Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 64503
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6392201
Ko je na sajtu?
Imamo 43 gosta na mreži

ŽAK


16.01.2014. / Akademediasrbija
Piše : Slobodan М.Maričić

Gledam TV i naiđem par puta na neke poznate likove od kojih je svaki drugi dođoš, koji pričaju o istoriji Beograda , uglavnom daljoj i izmišljenim tajnama.

Razmišljam, koga briga je li se u Beograd pre 400 godina ulazilo sa neke gornje ili donje, leve ili desne  kapije, kako  pričaju besednici  šetkajući gradom uz izraz lica, kao da nam otkrivaju šifru Putinovog atomskog koferčeta.

Nije mi smetalo što je Kapor, takođe dođoš u Beograd pisao i pričao o Beogradu, jer je to radio šarmantno stavljajući radnju u neko neodređeno vreme, znajući da mu istorijske priče ne bi ležale. Bio je spontan i nije glumio. On je ostavio zaista jedno brdašce odličnih priča o Beogradu, beograđanima, a posebno o beograđankama, starim kafanama i novim ludostima, dolascima i odlascima iz ovoga grada i za to mu hvala.

Inače glavna znamenitost Beograda da budem precizan, onih koji privlače najveći broj turista koji ostavljaju lovu su danas - splavovi , par festivala za opijanje i valjda neki sportski događaji. Stranci koji dolaze u Beograd uglavnom pitaju gde se najbolje jede , a za praznike gde se najjeftinije pije. Nisam čuo da je za protekle praznike bilo nekih muzejskih tura, osim po Skadarliji. Dakle, koga od njih je briga na koju se kapiju ulazilo, a na koju izlazilo iz Beograda pre par vekova, posebno kada traže pijani svoje, hotele, hostele ili mesta gde su već odseli. Nije briga ni mene.

Imao sam nekad jednog druga koji mi je jednom prilikom u redovnoj analizi dešavanja oko nas tih proteklih dana pre deceniju ili nešto jače u kafani rekao, da smo mi kao oni matorci u Mapet šou , koji sa balkona stalno nešto kritikuju i zakeraju. Nema ga više, a ne prikazuju više ni Mapet šou. Tako ostade teret kritike na meni i razmišljam, već neko vreme da se proglasim – kritičarem, jer su svi u Beogradu postali analitičari i to univerzalni. Sve jaka muda.

Ipak ovo ne pišem da bih kao novopećeni kritičar nešto kritikovao. Ispričaću vam nešto iz vremena početka šezdesetih godina u Beogradu, pazi sad – već prošlog veka. To je nešto od mojih sećanja i uspomena. U društvu mi ovakve priče idu dobro, pa evo čujte...

Ovo je priča o Žaku.

Dakle tih šezdesetih godina Tašmajdan je otvorio klizalište, prvo u Beogradu, osim naravno zaleđene Save i bara.  Naravno odmah su se tamo počeli skupljati „Mangaši“, prethodni izraz za „Frajere“ i  „Trebe “ koga je zamenio izraz – „Ribe“. Mislim da se tadašnji izraz za dobre ženske -„Trebe „ koristio samo šezdesetih i pojma nemam sa kim je „došao“ u Beograd.

Dakle na klizalište na Tašu se išlo popodne negde oko pet, taman kada su se palili reflektori i rokao pravi Rock’n Roll. Retko su dolazili parovi, više su Trebe i Frajeri dolazili u grupama poznatih, sačekujući se pred ulazom.  

Naravno da bi se došlo na klizanje morao si da imaš od opreme dve stvari. Prvo klizaljke i drugo farmerke. Ako si imao još i teksas jaknu, bio si stvarno  - Mangaš.  To je važilo i za devojke. Muške klizaljke zvali smo „hokejke“, a ženske samo klizaljke. Hokejke nisu bile jeftina stvar u ono vreme i izgledale su valjda kao i danas: cipele od crne kože sa ojačanjima i crvenim lubovima uz fiksirani čelični deo sa zupcima napred . Ženske su bile bele, valjda kao i danas, nešto dublje nego muške, ali smo svi zavrtali nogavice farmerki, da bi se klizaljke videle što bolje.

Farmerke su bile neizostavni deo garderobe svakog Mangaša i najviše su se cenile „Levi Štraus“,  jake robusne savršenog dizajna. Nešto slabije su se kotirale „Rifle“, Vrangler  i tu se završavao „nivo“ . Isto je važilo i za devojačke farmerice i za razliku od današnje mode, nije se  toliko cenilo da budu suviše izbeljene.

Klizalo se po dvoje, troje u krug blizu ograde, da bi klizači bili zapaženi, a išlo se u pravcu kazaljke na satu. Naravno to je bilo nepisano pravilo, ali bilo je i onih koji su prkosili i vozili suprotno. Nismo svi odmah znali da dobro klizamo i bilo je švercovanja držanjem pod ruku ili foliranja - stajanja pored ograde i pravljenja malih izleta metar, dva  od ograde i nazad. Klizalo se petnaestak minuta, a onda su u lože za publiku koji su gledali hokej ili boksove za hokejaše, Mangaši donosili za Trebe čaj sa limunom, pušile se pljuge, pio čaj, žvakale žvake sa ukusom cimeta i šatro nezaintersovano gledalo na klizače.

Najbolji Mangaši su vodili najbolje Trebe, "otvarali" se za čaj i delili svima pljuge. Najpopularniji Malboro, još nije stigao do nas, a šik su bile Laki Strajk, Kamel  i neke sa ukusom mentola, koje, eto, danas nisu više ovde  u modi. Bio je zaista moćan osećaj biti pod reflektorima, uz Rok - muziku naše mladosti. To je bio vrhunski provod za tinejdžere u to vreme. Naravno ne za sve, jer kako rekoh srećnici su morali imati dve osnovne stvari klizaljke i farmerice, a to je bilo dosta više nego jedna mesečna plata, pa onda lova za ulaz, bar dva čaja, pljuge, žvake i to svaki svaki drugi dan, baš naporno za roditeljske džepove.

I tako dolazeći sa pajtosima, od kojih je danas na nogama samo još jedan, na žalost u dalekom Amsterdamu, upoznao sam – Žaka. U stvari nisam ga upoznao zvanično, on nije imao ekipu, niko ga nije znao,  ko je i odakle je, nije se družio sa nekim, a ipak je bio najzapaženiji na Tašu.

Žak nije imao hokejke, već one „sličuge“ koje su se šrafile na cokule. Nije imao ni farmerke, ni teksas jaknu. Nije imao Trebu, nije pio čaj, niti je pušio sa nekim u boksu. Samo je klizao.
 
Osim cokula sa sličugama imao je ofucane bele pantalone, belu jaknu i neki beli kačketić.
Nije bio ni visok ni nizak, ni lep ni ružan, jedan običan mladić , možda par godina stariji od nas. Ne znam kako mu je bilo pravo ime, ali su ga svi zvali " Žak". Pojavljivao se iznenada, kao da dolazi sa nekog posla , brzo šrafio sličuge za cokule u kojima je dolazio i izlazio na klizalište.

Naravno da je bio upadljiv, i svi su ga gledali podsmešljivo, sa visine, ponekad neko dobacivši nešto ružno. Klizao je nešto bolje od početnika i s vremena na vreme se naginjao unapred raširivši ruke sa jednom nogom dignutom unazad, kao  profesionalci na nekom takmičenju.  Činilo mi se da Žak pokušava da nađe neki sklad sa muzikom, ali Rok je Rok i to mu baš nije bilo lako. Posmatrajući ga shvatio sam da on u tim trenucima ne vidi nikoga na celom klizalištu. Mislim da mu se činilo da je sam pod svetlošću reflektora i da izvodi svoju tačku pred publikom.

Izraz lica mu je bio uvek isti sa nekim poluosmehom, nije govorio ništa, čak i kada je padao zbog neke podmenute noge ili slučajnog sudara.  Žak se uvek ponašao kao gospodin, klimao je glavom skupljajući nagore ramena izvinjavajući se tako, ako bi nekome zasmetao.

Vremenom smo se navikli na njega i on na nas. Kada je malo više ovladao okretima, čak su se čuli aplauzi i po neki povik : „Bravo Žak, bravo“ . Nije ni na to reagovao. Za ono vreme koliko sam ja proveo na Tašu, a to nije bilo kratko , nisam ga čuo da je nešto progovorio.

Žak je postao faca. Mangaš posebne vrste koga je znao svako sa klizanja. Kad danas  zatvorim oči mogu da dočaram tu sliku, kako Žak "plovi" sa raširenim rukama i svojim snovima na ledu Taša. U pohabanim belim pantalonama, beloj jakni sa malim belim kačketom.

Kao što je iznenada dolazio, tako je neprimetno i nestajao sa klizališta. Čini mi se da sam klizao sa Žakom dve sezone i  onda se više ne sećam, ni šta je bilo sa Žakom, zaboravio sam Taš, a pojma nemam šta mi je bilo sa hokejkama. 
       
Kada se sećam tog mog tinejdžerskog vremena, klizanja i Taša, u mislima ne vidim Trebe, ne vidim svoje bivše pajtose, vidim Žaka kako kliza "Lastu" , amorfnu masu oko njega i čujem Rok - muziku moje mladosti. Voleo bih da sam tada progovorio koju reč sa njime, ponudio ga jednim Kamelom, žvakama  ili čajem.
 
Kasno sam shvatio da je on bio jedina osoba, koja je dolazila tada na Taš da se kliza. Mi smo se tamo folirali a on je jedini zaista  uživao.

Da, Žak je bio najveći  Mangaš, u cokulama sa sličugama tih šezdesetih godina na klizalištu Tašmajdan.


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP