Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 17965
Sadržaj : 8317
Broj pregleda : 5404371
Ko je na sajtu?
Imamo 73 gosta na mreži

SRBI TREBA NAJPRE DA POŠTUJU SEBE, PA ĆE IH I DRUGI POŠTOVATI I MOŽDA, RAZUMETI


31.03.2014. / ree-Akademediasrbija

Srbija će se snaći ako neguje jedinstvo držeći se gesla – gde je sloga tu je i Božiji blagoslov, ili kako, toliko raznorodni, Švajcarci kažu: „Gde jedinstvo vlada – tu stanuje Bog.“

 Nije bitna samo demokratija. Iznad raznolikih mišljenja mora da se nađe zajednički jezik. Ili kako je to Lav Tolstoj rekao u znamenitom „Pismu Srpkinji“, Anđi Petrović, Nadeždinoj i Rastkovoj mlađoj sestri: „Nije bitan politički položaj Srbije. Bitno je religiozno stanje srpskog naroda“, to jest stepen jedinstva i sloge, solidarnosti i uzajamne ljubavi, one koja sve prevashodi, a o kojoj, u „Slovu ljubve“, govori naš Despot Stefan Visoki, ugledajući se na apostola Pavla, na njegovu himnu ljubavi, iz Poslanice Korinćanima.

Ovim rečima profesor dr Dragan Nedeljković, redovni član Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti u Parizu, odgovara za „Novosti“ na pitanje kako da se Srbija danas snađe između velikih sila i njihovih zahteva, da se sačuva od daljeg lutalja i propadanja, nesloge i poraza u svakom pogledu.
Kao intelektualac evropskog formata, jedan od najboljih srpskih poznavalaca ruske književnosti i kulture, ni u svojoj 89. godini ne posustaje u težnji da ukaže na poredak vrednosti, nacionalno samopoštovanje, moć znanja i kulture, na potrebu i negovanje svetosavskog duha, pogubne zablude 20. veka, čije nas posledice tište i danas…

Srbi su stari evropski narod, koji treba da je dostojan vekovnog iskustva, da poštuje sebe, pa će ga i drugi poštovati, uvažavati i, možda, razumeti – kaže Nedeljković.

- Oči sveta sada uperene su u Ukrajinu, u Krim, novu konfrontaciju Evrope, Amerike i Rusije. Kako tumačite ove događaje, koja je istorijska pozadina tih sukoba?

Šta je Ukrajina? Samo ime kaže da je to Krajina. Čija krajina? Krajina Rusije. Nekad su je zvali Malorusija, koja je deo neraskidivog trojstva: Velikorusija, Belorusija i Malorusija. Ali najstarija i najdublja jeste Malorusija ili Kijevska Rusija, u kojoj su istočni Sloveni kršteni, kršteni u vodama
Dnjepra, a opredeljeni za vizantijsko pravoslavlje, očarani visokom kulturom drugoga Rima, to jest Kostantinopolja i njegove veličanstvene crkve Svete Sofije, tada najveće u hrišćanskom, i ne samo hrišćanskom, čovečanstvu. Drugim rečima, ta Kijevska Rusija jeste koren i početak početaka svega ruskog. Ta Kijevska Rusija, ili Ukrajina, bila je, ako smemo tako reći – najruskija Rusija, najizvornija.

- Kako su stvari stajale kasnije?
Kasnije će, posle dvovekovnog ropstva pod Tatarima, preuzeti čelno mesto Moskva. Ali se ona nije ni mogla ni smela odreći svog ranog srednjeg veka. Bez Kijevske Rusije, to jest Ukrajine, Rusija ne bi imala svoju osnovu, svoj prapočetak. Taj početni ton svekolike ruske kulture, državnosti i samosvesti dao je, krajem desetog veka, Sveti knez Vladimir.

- A Krim?
Krim i Sevastopolj deo su Kijevske Rusije, ili tačnije – postaće to u vreme pobedonosnih ratova carice Katarine Velike, koja će započeti vladavinu nad Crnim morem, uz traženje saživota sa još žilavim Tatarima i ratobornim kozacima, koji će se prikloniti sveruskom caru. Rusi su ubedljiva većina na Krimu i u Sevastopolju, kao uostalom i u Odesi.

- Ko je izvršio nasilje nad istorijom?
Boljševici, Lenjin i Staljin, koji su lomili kičmu velikoruskoj državnosti, izmišljajući nove nacije ili favorizujući periferne.

- Nije li Staljin imao i neke jake državne motive da ističe državnost, recimo, Ukrajine i Belorusije?
Staljin je želeo da ima više prostora u Ujedinjenim nacijama, pa je, uz rusku fotelju, istakao ukrajinsku i belorusku. Kasnije će Hruščov pokloniti svojoj Ukrajini Krim sa Sevasopoljem, uprkos činjenici da je tamo većinski narod čisto ruski.

- Sada trpimo veliki diplomatski pritisak vodećih zapadnih država da se pridružimo uveđenju sankcija Rusiji zbog Krima.
Bezumno je od Srbije tražiti da zavede sankcije protiv ruskog naroda. Tu nije potreban nikakav komentar. To se odbija sa gnušanjem. Ako Angela Merkel neće da zavede sankcije, zašto bismo mi i pomišljali na takvo nešto? Moramo sačuvati svoje dostojanstvo i sveslovensku solidarnost.

- Izgleda da je teško ispravljati krive Drine, čak i kad se naknadno utvrdi da su bile kobne?
Da, zlo se sveti, zlo je kao korov, koji se teško iskorenjuje. I posle poraza boljševizma, njegov trag ostaje, nije lako izbrisati ga, jer se ugnezdio duboko u svesti ili podsvesti. Da ne idemo u daleku i golemu Rusiju, nego se suočimo sa našom stvarnošću. Nekad najsrpskija i najponosnija „srpska Sparta“, to jest Crna Gora, odriče se Srpstva, iako ga niko nije temeljnije zastupao od tvorca „Gorskog vijenca“ ili Svetog Petra cetinjskog, ili Marka Miljanova, pa i samog kralja Nikole Petrovića, pesnika možda najlepše i najponosnije srpske himne „Onamo, namo“. A sad, da se groteska sroza u tragikomediju Crna Gora, kao članica NATO, proglašava sankcije Rusiji, u koju se nekad klela… Bilo bi to smešno da nije otužno i žalosno. A nije to jedini primer besmislice i gluposti.

- Na šta mislite?
Vidite šta se dešava sa jezikom Njegoša i Vuka, Andrića i Crnjanskog. Štetočine piruju, iživljavaju se, nadmeću se u glupostima, nadgornjavaju se u apsurdima. Na neki konkurs prijavio se mlad i duhovit čovek ističući koliko jezika zna – ne samo srpski i hrvatski, a Hrvati su dalekovido prihvatili usluge učenog vukovca, Đure Daničića – elem, taj mladić je naveo da govori ne samo srpski i hrvatski nego i crnogorski i bošnjački, i još neke nazovijezike, sve u duhu ovog smutnog vremena… Zar da trošimo reči osporavajući gluposti, baveći se besmislicama. Zacelo, izađimo iz mraka, ne kvarimo vid.

- Zašto su Srbi još u potrazi za svojim temeljima? Da li nas komunističko nasleđe još opterećuje?
Pitanje se ne odnosi na sve Srbe. Ima nas koji smo od iskona, odvajkada bili verni svetosavskom duhu, vrlo samosvesni Srbi, duboko ukorenjeni u stoletnu povest Evrope, pa i sveta. Mi smo otvoreno govorili Evropi, kad ona zastrani: „Evropo, proširi se ili umri!“ Postoji, dakle, i naličje Evrope, one koju žigoše i odbacuje Tagore, u svojoj čuvenoj besedi na Imperijalnom univerzitetu u Tokiju, danas daleke 1916. godine.

- Kako ocenjujete srpsku kulturnu politiku?
Ako mislite na Vladu Srbije, ta politika jedva da postoji. Ali ona jeste živa u svesti značajnih stvaralaca, naučnika, umetnika, pisaca. Dobrica Ćosić, a pre njega Andrić i Crnjanski, imali su i imaju jasne poglede na kulturu svoga naroda. To je važilo i važi i za pesnike, kao na primer Miodraga Pavlovića, Slobodana Rakitića, Dobricu Erića i niz drugih, vrlo samosvesnih i određenih mislilaca.

- Pomenite neki događaj koji vas je obradovao ovih dana?
Ima dešavanja, značajnih, lepih i ohrabrujućih, o kojima mediji uglavnom ćute, a sram ih bilo što ćute!

- Šta konkretno?
Bio je, ovih dana, jedan vrlo značajan međunarodni skup, koji su organizovali Beogradski forum za svet ravnopravnih, Društvo srpskih domaćina, Klub generala i admirala Srbije, a povodom zločinačnog bombardovanja Srbije i Crne Gore – sramotan i tužan jubilej, koji je nadahnuo rečite znalce, ljude budne savesti i čista srca, da plemenito podsete i opomenu šta se ne sme činiti, jer je za osudu, kao čin nečoveštva i nedostojnog tiranstva. Govorili su predstavnici mnogih istinoljubivih naroda, ali na mene su najjači utisak izvršili sasvim mladi – njih petnaestak, koji su besedili iz srca i duše, ali mudro, nepomirljivo prema zlu, koje su rečito žigosali. Slušajući ih osećao sam da ima nade, i ne samo nade nego i volje, i htenja da se savlada zlo. Sjajni govornici su dvadesetogodišnjaci, kako iz naše Srbije tako i iz više drugih zemalja, iz Grčke, Portugalije, Švajcarske, Austrije, Rusije.

Bilo je to kao sveto pričešće u ovim danima velikog posta, posvećenim podvigu. Da se takav skup održi omogućio je jedan plemenit čovek, dobrotvor koji pomaže mnoge podvižnike, sejače dobra, žrtve ljubavi. Upamtite njegovo ime: Nićifor Aničić. Živi u Južnoj Africi, ali je veran svom zavičaju, glasnik je srpskog duha, duboko prožet ljubavlju prema otačastvu.

- Da li ste optimista, šta vam daje nadu?
Pripadam onima koji nemaju prava na pesimizam, ali ni na površni optimizam. Držim se geteovskih zapovesti. „Volim onoga koji želi nemoguće. I samo onaj zaslužuje slobodu i život koji se svakoga dana, i svakog časa, za njih bori.“ I naš Njegoš je na tom putu, „Neka bude što biti ne može, neka bude borba neprestana“. Borba za život, za opstanak, za pobedu Ljubavi koja sve prevashodi.

ČASNO JE BITI SIZIF
- Koliko je u evropskoj stvarnosti danas bitna podela na pravoslavni, katolički ili protestanski deo Evrope?
Za isključive katolike mi smo i dalje šizmatici, kao što su za ortodoksne pravoslavce svi katolici jeretici. Bitno je da Evropa, ona velika, od Atlantika do Urala, pa i preko Urala, shvati da ona ima dva ravnopravna krila, zapadnjačko, katoličko-protestantsko, i istočnjačko-pravoslavno, to jest poreklom vizantijsko, a danas sverusko, svesrpsko, otvoreno svim ljudima dobre volje i bistre pameti, spremne za plemeniti dijalog u traženju zajedničkog jezika, jezika ljubavi. Znam da je taj put težak, da ponekad liči na zaludni Sizifov trud, ali časno je ponekad biti i uporni Sizif.

BRAT KAIN
- Kako komentarišete međusobne tužbe Srbije i Hrvatske za genocid?

Kad naš brat Kain nije pristao da povuče tužbu, Srbija je prinuđena da sastavi što jači tim koji će potkrepiti njenu tužbu. U tom timu treba da budu veliki znalci srpsko-hrvatskih odnosa, kao što su akademik Vasilije Krestić, gospođa Smilja Avramov, koja je o tome mnogo pisala, i veliki znalac Ratko Dmitrović.

Takve ljude treba uključiti u rad, jer nas onda neće boleti glava.

/ Intermagazin /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP