Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 57731
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6335841
Ko je na sajtu?
Imamo 108 gosta na mreži

VLADIKA ARTEMIJE - SASVIM LIČNO


13.11.2013. / ree-Akademediasrbija
Emisija „Sasvim lično“ IN televizije Bijeljina
Gost: Episkop raško prizrenski i kosovsko-metohijski Gospodin  Artemije
Autor i voditelj emisije: Milan Mitrović

 

Milan Mitrović : Poštovani gledaoci, dobro veče.
Kosovo je srce Srbije. Ovo, na svu sreću, nije samo politička fraza. Nije fraza za mitinge i za srbovanje. Ovo je nešto što je stvarano, istkano, kroz vekove iza nas. Nažalost, to srce prete da nam, za koji dan na izborima u Prištini na Kosovu, i zvanično otmu, da ne ostane. Ovu emisiju na izvestan način, kroz ovaj razgovor, posvećujem svim Srbima sa Kosova i Metohije i imam veliku čast i zadovoljstvo da razgovaram sa NJegovim Preosveštenstvom Episkopom raško-prizrenskim i kosovsko-metohijskim u egzilu Gospodinom Artemijem, kojem najsrdačnije želim dobrodošlicu u emisiju „Sasvim lično“.

Episkop Artemije: Hvala lepo.

Voditelj:  Eparhija raško-prizrenska oformljena je 1808. godine spajanjem tada dve eparhije: Raške i Prizrenske. Eparhija Raška se pominje još pre jedanaest vekova, tačnije 918. godine. Vi ste od 1991. godine na čelu te Eparhije, nasledili ste i zamenili episkopa Pavla Stojčevića, kasnije našeg, a danas blaženopočivšeg Patrijarha Pavla. Preosvećeni, kakvo ste stanje među monaštvom, sveštenstvom i među verujućim narodom tada zatekli na Kosovu i Metohiji i na području Vaše Eparhije?

Episkop Artemije: Da. Dakle, istorija Eparhije raško-prizrenske je duga preko hiljadu godina i predstaviti tu istoriju njenu nije moguće u jednom kratkom razgovoru, ili u par rečenica. U svakom slučaju i to je jedna od najstarijih eparhija Srpske pravoslavne crkve, jedna od osam koje je i Sveti Sava ustanovio, u stvari popunio kada je došao za Arhiepiskopa Srpske crkve. I ona je u svojoj istoriji u svakom periodu delila sudbinu svoga vernoga naroda, i u dobru i u zlu. Tako je kroz svu svoju istoriju, i danas je tako, da Eparhija raško-prizrenska strada sa svojim narodom, i stradao je sa njom u svim neprilikama i nevoljama, i danas je na tom stradalničkom putu… i verovatno, to je njena misija, u njenoj službi Bogu i svome rodu.

Njegova Svetlost Patrijarh Pavle za 34 godine svoga službovanja, kao Episkop raško-prizrenski sa središtem u Prizrenu, on je radio što je mogao u tim prilikama, to je bilo odmah posle Drugoga svetskoga rata, pa do izbora za Patrijarha. I on se tada nosio sa mnogim nedaćama i nevoljama, kao i naš narod, jer to je bilo vreme bezbožništva, ateizma, komunizma, kada je vera bila progonjena, i što je najvažnije, kada su šiptari, tada već nadirali i činili ogromne zločine i nepravde srpskome narodu. Tako da je od 1945. pa do 1990. godine, otprilike sa Kosova i Metohije proterano ili iseljeno, na jedan drugi način, pritiscima, otkupljivanjem zemlje, kuća i tako dalje, blizu 400.000 Srba je napustilo Kosovo i Metohiju u tom periodu.

Mnoge parohije su ostale bez vernika još u to vreme, pa su spajane po dve ili tri da bi se mogle održati i tako dalje. Manastiri su, kao što rekoste, bili sa jednim ili dva monaha, nigde nije postojalo veliko bratstvo, i tako. Kada sam ja došao, ja sam nastavio da radim ono što je po mojoj savesti, što sam trebao da radim, a to je da brinem o tome narodu, pre svega o njegovoj duhovnoj strani, u utvrđivanju u veri, u životu po veri, bile su mnoge Svete tajne dosta zapuštene u našem narodu, mi smo se trudili da to pokrenemo, obnovimo. Imali smo u dva navrata Saborna krštenja na Kosovu i Metohiji, u manastiru Dečane to je obavljano, otprilike po hiljadu ljudi se krstilo svakoga puta, jer, bilo je mnogo, mnogo nekrštenih do tada, a verovatno još uvek ih ima. Tako da smo mi, trudili se da ispravimo ono što je za vreme protivperioda bilo napušteno, kao i recimo pitanje crkvenih venčanja. Jer, u to komunističko vreme uglavnom su se sklapali građanski brakovi, ali vrlo malo je bilo onih koji su imali i blagoslov Božiji tj. crkvenu Tajnu braka. Pa smo mi organizovali više puta, na raznim mestima, i Saborna venčanja, po pedeset, osamdeset parova venčavali smo istovremeno, odjednom.

Naravno, i krštenja ta Saborna i venčanja Saborna, bila su bez ikakve materijalne naknade, bez ikakvih troškova za one koji su tome pristupali. Sveta tajne pokajanja i ispovesti bila je takođe u našem narodu maltene potpuno zaboravljena, izgubljena, pa smo nastojali da i to obnovimo time što Svetoj tajni pričešća nisu pripuštali nikoga ko se najpre nije ispovedio. I tako uz ostalu pripremu kroz post i molitvu, prethodila je i Sveta tajna pokajanja i ispovesti, a ujedno to je bio uvid ko od tih vernika nije u crkvom blagoslovenom braku, i takvi nisu mogli da se pričeste dok ne regulišu taj svoj bračni status. Tako da je veliki, veliki broj naroda venčan posle toga vremena, za moje vreme na Kosovu i Metohiji. Tako da, nadamo se da je naš trud na tom duhovnom planu imao rezultate, to je Božije da ceni, ali i ljudi to vide.

Što se druge strane tiče, obnova monaštva, popunjavanje manastira, oživljavanje manastira posle nekoliko stotina godina zapustelosti, kao manastira Banjska, kao manastira Svetih Arhangela kod Prizrena, i drugih koje smo nove izgradili, tako da je i broj monaštva u tom vremenu porastao. Jer sam u tom vremenu zamonašio preko 150 mladih monaha i preko pedeset monahinja, znači preko dvesta monašenja je bilo u tome periodu. Sve je to ostalo i danas stoji u Eparhiji raško-prizrenskoj, bez obzira na ovo što se pre neku godinu desilo, i što je ovaj jedan deo monaštva bio prinuđen, ili bolje rečeno proteran iz svojih manastira, da izađe i da ode u egzil, zajedno sa svojim Episkopom.

Voditelj: Vi često kažete da se „monah ne postaje nego da se monah rađa“, da je „najbolja kvalifikacija za jednog monaha stanje njegovog srca, stanje njegovog duha“, da je „monah onaj koji sebe svakodnevno privolava da čini Jevađeosko dobro“. Evo, uskoro, tačnije na Aranđelovdan, navršiće se tačno 53 godine od momenta kada ste se Vi zamonašili. Monaška tradicija duga je preko 1.800 godina, no, želim da Vas pitam, da li se šta promenilo od onog momenta kada ste Vi postali monah pre 53 godine, do danas?
Episkop Artemije: Promenilo se mnogo u životu pojedinaca monaha, inače monaštvo nije promenilo ništa od svoga sadržaja i svoga smisla, i svoje misije koju vrši u narodu. Ali, nažalost, mnogi monasi su promenili deo svoga života. Nisu ostali dosledni zavetima koje su položili pred Bogomi i pred Crkvom u prisustvu vernoga naroda. Ali tačno je to da, monah je onaj koji primorava sebe, svakodnevno primorava sebe na svako Jevanđelsko dobro, što znači da monaški način života je naporno uspinjanje i penjanje na planinu, a ne putovanje autostradama, autoputevima i drugim lakim stazama. Nego, naporan put, gde čovek mora da se trudi u svojim podvizima da bi ispunio svoje monaške zavete, a to su poslušnosti, siromaštva i devstvenosti.

Voditelj: Sve je počelo, vezano za Eparhiju raško-prizrensku i za Vas, sa onim čuvenim Memorandumom o obnovi crkava i manastira porušenih u divljačkom pogromu 2004. godine. Sinod Srpske pravoslavne crkve je prihvatio da obnovu manastira vrše upravo oni koji su ih i porušili, takozvane „kosovske vlasti“.
Episkop Artemije: Pa, moglo bi se reći da je tada počeo ovaj razvoj događaja nepovoljan za Eparhiju raško-prizrensku, ali koreni toga su sigurno i dublji. Po svedočanstvu jednoga našega eminentnog episkopa, Mitropolita, kada je upitan da li je odluka o uklanjanju Vladike Artemija sa Eparhije raško-prizrenske došla iznenada, da li je neočekivana, izjava je bila: „Kako neočekivana kad smo mi čekali tu odluku deset godina“. Ja bih samo rekao, niko nije čekao tu odluku nego su je pripremali deset i više godina.

Ali, glavni razvoj događaja jeste upravo od 2004. godine, od tog martovskog pogroma, kada je za dva dana porušeno 35 naših svetinja na Kosovu i Metohiji, a pre toga, još 115, tako da je preko 150 crkava i manastira uništeno od 1999. pa ovamo. Ali tada, kada se desilo to u martu 2004. godine, moj stav je tada bio jasan – da treba da se obnavljaju sve porušene crkve, ne samo one koje su tada u pogromu, nego i one i ranije porušene i uništene, prema mogućnostima, prema potrebama, od mesta do mesta.

Međutim, budući da se planirano išlo na stvaranje „nezavisnog Kosova“ od strane međunarodne zajednice, pre svega Amerike, Vatikana, Brisela i Evropske unije, oni su želeli da, na neki način pred svetskom javnošću pokažu da su Albanci, šiptari na Kosovu, spremni, demokratski razvijeni, kulturni da, eto čak obnavljaju i srpske crkve i manastire. Onda su oni nastojali da obnova obuhvati samo crkve i manastire porušene u martovskom pogromu. Novac će davati Evropska zajednica, a izvođači radova biće svi koji se prijave, dakle šiptarska preduzeća. Moj stav je bio i ostao do danas, da naše svetinje i zadužbine ne mogu obnavljati oni koji su ih rušili, nego će ih obnavljati srpski narod za svoje potrebe. Jer, obnavljajući na način kako je Memorandum predvideo 2005. godine, u stvari je davanje legitimiteta albanskoj, šiptarskoj tvrdnji da su to albanski spomenici, da su oni to gradili, čak ima sa Dečana neko pleme Gaši da je gradilo itd. E sada, kada budu imali i činjenice u rukama da su oni radili svojim rukama, obnavljali, i novac davali, jer sav taj novac iz Evropske unije ide preko šiptarskih institucija na Kosovu i Metohiji, onda će oni s pravom da tvrde da su to njihove crkve i njihovi manastiri. Tako da mi, kroz takav način pristupanja obnove, koji je prihvatio nažalost Sinod i Sabor srpske crkve, mi predajemo našu duhovnu i kulturnu baštinu u ruke šiptara i na taj način utvrđujemo temelje „nezavisnog Kosova i Metohije“, te kvazi-države koja je proglašena 2008. godine.

I ovo danas što se radi na Kosovu i Metohiji, dokle su stigli posle takozvanih pregovora Beograda i Prištine, a naročito posle takozvanog „Briselskog“ nekog sporazuma, pokazuje da je taj proces ušao u završnu fazu, i sada kroz ove izbore, lokalne izbore na Kosovu i Metohiji, gde ceo svet, ne samo Beograd, nego ceo svet, Evropa i Amerika, nastoje da primoraju Srbe da izađu na te izbore.

Voditelj: Ali, najtragičnije je što te iste Srbe primorava njihova matična država, primorava ih Srbija, a primorava i njihova vlast u Beogradu da izađu na izbore kojima se de fakto potvrđuje nekakav „suverenitet Kosova“.
Episkop Artemije: Ma, jasno. Ali je još tragičnije što u tome učestvuje, zajedno sa Beogradom, sa srpskom državom, učestvuje i Srpska pravoslavna crkva, kroz pozive Srbima da izađu na izbore od strane kvazi-episkopa raško-prizrenskoga Teodosija i patrijarha Irineja pre, nedavno kada je iz Pećke Patrijaršije uputio poziv Srbima da treba da izađu na te izbore… čime će, u stvari, biti zaokruženo stvaranje „nezavisne države Kosovo“ i Srbi više neće biti građani Srbije nego građani neke druge države, čak će promeniti i svoje ime, od Srba zvaće se Kosovari. To je – što je tragedija. Ali, to su plodovi onoga što se radilo od 2004. godine, i ranije, razume se, još od 1945. i sve dalje, ali u najnovijoj istoriji to se može uzeti kao početak ovog tragičnog kraja.

Voditelj: Možemo li kao jedan od uzroka, ili ako tako smem da kažem, jedan od neoprostivih grehova prema svetovnim vlastima, navesti i primer kada ste Vi odbili da date blagoslov da u manastir Visoki Dečani kroči noga zloglasnog DŽozefa Bajdena? Da li je i to bio jedan od uzroka kasnije hajke na Vas?
Episkop Artemije: I to… sigurno da jeste, jer to Amerika nije nigde doživela. Međutim, to je upravo bilo još u sklopu ovih odnosa u crkvi, jer i pre Bajdena, predsednik Srbije odlazio je u Dečane, bez moga znanja i blagoslova. Priman je od vikarnog episkopa tada Teodosija, kao što je i Bajden najavio posetu Dečanima, mediji su to objavili, a bez ikakvog obraćanja nadležnom Episkopu kao domaćinu te kuće za dozvolu, za pristanak da ga primi, ali je dobio pristanak od vikarnog episkopa. A onda sam ja zauzeo stav da ne može bez moga znanja i pitanja da tamo ide. Ipak, on je otišao, on je bio tamo, jer je ceo Arhijerejski Sabor ustao protiv te moje odluke o zabrani Bajdenu da poseti manastir Dečane, i bez moga pristanka, oni su povukli taj moj akt, i u smislu – „srpski manastiri su uvek bili gostoprimljivi, prema svim gostima, tra-la-la…“ i ovaj znači može da ide, i tako je i bilo.
Ali, nema sumnje da je i to jedan od mnogih, takozvanih razloga, naravno ko je smetao sprovođenju politike i Beograda, i Amerike, i Evrope, to je bio uzrok da se Vladika Artemije ukloni sa Kosova i Metohije. Što je i jedan oficir NATO-a u Prištini, još u januaru mesecu, 9. januara najavio promenu Episkopa na Kosovu i Metohiji, „jer nama treba kooperativan episkop, a ne kao što je bio…“
I posle mesec i nešto dana usledilo je ono što je usledilo.

Voditelj: Doživeli ste i preživeli velike napade. I gle čuda, što su ti napadi bili strašniji, reči teže, a napadači ostrašćeniji, verujući narod je Vama sve više verovao.
Episkop Artemije: „U laži su kratke noge“, tako kaže naš narod. Ili, druga jedna poslovica da: „Istina, kad-tad izaći će na videlo“. Tu su reči iz Svetoga pisma, reči Gospoda Hrista: „Nema ništa tajno, što neće biti javno, niti sakriveno što se neće otkriti“. Tako i to. Narod je jasno uvideo od samoga početka, da oni razlozi koji su navođeni kao, navodno razlozi za moje uklanjanje, pronevere silnog novca, zloupotreba položaja i tako dalje, da to jednostavno ne stoji.

Jer, sav narod je znao, pogotovu onaj na Kosovu i Metohiji, život Vladike Artemija, njegovog monaštva i sve, da je to montiran proces. A najtragičnije je što procesa uopšte nije bilo. Neverovatno je, a činjenica je, da je uklanjanje Episkopa Artemija bilo bez suda i presude, bez procesa, bez prava na odgovor, na opravdanje i tako dalje. E, to je narodu bilo onda jasno, da tu stvari nisu onako kako se prikazuju kroz medije. A zaista, svi mediji su bili upregnuti da što više „oblate“ Vladiku Artemija, da ga učine što… da ga prikažu u što lošijem svetlu.
Međutim, narod posmatrajući kuda ide zvanična srpska crkva, da je to put koji je suprotan putu koji nam je ostavio Sveti Sava, kojim su išli naši Sveti preci kroz vekove, kojim je išao Sveti vladika Nikolaj i otac Justin, a to je upravo pitanje odnosa prema pravoslavnoj veri, ispovedanje te vere, i učestvovanja u ekumenskim nekim aktivnostima, ekumenističkim bolje rečeno, aktivnostima. E, to narod nije mogao da toleriše i da prihvati, a posebno što su još pre desetak godina, krenuli u uvođenje novotarija u bogosluženje, pa i u Svetu liturgiju, koju narod kako-tako je poznavao. I pored nekoliko Saborskih odluka, da se u pogledu bogosluženja držimo tradicije, kroz vekove koju smo imali, ipak te odluke nisu poštovane od mnogih, i danas se ne poštuju. I zato narod, gde se uvode novotarije prestaje da odlazi u te crkve i da prima te sveštenike.

Voditelj: U najtežim časovima progona Sveti Jovan Zlatousti je rekao: „Ničega se nisam plašio, ni ljudi, ni divljih životinja, koliko zlih episkopa“. Da li se Vama, evo, nakon svega, nakon ovih godina, nakon svih optužbi i teških reči, ponekad neko javi od episkopa, da Vam čestitaju recimo Božić ili Vaskrs.
Episkop Artemije: Nažalost, ne. Ja sam 2011. godine, odnosno 2010. jer Božić je po starom u toj godini još bio, ja sam uputio čestitke svim Arhijerejima srpske crkve, kao svojoj braći, a odgovor nisam dobio nijedan. Od tada, nit` sam ja njima čestitao, niti su se oni meni javljali, niti ima bilo kakvog kontakta, čak ni telefonom.

Voditelj: Preosvećeni, sanjate li ponekad Kosovo i Metohiju, kosovske manastire?
Episkop Artemije: Ne sanjam nego sam stalno sa njima. Ja… Kosovo i Metohiju i dalje osećam i nosim u srcu kao svetinju srpskoga naroda, kao dušu i srce države Srbije, i dalje smatram, što sam mnogo puta govorio, da – ako se Kosovo izuzme iz Srbije onda će prestati i Srbija kao država da postoji. Jer, ako se čoveku istrgne srce iz grudi više čoveka nemamo, imamo leš. Otprilike, sada smo u toj fazi procesa, da Srbija prestane da bude država.

Voditelj: Iako Vas zlonamerni, sa novim optužbama nazivaju i sektašem, i raskolnikom, možete li nam u nekoliko reči, reći koliko crkava i manastira danas ima pod duhovnim staranjem Eparhije raško-prizrenske u egzilu?
Episkop Artemije: Znate kako je… Ti koji nas nazivaju raskolnicima ili sektom trebalo bi da dokažu od čega smo se mi udaljili, šta smo mi to napustili, sa kim smo mi u jedinstvu. Mi smo bili i ostali ono što smo i ranije bili, Episkop Srpske pravoslavne crkve, Episkop one crkve koju je Sveti Sava osnovao i utvrdio u srpskom narodu. Trudimo se, zajedno sa svojim monaštvom i narodom koji nam dolazi, da ostanemo na tom Svetosavskom putu, a to znači na putu Svetih Otaca, Svetih Apostola, na putu Gospodnjem. Da očuvamo tu veru koju su nam oni predali i u amanet ostavili, da tu veru sačuvamo, a po Svetom Maksimu Ispovedniku „Gospod je crkvom nazvao pravo ispovedanje vere“. Ako pogledamo govore o podeli u srpskoj crkvi ili raskolu, neka se vidi ko je od čega odstupio, ko se udaljio principa Svetosavskih, Svetootačkih, od Simvola vere, pa će onda biti jasno ko je u raskolu.
Svi ispovedamo i čitamo Simvol vere na svakoj Liturgiji, i u mnogim drugim prilikama, na krštenju dece i ostalim prilikama, gde govorimo: „Verujem, u jednu Svetu, Sabornu i Apostolsku crkvu“. Jednu. Jer Gospod je osnovao jednu crkvu. Ne dve, ne mnoge, ne sto, ne pet stotina, nije osnovao ekumenski savez crkava nego je osnovao Crkvu Svoju, a to je je pravo Ispovedanje vere.

Međutim, da kažem zvanična, srpska crkva ispoveda da postoje mnoge crkve, i to čak sestrinske… i rimska crkva je papistička – sestrinska crkva, i protestanti – sestrinske crkve, i mnoge, mnoge druge sekte stvarno i jeresi nazivaju se i ispovedaju se kao – sestrinskim crkvama i sa njima se održavaju kontakti, dijalozi, zajedničke molitve, zajedničko čestitanje praznika i tako dalje. To je odstupanje od vere pravoslavne. Kada recimo patrijarh Irinej čestita novoizabranom papi, jeretiku, izbor na mesto rimskoga pape, on mu govori: „Vas je Sveti Duh izabrao i postavio“ tu, na to i to mesto… Da li je moguće da to govori jedan pravoslavni um, jedan pravoslavni episkop, jedan pravoslavni čovek? Da Svetog Duha uvlači u jeres? Jer, očigledno je, na toliko Sabora, od toliko Svetih Otaca je papizam osuđen kao jeres. A mi sada govorimo da „Duh Sveti izabira arhiJeretika“ u toj grupaciji, koja se naziva rimokatolička crkva.

Ne treba tu ni mnogo pameti ni mnogo reči da se vidi zaista ko je u raskolu sa Svetim Ocima, sa Svetim Apostolima, sa Svetim Savom. Onaj ko je odstupio od njihovog puta, od njihovog učenja to su raskolnici. Ja, kao Episkop raško-prizrenski, našao se za sada u egzilu sa svojim monaštvom, ostajemo na tome Svetosavskome putu.

Voditelj: Vi neprestano upozoravate na rastući ekumenizam, na novotarije u crkvi, no, jedan broj episkopa blagonaklono gleda, evo pomenuli ste izjave našeg patrijarha Irineja, jedan broj episkopa kao što rekoh, blagonaklono gleda na sve to poput episkopa Irineja Bulovića…
Episkop Artemije: Mnogi. Mnogi gledaju blagonaklono, jer u zadnje tri godine, ako ste pratili izjave patrijarha Irineja u Beču, u Zagrebu, u Sarajevu, u Beogradu, u sinagogi jevrejskoj, i sve to, ako ste pratili njegove izjave, koje su apsolutno neprihvatljive sa pravoslavne tačke gledišta, nikada nijedan episkop nijednom rečju nije se distancirao od toga. Šta to znači? Da svi blagonaklono gledaju… ili idu linijom manjeg otpora, nezameranja, „pa to je njegov problem“, pa „on će za to odgovarati“ i tako dalje. Međutim, tako se vera ne brani. Vera se ustima ispoveda a životom potvrđuje, ako treba krvlju zapečaćuje. Tako su radili Sveti Oci, i Sveti Zlatousti, zato je otišao u progonstvo i umro u progonstvu, i raščinjen, ali je ostao Sveti Jovan Zlatoust. I mnogi, mnogi drugi. I Sveti mučenici nisu brinuli o tome šta će izgubiti. Mnogi danas kažu, ako… „oće mi odleti kapa“. Zar je kapa važnija od vere? A Sveti mučenici nisu brinuli o kapi, ni o glavi nisu brinuli, neka leti i glava, ali vera ostaje vera.
Danas, nažalost, svak` ima nešto da mu „odleti“. Monahu, monahinji – kapa, pred si raščinjenjem“, svešteniku – „izgubiće parohiju, dobiće neku možda lošiju sa manje para“ i tako dalje, episkopi – „taman posla, da bude lišen Eparhije, sve za ispovedanje vere, ne diraj, ne pipaj u to“, vernik – isto tako „šta da radim, moj šešir tako kaže, kuda ide on tuda idem i ja“… Za narod nije strašno, jer narod i da je neupućen, ali oni koji su pozvani da veru propovedaju, da veru štite, da veru brane – oni idu na kompromis. Sa čim? Sa lažju, sa jeresima, sa odstupanjem od prave vere.

Voditelj: Da li je duhovno, na neki način, pomalo ustuknulo pred materijalnim, ovozemaljskim blagom?
Episkop Artemije: Pa, to je više nego očigledno. Jer, odričemo se duhovnoga, za neki materijalni interes. Ili za kapu, ili za manastir, ili za parohiju, ili za episkopiju, ili za bilo šta – „da ne izgubim to, ja onda prećutkujem…ne branim veru pravoslavnu, ne istupam u njenu zaštitu, ne propovedam je onako kao što su Sveti Oci radili…“
Znači, ne samo da je ustupilo nego potpuno zamenilo, to materijalno je izbilo u prvi plan.
Međutim, Sveti Maksim kaže: „Blago čoveku koji nije vezan ni za jednu zemaljsku prolaznu stvar“. To je vera. Gospod je uvek na prvom mestu. I treba da bude, i mora da bude na prvom mestu. Čak, ispred majke, ispred oca, ispred deteta, ispred žene, ispred kuće, to je važnije od svega. „Ko voli oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan“, to kaže Gospod.
A danas, nažalost, sve nam je preče od prave vere, dakle, sve nam je preče od Gospoda Hrista. Mi smo Njega stavili u duboku pozadinu u svome životu. Kad Mu se obraćamo i molimo činimo to samo da nam pomogne u ostvarivanju nekih zemaljskih ciljeva: „da mi daruje zdravlje, „da mi deca budu zdrava“, „da napreduje kuća u ekonomskom smislu“ i tako dalje. U tome, i samo u tome, prizivamo Gospoda, nažalost. Kao da je On naš sluga, posilni, koji je zato tu da nam ispunjava te sitne, male, zemaljske želje i željice.

Voditelj: Prilikom posete Zagrebu patrijarh Irinej i episkop Irinej Bulović fotografisali su se pored groba Alojzija Stepinca. Kakav je Vaš komentar na sve to?
Episkop Artemije: Nemam komentar. Nije bio grob, nego je bila „ikona“, slika njegova, u kancelariji, nije bio grob, tamo gde su fotografisali, nego je iznad njih bila slika Stepinca. Ostajem bez komentara, to je… nepotrebno komentarisati.
Voditelj: Preosvećeni, treba li papa da poseti Srbiju i šta bi Srbija i Srpska pravoslavna crkva eventualno time dobila?
Episkop Artemije: Ništa, ništa ne bi dobila. Dobila bi samo gubljenje čistoće svoje vere. Nije dovoljno da rimski papa dođe u Jasenovac, da tamo klekne, pa da ga Srbija primi u naručje, u zagrljaj. To bi bilo ispravka istorijskog jednog zločina, ali to ne bi bilo pitanje vere, on bi i dalje ostao ono što jeste, i samo bi na taj način bio prihvatljiv i za srpski pravoslavni narod, za srpske pravoslavne episkope, za srpskog patrijarha, i tako bi postepeno mi lepo ušli u njegovu jurisdikciju, izgubili svoj pravoslavni identitet. Izgubili bi svoju veru pravoslavnu, a samim tim izgubili bi svoju dušu, izgubili bi život večni.

Voditelj: Ali, svaki od papa gleda pošto-poto da nekako zaobiđe Jasenovac.
Episkop Artemije: Uopšte nije bitno. To pokazuje, naravna stvar, da je Jasenovac stvoren sa njihovim blagoslovom. Zato ga zaobilaze. Ali kažem, nije Jasenovac stvar koja stoji između nas i Rima. Jeres stoji između nas i Rima. Jasenovac je istorijski jedan momenat i to treba da se na neki način ispravi. Nemoguće je ispraviti, 700.000 je nemoguće vratiti u život, njihove potomke koji bi bili da su… razumete, sve je to…
Ali, otac Justin je pisao jedan članak, objavljen je i u Grčkoj i kod nas i tako, o nepogrešivosti rimskog čoveka, o papi. To je negde dvadeset i nešto štampanih stranica, i to je pisao nekako kada se već sve znalo o Jasenovcu, i drugim zločinima, jamama i tako dalje, ali on u svome tom članku, sagledavanju, ni jedne jedine reči o tome nije pisao. Nego je govorio samo sa aspekta vere, pravoslavlja, dogmata, učenja Crkve. Jer to je, strašno je Jasenovac, i sve ovo ostalo, ali je vera iznad toga. E tu je otac Justin ostao, iznad toga.

Voditelj: Pomalo je još strašnije da neki hrvatski istoriografi, pa i nekadašnji predsednik Hrvatske Franjo Tuđman, tvrde da je u Jasenovcu umoreno do 30.000 ljudi.
Episkop Artemije: A šta da kažemo za našeg episkopa, Mitropolita, koji u Americi izjavljuje: „u Jasenovcu stradalo 80.000“?

Voditelj: Nijedna država na svetu tako lako nije odricala se dela svoje teritorije i svog naroda koji živi na toj teritoriji, kao što to danas čini Srbija. Od Briselskog sporazuma stiglo se da vlast prosto tera Srbe sa Kosova i Metohije, na Tačijeve izbore. Šta poručujete vernome narodu na Kosovu i Metohiji?
Episkop Artemije: Znate, ne brkati, ne brkati državu Srbiju sa aktuelnom vlašću. Nije se Srbija odrekla Kosova i Metohije, nit` svoje teritorije. Nažalost, odrekli se vladajući elementi, oni koji su na tom mestu na kome su, postavljeni – ne od srpskog naroda, nego od svetskih moćnika, i prethodna vlast, i i prethodna pred one i tako dalje, je dovođena da bi završila neki deo posla oko Kosova. Tadić je mnogo uradio, ne za Srbiju i za srpski narod nego za Brisel i za Ameriku, za Evropsku uniju, svim onim što je Borko Stefanović potpisivao i pregovarao. To je bilo nalivanje temelja, recimo, „nezavisnom Kosovu“. Ali nisu stavili krov, nisu završili. Dolazi druga vlast, koju je navodno izabrao narod, na osnovu čega? Obećanja. Dok su bili u opoziciji oni su osuđivali sve što je Tadić radio, s pravom. Obećavali su narodu da će poništiti sve sklopljene ugovore, pregovore i tako dalje, koje Borko potpisao i sklopio…

Voditelj: Sad još gore učiniše.
Episkop Artemije: … i onda, na osnovu toga, narod je njih izglasao. A oni su bili pripremljeni, od strane isto tih zapadnih moćnika, kada dođu na vlast da završe posao. I oni to usrdno rade. Zato je došlo i do Briselskog sporazuma, i svega što se u takozvanom dijalogu ili pregovorima Beograda i Prištine do sada uradilo. Ostalo je da se idaro još samo gromobran na tu kuću, da se izvedu ovi izbori po Briselskom sporazumu.
Pitam se, i pitam vas, i pitam sve ostale: ako je Evropska unija i Amerika, četrnaest godina, da ne govorim od ranije, od 1999. – radila na stvaranju „nezavisnog Kosova“ a uvek protiv Srba i srpskog naroda, e da bi li sada nagonjenjem Srba na izbore – to radili u korist Srba? Očigledno, očigledno i za komaračku savest – da to oni ne bi radili. Kad bi ti izbori bili u našem interesu – svim silama bi se trudili da Srbe onemoguće da idu na izbore. Ali, budući da im je potrebno to, da bi Srbi istupili iz države Srbije, priznali „nezavisnu državu Kosovo“ kroz svoj listić, kroz izbore, i time bi onda bilo zaokruženo. Dakle, sam taj pritisak koji se vrši od strane i beogradskih vlasti, i Brisela, i Vašingtona, i Njujorka, očigledno govori da su ti izbori na štetu srpskoga naroda.

Voditelj: Kakva je vaša poruka Srbima sa Kosova i Metohije?
Episkop Artemije: Imate o mojoj poruci u najnovijem broju Pravoslavnoga glasa, tamo sam ja dao svoju poruku. Naravno, u jednoj rečenici – da NE izlaze na te izdajničke izbore. Da ne stavljaju sebi na teret…
Jer, vlast u Beogradu upravo to hoće, da Kosovo se odvoji od Srbije, a da oni ne budu krivi. Ko će biti kriv – taj narod na Kosovu i Metohiji koji je glasao na ovim izborima.
Da ne prime i taj teret na svoja pleća izlazeći na ove izbore. Nema drugoga cilja, nema druge svrhe, ovi izbori sem to – da se odgovornost svali na pleća toga jadnoga naroda. Na tu šaku našeg naroda koja je opstala na Kosovu i Metohiji, da brani i sebe, i svoju porodicu, i državu Srbiju. Oni brane Srbiju!

Voditelj: A zašto narod, intelektualna elita, i vrh naše Srpske pravoslavne crkve ćuti i na određen način saučestvuje u svim tim mešetanijama?
Episkop Artemije: Pa, već je rečeno. Da nebi nešto izgubili, zato ćute. A ćutanje nije uvek zlato. Nego, ćutanjem se izdaje Bog, pa se ćutanjem izdaje i Otadžbina.

Voditelj: Preosvećeni, evo reč po reč došli smo i do kraja ovog našeg razgovora, ove naše emisije. Nadam se da pratite i dešavanja u Republici Srpskoj, pa bih Vas zamoliio za jednu poruku našim gledaocima.
Episkop Artemije: Pratim… i žalim za ono što se tamo događa, a to je da vaš predsednik, gospodin Dodik, podržava u svemu beogradske vlastodršce i on poziva Srbe sa Kosova da izađu na izbore. To mi je žao. On se trudi da održi Republiku Srpsku, ali s kojim pravom se onda odriče Kosova i Metohije i toga naroda tamo? Kroz poziv Srbima da izađu na izbore je odricanje Kosova i Metohije.

Voditelj: I dok se mi Srbi odričemo Kosova i Metohije, turski predsednik ga svojata i govori da je Kosovo njegova druga država i njegov drugi dom.
Episkop Artemije: Pa… jeste, znate kako je, Turska je na Balkan došla preko Kosova, ona će se i vratiti na Balkan preko Kosova. Ne zaboraviti da je to u interesu i Evrope i Amerike, i postepeno do toga će doći. Oni imaju uporište na Kosovu, imaju u Raškoj oblasti u „sandžaku“ takozvanom, u Novom Pazaru, imaju u Bosni i Hercegovini, tamo imaju muslimane, to su tačke na koje će se Turska osloniti u svom povratku na Balkan.

Voditelj: A verujete li da ćete se uskoro vratiti u Vašu Eparhiju, na Kosovo?
Episkop Artemije: Ja?

Voditelj: Da.
Episkop Artemije: Nada poslednja umire… ali treba mnogo štošta da se izmeni da bi do toga zaista i došlo.

Voditelj: Možemo li onda ovaj naš razgovor završiti rečenicom: „Dogodine na Kosovu“?
Episkop Artemije: Pa, ne samo da možemo, nego tako i treba. Kao što su jevreji, dve hiljade godina govorili: „Dogodine u Jerusalimu“, i čekali su skoro dve hiljade godina da se vrate tamo i vratili su se. Tako i mi, da uvek govorimo: „Dogodine u Prizrenu“, „Dogodine na Kosovu“, s tim što jevreji nikada se nisu odrekli svoje Otadžbine, smatrali su je okupiranom. Nažalost, naša država to nije učinila. Umesto da je 1999. ili 2004. ili 2008. ili 2013. – da je proglasila okupaciju na Kosovu i Metohiji, okupiran je deo teritorije države Srbije i tačka. Uvek bi pravo da se na svoju teritoriju vratimo, i da je povratimo u ustavno-pravi sistem države Srbije. A ako se ovo, a već je što kaže pred potpisom priznavanje, ako pregovara naš predsednik Vlade sa „predsednikom vlade druge države“ to je priznavanje, razumete. Da je to urađeno ne bi bilo ni deobe među Srbima, ne bi bilo ni problema, niti bi bilo Evropske unije, niti nam je potrebna. Jer tamo nećemo naći svoj mir i svoj raj, naći ćemo svoj kraj.

Voditelj: Preosvećeni, hvala Vam puno za ovaj razgovor.
Episkop Artemije: Hvala Bogu, hvala i Vama, koji ste prevalili toliki put da bi do nas došli.

Voditelj: Poštovani gledaoci, moj i vaš gost u večerašnjem izdanju emisije „Sasvim lično“, bio je Episkop raško-prizrenski i kosovsko-metohijski u egzilu Gospodin Artemije. Hvala vam na pažnji, prijatno i do gledanja.

/ Transkript uradila: Biljana Diković ; objavio : Srbski FBReporter /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP