Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 57732
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6335854
Ko je na sajtu?
Imamo 124 gosta na mreži

БИЛИ СМО ПPABИ ВОЈНИЦИ


28.10.2013. / pee-Академедиасрбија

Мирослав Лазански

Американци су 1974 године у време велике кризе око Трста молили да не нападнемо чланицу НАТО-а Италију, јер је Тито на границу послао две дивизије ЈНА, обукао је маршалску униформу и јахаће чизме и отишао на командно место у Виницу, у Белу Крајину у Словенију.

 Наравно, нисмо напали Италију, али били смо убедљиви у свом ставу и годину дана касније уследили су Осимски споразуми.

 Ходам по мраку некадашње касарне ЈНА „Стив Наумов-Стив“ у Битољу и сећам се да је, пре 35 година, колона возила моје дивизије на маршу према полигону Криволак била дуга 26 километара. Било је девет сати увече када сам пре два дана прошао кроз капију касарне ЈНА „Стив Наумов-Стив“ у Битољу. Претходни пут сам ту капију прошао на крају војног рока, пре 35 година. Сада девастирана капија, пријавница и стражарска зграда у зараслој трави, релативно очувана команда касарне на којој је још стари назив, све у потпуном мраку, тек мало месечине осветљавало је две писте за јутарњу смотру 4.000 војника 41. пешадијске дивизије ЈНА. На улазу у зграду у којој је била моја 41. чета, извиђачки вод АБХО, стоји табла да је сада ту Ректорат Универзитета „Климент Охридски“. Прозори моје спаваонице у мраку, на писти, и после 35 година, бела линија за јутарњу смотру, са стране старе клупе за поподневни одмор војника.

Нисам могао да сачекам јутро да све то и по дану видим, бауљао сам по потпуном мраку широм касарнског простора тражећи ваљда и део потрошене младости и поноса што сам био војник ЈНА. Можда је у мени заправо тињала нада да ћу овде, после 35 година, добити некакав одговор на личну дилему зашто је све то пропало, а ја сам у све то тако дубоко веровао. Ни сам не могу да дефинишем осећања, као да сам преживели путник на „Титанику“, па се 35 година после потонућа подморницом у потпуном мраку морских дубина спуштам до потонулог брода или, како би неко други малициозније описао –олупине.

А на тој олупини знате сваки детаљ, од ауто-парка поред канала, преко пријавнице за посете и кантине где смо по подне таманили вафл коцке и пиво, до стрелишта до којег смо на тактичким вежбама небројено пута јуришали уз Титово брдо, да би у случају рата против НАТО-а требало да наставимо до грчког града Лерина и да тамо заузмемо базу с америчким ракетама кратког домета „онист џон“.

Да ли смо то тада и могли?

Да, јер 1977. и 1978. године и даље је било политичког и националног јединства, имали смо циљ, Тито је још био жив и његова је харизма замењивала све недостатке политичког система. Да, јер су нас Американци 1974. године у време велике кризе око Трста молили да не нападнемо чланицу НАТО-а Италију, јер је Тито на границу послао две дивизије ЈНА, обукао је маршалску униформу и јахаће чизме и отишао на командно место у Виницу, у Белу Крајину у Словенију. Наравно, нисмо напали Италију, али били смо убедљиви у свом ставу и годину дана касније уследили су Осимски споразуми.

Ходам по мраку некадашње касарне ЈНА „Стив Наумов-Стив“ у Битољу и сећам се да је колона возила моје дивизије на маршу према полигону Криволак била дуга 26 километара. И да су неке вежбе моје 41. пешадијске дивизије трајале и по два месеца. Два месеца на терену. Били смо најјачи у бившој Југославији, јер Трећа је армија ЈНА била окружена Грчком, Албанијом и Бугарском. И излазила је на на терен и на вежбе у пуном саставу. А данас?

Данас, јединице Војске Србије иду на вежбе на полигон Пасуљанске ливаде или у камионима, или у аутобусима. Тенкови и борбена возила пешадије остају у матичним гарнизонима, а на Пасуљанским ливадама користе се четири тенка М-84 и четири борбена возила пешадије БВП М-80, који су на том полигону стационирани већ десетак година. И сви војници оклопних јединица вежбају на тим тенковима и борбеним возилима пешадије.

Осећај узбуне и покрета свих возила, борбених и неборбених, из матичне касарне пут вежбовних простора, тај осећај, доживљај, тест, проба спремности и увежбаности целокупних јединица да под узбуном са свом расположивом ратном техником што брже напусте касарну и хангаре, то данас не постоји. Кажу да је то прескупо. Свака је одбрана скупа, нема јефтине одбране, постоји само добра или лоша одбрана. Уосталом, како можете да знате који ће тенк упалити под узбуном, како ће се возачи снаћи када у потпуном мраку морају да возе између разних возила других јединица, које све истовремено напуштају касарну под узбуном? Никако без реалне вежбе. Стално вежбање на истом простору, са рововима који су ископани пре више година, и гађање циљева који су годинама на истим, или приближно истим локацијама, то, господо, нису реалне провере обучености једне војске. То су Потемкинова села.

Да, рећи ће неко, данас то више и није важно, данас се Војска Србије увежбава у евалуацији и извештавању, а то је „алат којим се верификује интероператибилност и борбена готовост декларисаних јединица за учешће у операцијама подршке миру и операцијама одговора на кризу којима руководи НАТО“. У тој евалуацији предвиђени су послови: „обезбеђења кампова и пунктова, пратње конвоја, спречавања насилничких демонстрација и изолација побуњеника“. Ко су побуњеници, а ко насилни демонстранти, то се неће одлучивати у Београду, већ у Вашингтону и Бриселу. А ми смо, наравно, војно неутрална држава. Јер, евалуација је данас чаробна реч српске војне терминологије.

Пре 35 година ми војници 41. пешадијске дивизије ЈНА знали смо само за термине ејакулација и овулација, хоћу рећи: бринули смо око тих термина. А ови данашњи?

Ујутро сам са мојим некадашњим командиром чете, тадашњим капетаном прве класе Василом Спасевом, ушао у просторије чете. Паркет у мојој некадашњој спаваоници исти је онај који сам пре 35 година жицао. Сада је ту мала дворана деканата...

/ Српска политика /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP