Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 17965
Sadržaj : 8317
Broj pregleda : 5404364
Ko je na sajtu?
Imamo 65 gosta na mreži

ЗАШТО ЈЕ ЛОШЕ ИЗОЛОВАТИ СВЕТСКУ СИЛУ


22.03.2014. / pee-Академедиасрбија
Кирил Барски

САД и ЕУ прете Русији економским санкцијама због њене позиције према Украјини. Експерт Министарства спољних послова предлаже да се сетимо какав је био исход санкција према Кини 1989: може се рећи да су управо санкције помогле Пекингу да развије своју војну индустрију, диверзификује привреду и ојача односе са Русијом.

 Због санкција Запада, посебно место међу трговинским партнерима Кине заузеле су земље које нису подржале кампању за међународну изолацију Кине: Русија, Јужна Кореја, Сингапур и друге чланице АСЕАН-а. Савремени свет је сав проткан нитима глобализације, тако да у њему и сама идеја међународне изолације велике државе, а поготово светске силе, априори изгледа као очигледна бесмислица свакоме ко има здрав разум. Али ако некоме такве мисли ипак падају на памет, онда је најбоље позвати у помоћ историју и сетити се како су пре нешто више од две деценије слични покушаји доживели потпуни и убиствени фијаско. Реч је о покушају САД и њихових савезника да после догађаја на пекиншком тргу Тјен Ан Мен 3. и 4. јуна 1989. уведу међународне санкције против Кине.

Санкције Запада

Подсећамо да је иницијатор међународног притиска на Пекинг у виду тоталне изолације и тада био Вашингтон, и да је за почетак предузео читаву серију мера редуковања билатералне сарадње са Народном Републиком Кином. Те мере су подразумевале обустављање свих контаката са Кином на високом нивоу, прекид војне размене и мораторијум на све испоруке наоружања и војне технике у Кину.

Санкције су приморале Кину да озбиљно покрене војну индустрију, а ембарго на увоз оружја дао је моћан импулс развоју кинеског војноиндустријског сектора. САД су имале циљ да на међународној сцени створе „јединствени антикинески фронт“, због чега су 14-16. јула 1989. сазвале у Паризу самит Г-7 на нивоу премијера. Учесници сусрета усвојили су политичку декларацију којом се осуђује кршење људских права у Кини. Било је објављено да чланице Г-7 уводе санкције против Кине, које предвиђају прекид политичких контаката на високом нивоу и забрану даљег кредитирања Кине преко Светске банке, ММФ-а и Азијске банке за развој. Западним компанијама је дата инструкција да не тргују са кинеским компанијама и да замрзну све инвестиционе пројекте у Кини. Кинеским стручњацима је био онемогућен приступ високим технологијама и индустрији развијених земаља.

Реакција Кине

Кинеско руководство је извршило анализу новонастале ситуације и одобрило комплекс политичких, економских и дипломатских контрамера чији је циљ био да спрече развој догађаја у правцу који Кини не одговара. Заузет је став да је важно показати целом свету непроменљивост унутрашње и спољне политике Кине, не повлачити се пред потешкоћама и настављати политику реформи и отварања ка свету.

Пекинг је захваљујући санкцијама научио да чврсто брани своје интересе, показао је своју способност да примењује оштре мере, па чак и да се конфронтира „на граници фаула“ тамо где сматра да су угрожена његова права или његови национални интереси. Прво, преиспитана је ранија концепција односа према глобалним центрима моћи у корист избалансираније вишевекторске доктрине. Први пут после три деценије кинеско-совјетски односи су постављени на приоритетније место.

Друго, одлучено је да се у регионалној политици Кине главна пажња посвећује развоју добросуседских односа са околним државама, нарочито са земљама азијско-тихоокеанског региона.

Треће, Кина је нагло активирала своје учешће у мултилатералној дипломатији. То се одразило пре свега у упутству кинеској делегацији у УН да се тешње удружује у блокове са државама-истомишљеницима ради заштите заједничких интереса.

Пораз Запада

Већ од краја 1989. механизам антикинеских санкција је почео да отказује. Запад је брзо схватио да политика антагонизма према Кини пре свега угрожава његове сопствене интересе.

Прва индустријски развијена земља која је напустила „заједнички фронт“ био је Јапан. Премијер Јапана Т. Каифу био је први лидер земље-чланице Г-7 који је дошао у званичну посету Кини. Било је то у августу 1991.

После јапанског премијера то је учинила и Европа. У октобру 1991. одлуком конференције министара спољних послова земаља-чланица Европске уније у Луксембургу укинута је већина санкција према Кини.

Нема потребе доказивати да је улазак Кине у круг водећих политичких и економских центара моћи нераскидиво везан за успешно превазилажење остракизма коме су прибегле западне земље крајем 1980-их и почетком 1990-их. Теже се одвијао процес поновног успостављања нормалних односа између Кине и САД, али је и Бела кућа на крају крајева била принуђена да направи „корак назад“. Министар спољних послова Кине Цјан Ћи Ченг посетио је САД у новембру 1990. и та посета је фактички означила да су на највишем нивоу поново успостављени контакти између двеју земаља. Већ 1993. су САД коначно одустале од отуђивања Кине и почеле да нормализују односе.

Резултати блокаде

Пекинг је научио да чврсто брани своје интересе, показао је своју способност да примењује оштре мере, па чак и да се конфронтира „на граници фаула“ тамо где сматра да су угрожена његова права или његови национални интереси.

Покушаји грубог спољног притиска на Кину и мешање у њена унутрашња питања довели су до јачања неповерења према Западу и антизападног расположења у кинеском друштву.

Пекинг је из тих догађаја извукао одговарајуће закључке и почео да придаје првостепени значај питањима осигурања националне безбедности и јачања војне моћи. Санкције су приморале Кину да озбиљно покрене војну индустрију, а ембарго на увоз оружја дао је моћан импулс развоју кинеског војноиндустријског сектора.

Спољнополитичке контрамере које је Кина предузела суштински су измениле глобалну и регионалну констелацију снага. У том периоду је успостављено кинеско-руско стратешко партнерство које је и данас један од системских фактора светске политике. Кина је појачала своје позиције у Југоисточној Азији, у Африци, на Блиском Истоку, у Источној Европи и Централној Азији.


Да ли ће се САД и ЕУ усудити да врше економски притисак на Русију?

Русија не прихвата језик санкција и претњи, али ће у случају њихове реализације адекватно одговорити, саопштило је Министарство спољних послова РФ после ванредног заседања Европског савета посвећеног Украјини. У време борбе за опстанак на светским тржиштима почетком 1990-их Кина је у великој мери диверзификовала своје трговинско-економске везе. Посебно место међу њеним трговинским партнерима заузеле су земље које нису подржале кампању за међународну изолацију Кине: Русија, Јужна Кореја, Сингапур и друге чланице Асоцијације земаља југоисточне Азије (АСЕАН) као и земље на постсовјетском простору. Управо у то доба су пословни кругови Хонгконга и Тајвана добили још веће могућности да активирају своје трговинско и инвестиционо присуство на кинеском тржишту.

Очигледне су поуке које би требало извући из покушаја међународне изолације Кине после догађаја на тргу Тјен Ан Мен. У савременом свету се не може разговарати језиком санкција. Покушаји одвраћања и изолације су узалудни и бесмислени. У условима све веће узајамне зависности и неодређености у међународним односима сваки непромишљени корак може да изазове непредвидљиве последице и може као бумеранг да се врати иницијатору.

Неопходно је једном засвагда одбацити политику силе и о свим спорним питањима водити равноправан дијалог уз међусобно уважавање, са циљем да се сваки проблем реши искључиво политичким и дипломатским средствима, строго у складу са међународним правом.

 / Рускa Реч /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP