Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 17268
Sadržaj : 8317
Broj pregleda : 5352636
Ko je na sajtu?
Imamo 84 gosta na mreži

ZABORAVLJENE ČINJENICE KOJE NAM (I ONAKO) SMETAJU


06.04.2014. / ree-Akademediasrbija
Piše: Milan Dinić

Navršilo se 15 godina od početka agresije NATO na tadašnju SR Jugoslaviju, koja je trajala 78 dana. Osim Živadina Jovanovića (ministra spoljnih poslova SRJ u vreme agresije) i nekoliko klubova penzionera-generala koji su u Sava centru u Beogradu organizovali konferenciju, većeg i ozbiljnijeg skupa sećanja nema.

 Na svaku godišnjicu agresije od države i njenih predstavnika, tradicionalno, dobijemo poneko saopštenje, tu i tamo polože venac uz obaveznu poruku kako je to „stravična tragedija“, „velika greška“ i slično, ali uvek nekako izbegavajući da pomenu glavnog vinovnika i nazovu ga pravim imenom. Jer, to nije politički korektno, a boga mi, ni oportuno.

U podsećanju na ono što nam se zbilo pre 15 godina, 24. marta 1999, uvek je najpreciznije poći od činjenica.Činjenica je da je SRJ bombardovana bez odluke Saveta bezbednosti UN.Činjenica je da je NATO prvi put u svojoj 63 godina dugoj istoriji tada, na 50. godišnjicu postojanja, postao ofanzivni, a ne odbrambeni savez.Činjenica je da je rat bio protivan međunarodnom pravu i da niko nije objavio zvanično rat SRJ.Činjenica je da je za vreme rata od NATO-a ubijeno 2544 civila, 1031 vojnik, ranjeno je oko 6000 civila (od toga 2700 dece); načinjena šteta procenjena je na 100 milijardi dolara; uništeno je ili oštećeno 25.000 stambenih objekata; onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga.

Činjenica je da je oštećeno 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok ih je 38 razoreno.Činjenica je da su gađane civilne mete: Radio televizija Srbije (priznato da je namerno gađano); voz u Grdeličkoj klisuri; kolona albanskih izbeglica kod Đakovice; most u Varvarinu...
Činjenica je da je tokom agresije izvršeno 100.000 naleta, 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.

Činjenica je da je NATO lansirao 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 „kasetnih bombi” od kojih je poginulo oko 200 osoba, a ranjeno više stotina.Činjenica je da je NATO upotrebio zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom.Činjenica je da niko nije krivično odgovarao za pobijene u Srbiji (Osim Dragoljuba Milanovića, tada direktora RTS, kao da je on, a ne NATO bombardovao zgradu u Aberdarevoj!?)

Činjenica je da je rat završen Rezolucijom 1244 kojom je agresija okončana i kojom se potvrđuje „privrženost svih država članica suverenitetu i teritorijalnom integritetu SR Jugoslavije i drugih država regiona, kako je navedeno u Helsinškom dokumentu i aneksu 2“, i potvrđuje „da će posle povlačenja, dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog vojnog i policijskog osoblja biti dozvoljen povratak na Kosovo“.
      
Međutim, današnji jezik i koncept političke korektnosti, naširoko prihvaćen i kod nas i u svetu, relativizovao je snagu činjenica na račun snage različitih gledišta gde obavezno ono politički, finansijski, medijski, propagandno dominantnije predstavlja realnost, a sve ostalo je – nerealno, diskutabilno i zato treba ostaviti za prošlost.
      
Tako da, sve ove gore navedene činjenice (uključujući i ovu iz aneksa jedan Rezolucije: da će se voditi „politički proces ka uspostavljanju sporazuma o privremenom političkom okviru, koji će obezbediti suštinsku samoupravu na Kosovu, uzimajući u potpunosti u obzir sporazume iz Rambujea i principe suverenosti i teritorijalnog integriteta SR Jugoslavije i drugih zemalja u regionu, i demilitarizaciju OVK“) danas više faktički ne važe, odnosno, modernim rečnikom politike rečeno – prevaziđene su i nisu deo nove realnosti.
      
Pošto je objašnjenje o novim realnostima i jedinstvenim slučajevima dolazilo uglavnom sa Zapada (iz SAD pre svega) utoliko smešnije (čak, histerično smešno) deluje kada se ovih dana američki predsenik, britanski premijer ili nemački kancelar pozivaju na „međunarodno pravo i poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Ukrajine na Krimu“...
      
Snaga istine je tolika da onome ko izgovara neistinu ili se njome služi i jeste teško da istini pogleda u oči, pa se zato dovija na razne načine (recimo, pravdajući se kolateralnom štetom). Ipak, čudno je kada onaj kome istina odgovara (a Srbiji i Srbima – poraženim u sukobima proteklih 20 godina – paradoksalno, ostala je jedino istina) o njoj ćuti ili je izbegava, gura u drugi plan.
      
Tako smo proteklih 15 godina, iz godine u godinu, bili svedoci toga da se sve teže, tiše, stidljivo i sa više diskrecije govori o zločinu koji je počinjen nad Srbijom/SR Jugoslavijom 1999.
      
Recimo, reč agresija vremenom je zamenjena rečima bombadovanje ili intervencija, a zemlje Zapada su preimenovane u naše zapadne prijatelje. Mada, do pre godinu dana – kada je Kosovo i dalje bilo tema od nekakvog značaja u medijima, a i kada nas je Zapad uporno „’ladio“ oko naših očekivanja – prijatelji su rangirani stepen niže pa su postali zapadni partneri. Sada, ipak, opet postaju prijatelji. Samo, sada je to deo politike nove vlasti da svako, pa makar i slučajno prošao kroz Srbiju ili pored nje, bude proglašen za velikog prijatelja sa kojim imamo „tradiciju prijateljstva“.
     
 Najbolji i najnoviji primer je naša „tradicija prijateljstva“ sa Emiraćanima i „emiratskim narodom“, a što je predsednik Nikolić istakao pri sustretu sa šeikom Bin Zajedom decembra 2013. O kakvom je tradicionalnom prijateljstvu reč, malo ljudi zaista zna. Ipak, tradicionalno prijateljstvo je očito toliko jako da nisu mogle da ga poljuljaju ni činjenice da su Emirati slali oružje muslimanima u Bosni u vreme rata 1992-1995, da su 1998. pozivali međunarodnu zajednicu da interveniše protv SRJ, da su oduševljeno podržali agresiju 1999, da su se među prvima pridružili priznavanju nezavisnosti Kosova 2008...
      
Okrenimo se kratko dešavanjima na Krimu i zapadnim-NATO prijateljima koji su se proteklih nedelja pozvali na međunarodno pravo više puta nego Rusi od 1991. pa do danas. Upadljivo je kako Srbija ćuti oko dešavanja na Krimu uporno izbegavajući da se oglasi i barem kaže toliko da je sve što se sada dešava posledica kršenja međunarodnog prava kako 1999. tako i 2008. kada je proglašena i od Zapada priznata nezavisnost Kosova.
      
Biće da vlastima u Srbiji (i demokratksim i naprednjačkim) to smeta ili, politički korektnije rečeno – nije u skladu sa aktuelnim političkim momentumom – pa ne bi da talasaju. Zato i ne čudi da ovaj tragičan ali značajan jubilej – deceniju i po od agresije – više želimo da prikrijemo i potisnemo na račun nekih budućih i obećanih uspomena i neke nove realnosti...
      
Istovremeno, Srbija je, od 2008, premda i dalje vojno neutralna (Rezolucija Skupštine iz 2007. godine) sve više koketirala sa NATO, ali je neukus vremenom poprimio takve razmere da je, recimo, bivši ministar odbrane Šutanovac 2011. posetio nosač aviona „Enterprajz“ koji je učestvovao u agresiji.
      
Naime, ta poseta nije sporna osim iz tri razloga: da se bivši ministar odbrane zaista razume u mornaricu; da nije (imajući u vidu istorijske događaje) na sajtu srpskog Ministarstva odbrane posebno istaknuto da je reč o poseti koja se organizuje „za visoke političke i vojne zvaničnike prijateljskih zemalja“ i da to isto čudo od tehnologije nije decembra naredne godine (2012) povučeno iz upotrebe.
      
Ipak, i to su činjenice.
      
Mada, da su braća Rusi (u ironičnom simslu sve češće korišćena formulacija u javnom govoru u Srbiji) došli ovde sa stotinama miliona u fodnovima i sa ponekom investicijom, i svojom flotom, možda bi čitava srpska vlada, a ne samo ministar odbrane, išli na, recimo, čuveni nosač „Admiral Kuznjecov“ i negde na Crnom moru ili Mediteranu, držali sednicu vlade?!
      
Činjenica je i da se u Srbiji već više od 20 godina stvara elita koja živi zahvaljući donacijama sa Zapada (prema nekim podacima, nevladin sektor u Srbiji je od izvora iz EU i SAD, od 2000. do 2013. dobio preko milijardu evra!) pa je logično što oni u javnosti i forsiraju tu priču o našim zapadnim prijateljima, a posebno kada je reč o ublažavanju stavova (sećanja) prema (ne)delima NATO na ovim prostorima.
      
Tako smo, recimo, početkom decembra 2013. imali prvu „Beogradsku nedelju NATO“ koja je okupila mlade aktiviste iz svih tada parlamentarnih stranaka (osim DSS) gde se diskutovalo o „evro-atlantskim vrednostima“. Osim „internet krstaša“ koji ratuju preko nekakvih internet foruma, malo ko je javno ustao i protestovao protiv ovog skupa.
      
Ova, protekla 15. godišnjica agresije NATO, ujedno je i prva godina od kada je Srbija i formalno povukla svoje preostale institucije sa KiM (njenog severnog dela) tako da se danas na celom Kosovu ostvaruje vlast koja je pod direktnom komandom albanskih secesionista u Prištini. Ono što se naziralo godinama unazad, što je očito bio cilj NATO agresije, Briselskim sporazumom aprila prošle godine dobilo je i do sada najvišu formalnu pokrivenost – Srbija je defakto priznala institucije formalno nepriznate države na delu (formalno) njene teritorije.
      
Ono što nas uskoro očekuje, a što je u direktnoj suprotnosti sa Rezolucijom 1244, jeste i formiranje kosovske vojske, pod eufemizmom „Bezbednosne snage Kosova“. Srbija je zapadnim partnerima skrenula pažnju na činjenicu da to nije u skladu sa Rezolucijom 1244, ali je NATO kratko poručio: „Budućnost Bezbednosnih snaga Kosova je stvar tamošnjih institucija“. Doduše, vidimo da potpuno suprotno reaguju kada je o bezbednosnim snagama na Krimu reč, ali, to nije ista realnost.
      
Oni koji su pregovarali u ime Srbije (posebno oni na vlasti danas) zaboravili su da su one sa druge strane stola, u Prištini, nazivali teroristima (što je činjenica) sa kojima nema pregovora. I oni se opravdaše novom realnošću...
      
Zapravo, pitanje je: čemu nam služe sve ove silne činjenice, posebno kada je o NATO-u reč?
      
Poznata je teza (mada, iskustveno, empirijski gledano – deluje kao činjenica) da Srbi slabo pamte i brzo zaboravljaju. U takvim okolnostima, činjenice su samo opterećenje za priglupe.
      
Sve je to lepo, samo kada cena ne bi bila ponavljanje prošlosti. Kao recimo 1945. kada smo skovali novu realnost nazvanu bratstvo i jedinstvo a za uzvrat zaboravili na činjenice iz Jasenovca, Jadovna...
      
Srbija se, međutim, već decenijama ne vodi činjenicama. Očigledne činjenice potisnute su na račun „velikih zamisli“ i novih realnosti: od želje da se očuva nefunkcionalna Jugoslavija, pa potom Srbija i Crna Gora, do toga da danas izigravamo partnere i prijatelje onima koji nam to nisu, niti žele da budu, i želimo da budemo deo društva (EU) koje samo sa sobom ne zna šta će i koje nam na razne načine objašnjava da nas nešto i neće.
      
I tako, dok Srbija ignoriše činjenice odnosno ono što je istina i realnost, nova istina i nova realnost se stvara na terenu. Došli smo u poziciju da smo vezani za zemlje NATO a da tamo navodno nećemo; da pritom sebe javno ubeđujemo da tamo nećemo, a činjenice govore da se tamo sami guramo (između ostalog, i zato što smo se doveli u poziciju da nemamo gde i da moramo tamo) a da pritom nismo raščistili oko onoga što je bilo 1999.
      
Sve je to deo unutrašnje političke realnosti iliti domaće smaoobmane koja samo malo zbunjuje ove prijatelje od spolja, pa traže da im se objasni. Ništa više.Zato, zašto nekome urušavati samoobmanu, kada jedino na tome opstaje i od toga živi?!

Nego, zapadni (NATO) prijatelji, držite nam šargarepe blizu nosa, a mi ćemo lepo da gazimo dalje stazom samoobmane, pa još malo, kao u našem filmu „Balkanski špijun“, da se „izvinimo Đuri (čitaj NATO-u) što nas je tukao“, kao deo nove faze stvaranja novih prijateljskih odnosa i nove realnosti.
      
A u toj realnosti hiljade pobijenih i raseljenih; na hiljade uništenih života poput onog Milice Rakić koja je stradala na noši – nisu bitne. Čak ni za nekakav melodramatični holivudski blokbaster... Jer, ma koliko se svi dosadašnji vlastodršci u Srbiji trudili da nas uvuku u taj svet u kome vlada nova realnost, u tom njihovom svetu realnost je da smo mi krivi i da je agresija 1999. zapravo pravedna kazna „Milosrdnog anđela“.

/ Svedok /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP