф нивоима стварања пре него што се он / она појави на Земљи . Оригинал ( нацрт ) већ је присутан пре него што се материјализује на Земљи као један примерак . То такође важи за надолазећи еволуцијски скок : пре него га видимо на Земљи он је већ на свом месту .

Свака отелотворена душа је главни творац на 7Ф нивоима стварања те она истовремено и непрекидно обликује прошлу , садашњу и будућу судбину своје утеловљене личности . Већина сусрета и догађаја на Земљи разматра се и припрема у сновитом стању током спавања , када астрално тело обитава у астралним сферама .

Исправан одабир збивања који се материјализују на терену следи модел истовремене вероватноће , чија комплексност надилази когнитивне способности људског ума . Оно што можемо рећи је следеће : тај модел представља вeлик оптимизацијски задатак , он функционише као мулти факторска анализа у којем је централна варијабила степен слободне воље у утеловљеном стању . Модел истовремено ствара бројне алтернативе које се непрестано мењају и ажурирају на  рекурзиван начин у односу на стално пристижући податке са Земље .

У бити , овде имамо две групе одлука : 1 ) значајне одлуке душе које су много ређе и увек се остварују и 2 ) одлуке човекова ега у складу са слободном вољом које су много чешће, а не остварују се увек . У овом моделу неостварене мисли стварају паралелне светове вероватноће који се потом могу оживотворити негде другде . У том смислу астралне сфере делују попут једног дивовског компјутерског система - својеврсног директног , интерактивног интернета .

Дакле , стварност коју доживљавамо на Земљи део је много веће стварности која се одвија са временским одступањем у материјалном 3Д свету . Душа осмишљава све своје инкарнације истовремено у вечном Сада астралних сфера и пушта их да се појављују на Земљи једна по једна . ' Преминули ' појединци који више не обитавају на Земљи постоје и настављају се развијати као делови душе у астралним сферама .

Прошле , растеловљене личности могу да уче од садашње инкарнације с којом преко душе одржавају несметани енергетски контакт , а одређене одлуке у ' прошлости ' сада доносе на другачији начин . Свако решење складишти се у световима паралелних вероватноћa као анализа појединог случаја .

Збир свих инкарнација можемо замислити као поглавља књиге која аутор типка једно за другим на рачунару , а потом их складишти . Сада у било које време може да ради на претходним поглављима како би их ускладио са текућим поглављем , а такође може мењати структуру и садржај предстојећих поглавља које је такође могао да сачувате на рачунару као грубе верзије . Јер аутору је унапред познат расплет и крај сопственог романа . Све евентуалне исправке догађају се у Сада , док се старе верзије могу сачувати или избрисати .

Тај је поступак сличан поступку код душе - њен реинкарнацијски циклус сличан је неком пустоловном роману који она осмишљава за саму себе из поглавља у поглавље , из инкарнације у инкарнацију ; она пише , исправља , дотерује и преобликује све док се коначни резултат , који је познат унапред , не стопи са садржајем књиге , пардон , са садржајем живота и обратно .

Крајњи циљ душе је довршетак њеног циклуса реинкарнације и прелазак у каузалне светове као један нови ентитет . Он се састоји од сједињења свих чланова целе душевне породице од преко 1000 душа , са искуством од 80.000-100.000 земаљских живота у историјском временском периоду од око 10.000 година .

Инкарнацијски циклус истовремено представља и индивидуацију и унификацију где се не губи ни један делић информација ( информација је једнака енергији ; види " очување енергије " ) . Он представља затворену петљу и завршава тамо где је започео : душа се откида од Свега - Што - Јестe како би сама стицала искуства и постепено се изнова прожима са Целином .

Крајњи циљ је предодређен , само је пут појединачан . У том смислу путовање је циљ . Еволуција , укључујући ову на Земљи , није циљ већ само средство учења . Душа је савршена и њој еволуција не треба : она искључиво жуди за искуством .

Извор : теледиск.хр. ( из књиге НОВА гнозе - Еволуциони скок човечанства)


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP