Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 57731
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6335784
Ko je na sajtu?
Imamo 53 gosta na mreži

"AMERICKI OČEVI OSNIVAČI GOVORE KOSOVU " Promo


22.07.2003.

Bilten Koordinacionog Centra za Kosovo i Metohiju

Komentar urednika Novinske agencije Tiker Slobodana Maricica
povodom govora ambasadora Reno Harnisa sefa americke kancelarije u Pristini....

Pozdravni govor  američkog diplomate  Reno Harniša šefa
američke kancelarije u Prištini kao uputstvo i lekcija za
"Kosovare" - 
"AMERICKI OČEVI OSNIVAČI GOVORE KOSOVU ", i  

- KOMENTAR urednika Novinske agencije Tiker Slobodana
Maričića,
povodom govora šefa američke
kancelarije u Prištini

" Dobro vece, dame i gospodo, i hvala vam sto ste nam se pridruzili veceras na proslavi 227. rodjendana Sjedinjenih Americkih Drzava.

Pre dve stotine godina, predsednik Tomas Dzeferson  je udvostrucio velicinu Sjedinjenih Drzava kupovinom Luizijane, praveci novu zemlju koja se protezala od Atlantika do pacifika. 

Vlada je bila stabilna, drzava je  cvetala, buducnost je bila dobra. Sve u svemu, Amerikanci
su imali mnogo razloga da budu srecni, a malo razloga da  brinu. Medjutim, samo nekoliko kratkih godina pre toga,  postojao je potpuno drugaciji svet za americki narod.

Decenija 1790 je bila mozda jedna od najkriticnijih decenija u istoriji nase zemlje.  Ovaj period je opisan kao "doba  strasti" iz jednog jednostavnog razloga; politicki dijalog  izmedju najvisih politickih instanci revolucionarne generacije bio je takmicenje u vikanju koje je trajalo citavu deceniju.

Politicki odnosi izmedju lidera  Amerike nisu bili dobri i malo  se toga cinilo da se napravi efektivna vlada. Sama buducnost  nase zemlje je bila u pitanju i uopste se nije znalo da li ce ovaj veliki eksperiment uspeti.

Iskustvo americkih oceva osnivaca u suocavanju sa izazovima  moze biti korisno danas za nas. Iako buducnost Kosova jos nije odredjena, suocavate se sa mnogim istim pitanjima koja su toliko vazna za demokratsku buducnost Kosova.1790. godine,  Sjedinjene Drzave su dobile nezavisnost od Engleske. Imali  smo nasu Deklaraciju o nezavisnosti, imali smo nas Ustav,
rat je bio zavrsen. Imali smo mnogo razloga da budemo srecni,  ali bilo je i mnogo problema. Ekonomija je bila ocajna, nasa  valuta je imala malu vrednost i skoro svaki peti covek u trinaest kolonija je bio rob, drzan protiv svoje volje, u nemogucnosti  da zivi i radi onako kako zeli, bez prava glasa u politickom  sistemu. Mnogima se cinilo da nasi politicari nisu znali sta da
urade sledece. Iako smo imali Ustav, niko zapravo nije znao  kako da se sve to usaglasi.  Bez podrske drugih zemalja ili medjunarodne zajednice, ocevi osnivaci morali su sami to da
urade, osmisljavajuci kako da zadrze vrednosti americke  revolucije, a pri tome da efektivno vladaju.Nekako smo uspeli  da se izvucemo, Amerika je postala ekonomski stabilna,
su kompromisi i razgovorom su resena pitanja, a ne nasilnim konfliktom - uz jedan znacajan izuzetak.

Medjutim, postojalo jedno pitanje sa kojim nisu zeleli da se suoce, a sto je skoro prouzrokovalo raspad Sjedinjenih Drzava. Mozda bas iz tog  neuspeha Kosovo danas najvise moze da nauci. Nas uspeh u  velikoj meri dugujemo grupi uglednih politickih lidera - sedmorici  ljudi, poznatih kao "Ocevi osnivaci."  Ovih sedam americkih heroja  bili su Dzordz Vasington, nas prvi predsednik; Dzon Adams, nas  drugi predsednik; Tomas Dzeferson, nas treci predsednik;
Bendzamin Frenklin, nas prvi ambasador; Aron Bur, nas treci potpredsednik; i Aleksandar Hamilton, nas prvi ministar finansija.

Trojica od ovih ljudi su potpisali Deklaraciju o nezavisnosti, ali  su svi oni rizikovali svoje zivote i sudbine kako bi ostvarili svoj  san o samoupravi. Svako od njih je bio posvecen tome da se
njihova zemlja koja je bila u zacetku odrzi uprkos velikim izazovima  i po cenu licne zrtve. Imali su jednu vaznu prednost - ubedjenje  da ce, bez obzira na sve, njihov eksperiment uspeti. Verovali su  da nece doziveti neuspeh, da je njihov san mnogo veci od bilo  koga od njih pojedinacno.  Znali su da mogu da uspeju samo  ukoliko njihov rad donese rezultate i ukoliko rade zajedno, ostavljajuci iza sebe stranacku politiku.  Mislim da nam ovi veliki
ljudi govore i danas i postoje tri vazne lekcije kojima moraju da  nas nauce.

Njihova prva lekcija za danasnje Kosovo je uloga i ostvarivanje licnih odnosa u politici. Ocevi osnivaci su bili jedna veoma raznovrsna grupa. Poticali su iz razlicitih drustvenih
slojeva, zalagali su se za razlicite politicke ideologije, a cak  su se i njihove licnosti sukobljavale.  Cesto su vikali jedni na  druge, cak su izbegavali jedni druge s vremena na vreme, ali su ogranicili svoje sukobe na verbalne rasprave.
Osim jednog puta.  11. jula 1804. Aron Bur je pucao na Aleksandra Hamiltona u  dvoboju.  Hamilton je sledeceg dana preminuo. Aron Bur, heroj revolucionarnog rata i briljantni politicki mislilac, bio je  osramocen i morao je prerusen pobeci iz svoje domovine, i  nikada vise nije drzao javnu funkciju.  Upotreba nasilja u
postizanju politickih ciljeva okoncala se unistenjem dva oca  osnivaca - jasno je bilo da nije bilo pobednika u tom sukobu, a americki narod je izgubio dva velika lidera. Lekcija za sve nas
je bila jasna; nasilje u sluzbi politickih ciljeva unistava sve koji  su u njega ukljuceni. Pre tog kobnog dana, tokom decenije 1790, Ocevi osnivaci uspeli su da se povrate i funkcionisu kao kolektiv -  ne kao pojedinci koji zele da dominiraju jedan nad drugim.

Posao koji su imali, odgovornost koju su im poverili biraci bili su suvise veliki da bi ih iko od njih pojedinacno ostvario. Ocevi  osnivaci su se svi licno poznavali. To ne govori da su uvek bili prijatelji, ili da su voleli jedni druge, ali imali su licne odnose  koji su im omogucavali da izgrade poverenje i da rade zajedno  za zajednicku dobrobit.  Cesto su se susretali i pisali mnogo
pisama jedni drugima. Cesto su jeli i pili zajedno, i inace im je  bilo veoma vazno da se poznaju. Kao rezultat toga, mogli su  verovati jedni drugima u drzavnim pitanjima, kao i u pitanjima  licne prirode. Zbog tog poverenja mogli su zajedno da pronadju kompromise i rese pitanja van arene javne rasprave gde smirenost i razum mogu preovladati nad pristrasnom politikom i polemikom. 

Nedavni potezi dva partijska lidera na Kosovu da uspostave  pozitivan licni odnos je znacajan razvoj u tom smislu. Njihov  primer je dobar primer za sve. Konacno, ovi veliki ljudi su imali
dubok osecaj za istoriju koju su znali da stvaraju. Oni su radili,  pisali i govorili ne samo u ime njihovih savremenika, vec i u ime bezbrojnih generacija za koje su verovali da ce doci.  Oni su
verovali u svoj uspeh. Ali, takodje su znali da ce njihov rad i  nacin na koji su radili posluziti za obrazovanje buducih  generacija Amerikanaca i da ce postaviti standard na osnovu
koga ce njihova zemlja funkcionisati mnogo godina kasnije. 

Druga lekcija koju nasi Ocevi osnivaci imaju za danasnje Kosovoje vaznost resavanja ekonomskih pitanja sto je pre i efikasnije moguce. Kada je Dzordz Vasington 1789. godine
postao prvi predsednik nase nacije, ubrzo je imenovao  Aleksandra Hamiltona kao prvog ministra finansija . Dva dana  nakon imenovanja na polozaj, Hamilton je vredno radio na sakupljanju finansijskih podataka iz svih sesnaest drzava i  pravljenju nacrta izvestaja i predloga kako upravljati ekonomijom nacije. Hitnost resavanja ovog pitanja je svima bila ocigledna. Ekonomija Amerike je bila u haosu.  Hamiltonov odgovor je bio  nacrt akcionog plana za ekonomske reforme. Znao je da ukoliko njegova mlada domovina ne stane na cvrste ekonomske noge,  sve za sta su se borili tokom revolucije bi moglo biti izgubljeno. Hamilton je poceo da neorganizovane finansije drzave postavlja  na cvrste noge. U nizu izvestaja, predstavio je program ne samo  za stabilizaciju drzavnih finansija, vec i za oblikovanje buducnosti zemlje kao mocne, industrijske nacije. Predlozio je uspostavljanje nacionalne banke, finansiranje nacionalnog duga, preuzimanje  ratnih dugova koje su imale drzave i politiku koja bi podstakla proizvodnju i preduzetnistvo.  Sve u svemu, Hamilton je razvio  cvrstu ekonomsku politiku koja je bila naklonjena sloju poslovnih  ljudi njegovog vremena. Znao je da bez podrske privatnog
sektora, bez podrske poslovne zajednice, ekonomija zemlje ne  bi uspela. Stavljajuci vladu i poslovnu zajednicu na ISTU stranu, i razvijajuci politiku u konsultaciji sa poslovnom zajednicom, Hamilton je bio u mogucnosti da uvede zemlju u novu eru ekonomskog rasta i industrijskog razvoja koji je  obogatio  americki narod i omogucio mu da uziva u jedinstvenom
ekonomskom rastu.

Poruka za danasnje Kosovo je jasna.

Reagujte brzo i reagujte na osnovu cvrstog znanja koje posedujete o ekonomiji Kosova. Prvo, poslovna zajednica i vlada moraju da se  medjusobno konsultuju u formulisanju politike koja ce
promovisati ekonomski rast.  Koliko poslanika u parlamentu,  na primer, redovno ode van Pristine da sa kosovskim  privrednicima diskutuje o porezu na dodatnu vrednost,  akciznom porezu i dozvolama?

Drugo, Svetska banka i  Medjunarodni monetarni fond nedavno su predlozili razvoj
usmerene ekonomske strategije.
Da li Kabinet razmatra   integrisani pristup kosovskim problemima?

Trece, energicna privatizacija drustvenih i drzavnih preduzeca treba da vam bude glavni prioritet. Imate moc i ovlascenje da  to uradite, uz nekoliko ogranicenja. Ne bi trebalo vise  gubiti vreme ukoliko zelite da otkljucate svoj puni ekonomski potencijal. Konacno, kosovski biznismeni, kako  oni ovde, tako i oni u inostranstvu, moraju investirati u Kosovo. Pokazite inostranoj poslovnoj zajednici da je Kosovo dobra  investicija i da mozete privuci investicije cak i pre nego sto se  odluci o vasem konacnom statusu. 

Sada cemo da se osvrnemo na trecu lekciju nasih Oceva osnivaca za danasnje Kosovo.

Mislim da je ova lekcija najopasnija i da mora biti resena. Zato sto u ovoj lekciji ne ucimo iz onoga sto su nasi Ocevi osnivaci  uradili, vec iz onoga sto nisu uradili. Njihova neaktivnost nam
danas govori i njihov nedostatak hrabrosti  u resavanju ovog  najtezeg pitanja.  1790. godine Amerika je bila zemlja sa oko  cetiri miliona ljudi, polovina od njih bila je mladja od 16 godina. 
Imali smo sesnaest drzava, sto je bilo povecanje od prvobitinih trinaest kolonija. Bili smo mlada zemlja u razvoju, ali smo bili i  zemlja robova. U svim, osim u dvema drzavama, preko 700,000
ljudi africkog porekla drzani su protiv svoje volje, primorani da  rade bez plate, njihova jedina sloboda je bila sloboda da budu kupljeni i prodati u bilo koje vreme, sa ili bez njihovih porodica.

Ovi ljudi, zene i deca sacinjavali su  skoro jednu petinu  stanovnistva Amerike tokom 1790. U pet nasih drzava, ovi  robovi su sacinjavali polovinu ili vise od ukupnog broja  stanovnistva. Medjutim, najgore od svega je bilo da je sama  ideja ropstva bila anatema idealima i vrednostima americke  revolucije i svaki od Oceva osnivaca licno je nije odobravao.

Ipak, ovo pitanje je bilo toliko razorno, tako da ovi inace hrabri  ljudi su smatrali da bi suocavanje sa ovim najtezim pitanjem  moglo unistiti jedinstvo njihove nacije. U vreme kada vecina intelektualaca nije mogla da prica o dvo-rasnom drustvu, samo nekolicina Amerikanaca mogla je da zamisli zemlju u kojoj bi se  ljudi robovi  smatrali jednakim partnerima. Ova greska  je skoro unistila njihov san i upropastila sav dobar posao koji su ucinili. Kao rezultat njihove neodlucnosti i nedostatka snage i volje  da se suoce da strasnom istinom o americkom drustvu, nasa  zemlja je bila primorana da se bori sa tom istinom sledecih sedamdeset godina.

Ovo pitanje je reseno tek nakon sto je  600,000 Amerikanaca poginulo boreci se zbog tog pitanja u americkom gradjanskom ratu, pa cak i tada, dugotrajni drustveni efekti ropstva su opstali dugo tokom sledeceg veka, cak i do danasnjih dana.

Oko 200 godina kasnije, Amerikanci se i  dalje bore sa nasledjem ropstva i rasizma koji ga je omogucio.  Nadam se da bas tu gresku lideri Kosova nece napraviti.

Danas ste suoceni sa veoma teskim pitanjem koje pobudjuje  snazne emocije. Za mnogo je bolno o tome diskutovati i veoma  je razdorno.  Ali, to je pitanje koje se mora resiti. Ukoliko  ga ne resite, moze unistiti vas san i upropastiti sav  dobar posao koji ste uradili do sada, kao sto je pretilo da unisti americko drustvo.

Ja ovde mislim na pitanje povratka i pomirenja, na mesto Srba i drugih manjina  na Kosovu danas i u buducnosti, i na odnose Kosova sa Beogradom. Dok stojim ovde ispred vas veceras, veoma sam zadovoljan sto mogu da kazem da zaista pocinjete  da se hvatate u kostac sa ovim teskim pitanjem. Cak  iako je ovo pitanje podjednako tesko i za politicke lidere i za obican narod, vi shvatate da se ne moze vise  odlagati.  Priznajete da se moraju preduzeti konkretne  mere kako bi se resio problem raseljenih lica sa Kosova.

Kosovski predsednik, premijer i predsednik Skupstine i mnogi politicki lideri su potpisali otvoreno pismo  upuceno raseljenim licima sa Kosova koji zive van  Kosova.  Ovo pismo poziva raseljena lica da se vrate u  svoje domove gde i pripadaju.  Pozvani su da se vrate  kuci i rade sa drugim zajednicama na Kosovu i  vladajucim institucijama na izgradnji demokratskog tolerantnog i multietnickog Kosova. Politicki lideri su  hrabro uputili ovo pismo. Oni si to uradili na vlastitu inicijativu, zato sto su znali da je to ispravno da se  uradi.

Ocevi osnivaci Amerike bi bili veoma ponosni i  ne sumnjam da bi vam cestitali sto ste ucili na njihovoj gresci.

Ali, to nije dovoljno. Dalje mere moraju se preduzeti  kako bi se obezbedio povratak, kako bi se pomoglo svim raseljenim licima da odluce o svojoj buducnosti i da se ukljuce u kosovske institucije, ekonomiju i drustveni zivot. Svaka opstina  treba da se ukljuci. Ali, ovo nije samo obaveza vecinske zajednice. Sve etnicke zajednice na Kosovu treba da se okrenu ka drugima
kako bi izgradili poverenje i kako bi pokazali svoju posvecenost zajednickom zivotu. Pratite primer nasih Oceva osnivaca kako  biste izgradili poverenje kroz licne odnose i radili zajedno da napravite konsenzus, dosli do kompromisa i pronasli miran nacin resavanja teskih pitanja koja se mozda ne mogu resiti u javnim raspravama. Dok se okrecete prema kosovskim Srbima i drugim manjinskim zajednicama, takodje treba da se okrenete i ka  srpskoj i crnogorskoj vladi u Beogradu.

Doslo je vreme za  ozbiljne razgovore o konkretnim, tehnickim pitanjima koja uticu
na svakodnevni zivot ljudi sirom Kosova. Opet, ovo je tesko  politicko pitanje, ali izbori koje sada napravite, samo ce biti tezi ukoliko ih odlazete za kasnije. Potrudite se najbolje sto mozete
da resite ova pitanja ili rizikujte da unistiite san vase borbe, kao  sto smo mi Amerikanci skoro unistili san nase revolucije. Kada  je moja vlada radila sa nasim medjunarodnim partnerima na stvaranju standarda i smernica koji su sada predmet mnogih diskusija, trudili smo se da uvrstimo mnoge od standarda koje  su postavili nasi Ocevi osnivaci, u nadi i uverenju da cete uspeti  da ih ispunite. Iako posao jos nije gotov, ucinili ste znacajan napredak.  Pokazujete da su vase namere dobre i okrecete sa  ka raseljenim licima sa Kosova putem ovog otvorenog pisma.

Ovo je sjajan korak napred, ali ima jos mnogo posla. Nemojte  da izgubite ovaj znacajan momenat. Morate se suociti sa ovim pitanjem i resiti ga na human i pazljiv nacin ili ce to pitanje pretiti da opvorgne sve ideale za koje ste se borili.  Dok se priblizavamo proslavi 227. rodjendana Amerike, molim vas da  se osvrnete na ovih sedam velikih ljudi i posao koji su oni
napravili u izgradnji drzave sa efektivnim vladajucim  institucijama. Ucite iz njihovog primera, ali ucite i iz njihovih gresaka.  Radite zajedno na izgradnji efektivnih institucija i ostavite stranacku politiku iza sebe. I nastavite da naporno  radite- cak intenzivirajte napore - da resite najteze pitanje pred vama tako da se ono ne pokaze kao vas neuspeh. Ne  odlazite ovo, jer rizikujete da dozivite katastrofalan neuspeh  koji je skoro zadesio moju zemlju. Dame i gospodo, hvala vam ponovo sto ste nam se veceras pridruzili u proslavi 227.  rodjendana Amerike.

U ime americkog naroda i nasih Oceva  osnivaca koji su omogucili da nas veliki eksperiment funkcionise, zelim vam uspeh u ostvarivanju vizije dobre vladavine koju ste prihvatili za sebe i u tome da Kosovo bude dom svim svojim sinovima i cerkama. Hvala.

                                                                        *****

 Javni komentar urednika Novinske agencije Tiker  

Slobodana Maričića

Uvazeni Gospodine Harnis, cestitam Vama i Vasim sunarodnicima 
4. Juli, Vas najveci drzavni praznik.

Sto se tice Vaseg  govora, dozvolite mi da ga  komentarisem, jer je sinoc poslat na adresu moje agencije. U nekoj redakciji novinar koji bi ga pripremio, najverovatnije bi dobio otkaz.

Ne ide uvazeni Gospodine Harnis, da se u zemlji u kojoj se ruse bogomolje stare i po osam stotina godina, gde se na pragovima kuca ubijaju starci i starice i  neprekidno osam stotina godina  seku srpske glave, preporucuju istorijski recepti, jer takvi ne postoje, iako ih Vi izgleda vase vidite kao univerzalna pravila.

Medjutim, jedna od Vasih  "promasenih tema" ili smisaoni  promasaj u Vasem govoru, je Vase priznanje da na Kosovu i Metohiji danas jedan narod zivi u robovskim uslovima. Inace u , najvecem  delu, Vas govor bi u svakoj  redakciji, (cenim iako nisam bio na Vasim kursevima i usavrsavanjima za napredne i odabrane novinare, vec zavrsio obican fakultet u Beogradu i
odavno " kurs opstenarodne odbrane" ), bio drasticno skracen, sa puno znakova pitanja.

Ali, zbog Vaseg priznanja robovskog polozaja Srba na Kosovu i Metohiji, u nasoj maloj redakciji - ne bi dobili otkaz, naprotiv. Ne delim ni blizu misljenje  "jakih" srpskih nacionalista, koji pored ostalog kazu, da je srpski narod nebeski i najstariji na svetu. Jos manje, kao obican nacionalista ili patriota, kako Vi i Vasi sunarodnici volite reci za sebe kada branite Vase interese i po deset hiljada kilometara od svojih granica, kao na Kosovu i Metohiji. Ne delim ni misljenja da su
Srbi glup narod, koji ce prihvatiti zivot po Vasem receptu, slicno kao po mislima Ma ce Tunga, koji je imao odgovor i resenje za svako pitanje i problem. Za druge (narode) ne znam.  Na kraju, sa sezdesetak godina zivota, poznato mi je da malim ljudima ne pripada pravo, da govore o velikim i vaznim stvarima i idejama, po necijoj izreci:

" Samo veliki ljudi govore o idejama, obicni ljudi o drugim ljudima, a mali ljudi - o stvarima".

Zato se legitimisem kao "obican covek"  koji je potpuno saglasan sa Vasim zakljuckom kako rekoste: " Ovde na Kosovu, ne moze da se vise zivi u dvo-rasnom robovskom drustvu".

Sto se tice saveta kako da se na Kosovu formira uspešan ekonomski sistem ( na srpskoj i sa srpskom imovinom) u čemu vasa zemlja ima mnogo iskustva  izrabljivanjem i otimačinom tudjeg, o tome drugi put.  

PS: Kada bolje razmislim, poštovani gospodine Harniš, mozda ste Vi kao castan covek, kao i veliki ljudi iz Vase istorije koje u govoru spominjete, zeleli da ovim celom  svetu i Vasim sefovima, kazete pravu istinu o Kosovu. Ako je tako, ja Vam se izvinjavam na svemu napred recenom , napominjuci  da sam Vam u ime nekoliko stotina hiljada Srba sa  Kosova  -  ropski zahvalan !

Slobodan Maricic

/ Izvor: Koordinacioni Centar za Kosovo i Metohiju, 22. juli 2003. /

 



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP