Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 57362
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6332276
Ko je na sajtu?
Imamo 52 gosta i 1 člana na mreži

СРПСКО СТАНОВИШТЕ И СРПСКО-ХРВАТСКИ ОДНОСИ


05.10.2013. / pee-Академедиасрбија
Пише : Милан Гушавац

Хрвати су увек ствари посматрали искључиво само са хрватског становишта, зато им је и пошло за руком данас стоје боље него Срби.

 Посматрајмо ствари са искључиво српског становишта, мисао је вероватно једног од највећих синова нашег племена сербског, Милоша Црњанског! Да нам не буде важније да будемо главни у својој прћији од јединства и снаге свих нас заједно, да бисмо били имуни од страног фактора. Данас, ово звучи као пука фраза, малтене утопија. Погледајте како нам је! Шта ви кажете? Због чега? Због чега је АП Косово и Метохија једини преседан међународног права? Зашто су Срби, од народа жртве проглашени народом џелата!? Нисмо показали знакове живота када је дошло време за то, а добро је познато да на човека под земљом може да се набеди буквално све, па и сва кривица!

Политика се научно дефинише као вештина могућег, али могли бисмо је народски назвати преузимање на себе одговорности за шире народне масе. Као што родитељи сносе одговорност за децу, учитељи за ђаке, свештеници за вернике ... тако и политичари, у теоријском смислу изабраници народа, одговорни су својим поступцима да грађанима буде боље. Да бисмо схватили колико је држава у којој живимо у кризи руководства, најбоље је да однос власти и грађана гледамо кроз призму српско-хрватских односа!

Хрватски народ, иако знатно мањи и по броју становника, по територији коју насељава, по култури коју баштини, самосталности у коју је узидао животе и крв својих припадника и по многим другим критеријумима, има данас много више него што има на пример наш, српски народ. На томе им се мора одати поштовање, јер су то за њих извојевали њихови вођи и поглавари, које су они сами бирали и којима су они пречи од сопствених привилегија!

Очигледно да су кроз целу историју бивствовања као поданици туђих царева, верно, марљиво и тихо градили свест о припадности хрватском народном бићу, преносећи својим потомцима то својеврсно бреме и жељу за слободом. Ствари су посматрали са искључиво хрватског становишта, зато им је и полазило за руком да за старешину увек изаберу оног који ће се до сржи дати у то што је његова мисија!

Срби на жалост кроз векове већински нису разумели мисао Светог Саве. Чак и када је то Милош Црњански подвукао и истакао као изузетно важно, многи те речи нису доживљавали на прави начин. Иако је наш народ увек имао неколико корака више од хрватског, ретко кад је успео да ту предност спроведе у дело. Обично су на руководећа места долазили подобни људи, људи којима је највећи, можда и једини квалитет, што знају добро да слушају свог ментора. Ментори су се низали, а њихови послушници су остајали.

За време „другог средњег века“ како бисмо могли назвати деценије након 1945. највећи број „Југословена“ по народности живео је на територијама традиционално насељеним Србима. Једини који су у југословенску идеју до краја искрено ушли били су комунисти српског порекла. Они су пристали на то да Србија има покрајине, они су пристали на то да протерани Косметски Срби не могу да се врате, они су пристали да званичан језик у држави не буде српски него српско-хрватски. Поређења ради у СССР званичан језик био је Руски! Они су ти који су пристали на то да становници БиХ мохамеданске вере више нису Срби. Они су ти који су пристали на то да Вардарску област насељавају Македонци. Исто то комунистичко руководство слало је на голи оток своје комшије када су ишли у цркву, псовали партију и доживотног председника ... Ти исти, поистоветили су Равногорски покрет са усташким и монтирали процесе на којима је пресуда била позната унапред! Ти исти људи сложили су се с унутрашњим међурепубличким границама које углавном немају историјско утемељење. И најзад, ти људи прихватили су да њихов вођ буде Јосип Броз, и то доживотно!

Слажем се да неко мора да буде вођа, али чиме се то он истакао? Не зна му се ни за порекло. Шпекулише се о пореклу од Хабзбурга, послатом да се освети за Гаврила Приницпа, затим постоји теза о украјинском Јеврејину који је послат да пропагира  комунизам. Ко је он уопште? У каквим се то биткама истакао? Чак и да је истина да је он заиста Јосип Броз из Кумровца, а не члан 33. ложе Масона (Титус), због чега би баш он водио тзв. „НОБ“? Тежиште борби поднели су партизани српског порекла: Козара, Неретва, Сутјеска ... По логици ствари, на чело партизана требао је стати Србин! Разлог више је чињеница да се Врховни штаб НОВЈ увек налазио на територији насељеној Србима (Београд, Ужице, Нова Варош, Србиње (Фоча), Бихаћ, Босански Петровац, Дрвар, Јајце, Жабљак). Беспредметно би било причати о националном саставу најпознатијих и најистакнутијих дивизија (шеста личка, седма банијска, осма кордунашка, дванаеста славонска) које су листом биле српске!

Упркос томе, маршал био је изданак граничног подручја Словеније и Хрватске. Томе је „кумовала“ и дружина српских првака мешу којима су између осталих и: Александар Ранковић, Милован Ђилас, Сава Ковачевић, Раде Кончар, Петар Драпшин ...

Хвала им због тога, јер да њих није било ми не бисмо имали толико очигледан пример људи који су проглашени народним херојима а толико су се однародили да са народом скоро никакве везе немају. По чему су они заслужили да буду власт у Београду? По томе што су поред првог герилца Европе Драгољуба Михаиловића основали нови покрет за ослобођење и поделили народ на непомирљиве стране? По томе што су усмерили народ супротно смеру којим се развијао још од Стефана Немање, а то је да су држава, црква, народ и породица стубови друштва? Ако им је једина заслуга што су се придружили победничком покрету који је успешно обмануо поштен, наиван и необразован народ и што су све оне који мисле другачије послали на Голи Оток, у Лепоглаву или на сличне „гулаге“ онда то и нису неки јунаци!

Морамо бити поносни на оне људе из народа који су се у тим тешким временима одлучили да оставе породицу на сигурно место, регрутују се у локалној кафани и под оружјем кренули на јачег и надмоћнијег непријатеља. Поносимо се њима ма коју да су униформу носили! Јер они су свој живот ставили на коцку, а не само свој, него живот јединог храниоца породице, па самим тим и целе породице. То је витешки и јуначки чин за који се свакоме мора одати почаст!

СРПСКО СТАНОВИШТЕ И СРПСКО-ХРВАТСКИ ОДНОСИ - НACТAВAК

У Србији десетине улица носе имена оних који су директно радили против српског националног интереса, а у Хрватској сваки град мора да има улицу и трг Туђмана и Готовине.

У Хрватској друге половине прошлог века они који су били на власти радили су оно што је обичан грађанин - тежак од њих очекивао. Та и таква Хрватска до дана данашњег остала је у поклоњеним АВНОЈ-евским границама, а погледајте Србију данас! Хрватско руководство успело је у томе да у својој федералној јединици не буде аутономних покрајина, иако Истра, Далмација и Славонија имају много више специфичности него нпр. Космет и Војводина! По тајној максими: „Што јача Србија, то слабија Југославија“ и обрнуто, лако је Југославија изашла као победник. Измишљен је административно-политички појам „Централна Србија“ који нема никаквог утемељења.

Да подсетимо да се средиште данашње Хрватске у историјском смислу сматра географском регијом под називом Хрватска. Ту спадају области Загорје, Билогора, Велика и Мала Капела, Лика, Крбава, Кордун и Банија. Та Хрватска је географска регија потпуно иста као и Славонија, Далмација и Истра. Та Хрватска била би адекватан пандан данашњој „Централој Србији“, међутим у свести „наших народа и народности“ тога времена, као пандан Ужој Србији сматрала се СР Хрватска. Разлог томе је чињеница да свест грађана умногоме обликују медији и просвета (који су и тада били, као што су и данас, под капом режима).

То су само неке од најочитијих разлика у ближој прошлости та два народа. Ако се померимо још напред, уочићемо још једну наизглед безначајну разлику двеју република  - Дан државности. У Србији је то Сретење, 15.02, дан кад је подигнут Први српски устанак 1804, и донет први, тзв. Сретењски устав 1835. У суседној нам републици то је „Пети коловоз“, 05.08. дан када је збрисано становништво некадашње РСК. Када је Книн до темеље порушен, и дан кога ће 250.000 недужних цивила, српске народности памтити читавог живота! 

Хрватски владаоци очигледно да су озбиљно схватили свој задатак, да очувају титоистичке границе и да избришу епитет „злочинац“ са страница хрватске „повијести“. Успешно су и после првог и после другог светског рата превели своје људе од поражених на страну победника. Без обзира на покоље по Мачви и Подрињу (у којима је учествовао и маршал Тито), а деценијама касније у Јасеновцу и Старој Градишки. Цену тога да буде победник, наш народ платио је милионима живота недужних. И опет и после тога, прави се паралела између Јасеновца и Bleiburg-а! Стјепан Месић и Фрањо Туђман у последњем рату успели су да издејствују да међународна заједница зажмури на једно око на највећи злочин модерне историје Европе, након другог светског рата. На жалост, у свим уџбеницима историје осим нашем, а полако се та пракса уводи и код нас, писаће хрватско име на страни победника, незаслужено! Али тај коментар - незаслужено, неморално, на превару и сл. не жели нико да чује. На странама истих уџбеника све ће мање бити речи о злочинима који ће ускоро на жалост бити заборављени заувек, баш као и жртве тих злочина.

Међународно право није право, то је оруђе у рукама јачих да издејствују интерес за своје држављане. Зато формулација да међународни злочини (геноцид, злочин против човечности, ратни злочин и агресија-злочин против мира) не застаревају има смисла само за губитника. За победника та норма представља пуку декларацију. Мање државе могу или да се уклопе, или не, у планове малобројних светских сила. Једини начин је доношење закона о лобирању и издвајати велика материјална (искључиво материјална) средства за одбрану интегритета српског интереса и суверенитета српске државе!

Досадашње владе Србије нису схватале како функционишу односи на међународном плану и правили две грешке. Једни нису признавали да је међународно право само оруђе које нема милости, па су пропустили шансу да добију битку прво за дипломатским столом, а онда одиграју ревијални меч за већ остварену победу, него управо обрнуто, пробали су да демонстрирају силу и изгубили! Они други опет, нису извукли никакву поуку и уместо да су лобирали код страних дипломата и интересно их везали за Србију па „вукли за нос“, они су продавали будзашто фабрике, пуштали стране банке да пустоше, укинули царине на страну робу, дозволили ГМО усеве ... Тако су на све начине систематски уништили Србију, учинивши да дипломате (које су се економски оствариле на другом месту, код других „газди“) њих интересно „вуку за нос“ народу причајући о доласку бољег живота. Све се преокренуло!

За то време наши суседи су у недостатку витешке историје ковали прљаве планове који се уклапају у данашњи свет голог интереса. Та загребачка политичка каста успела је у томе да изабере један дан када сваки Хрват има пуно срце – „Дан Олује“ како они то зову. У Хрватској у сваком граду главна улица или трг обавезно носе име или „др Фрање Туђмана“ или „Анте Готовине“. Очигледно да наша „елита“ не мари много за то, у Србији постоји на десетине улица са називима људи који су директно ударали на уставни поредак Републике или раније краљевине Србије или радили директно против националног интереса српског народа! Њима није важно што просечан Србин не зна пуно о Сретењу, празнику који је уз Видовдан, Савиндан, Ђурђевдан и Митровдан, управо празник када сваки Србин мора бити поносан! Тог дана почела је борба којој није било краја до ослобођења! Тај дан вечно је зацртан у српској историји као дан када су наши преци пре више од 200 година завојевачима рекли „не“! Пре скоро 180 година они од којих потичемо подарили су нашој држави највиши правни акт и доказали да ефективно владају државом, и што је још битније, да је Србија најзад постала правна држава у којој постоји поредак!

На жалост цена коју је голорук народ у више наврата платио само у прошлом веку, а камоли у даљој прошлости, је превисока. Народ је платио цену само из разлога што су му на челу стојале шићарџије и политички играчи којима је битан лични интерес, а не народно благостање! Нама је потребна нова генерација младих политичара, који знају шта хоће, имају циљ и визију и знају како да је остваре. Али та визија мора бити морална, хришћанска, саборна и светосавска! Једном за сва времена трговци туђим животима морају да оду!

/ Српски сабор Двери /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP