Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 65230
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6403649
Ko je na sajtu?
Imamo 101 gosta i 1 člana na mreži

ЧЕКАЈУЋИ НЕУТРАЛНОСТ


30.09.2013. / pee-Академедиасрбија

Пише: Слободан Кокан Поповић

Историјски посматрано, државе које би усвајале политичку односно војну неутралност, ослањале би се без изузетка на упориште стабилног међународног правног поретка.

 Импулс усмерен ка "Идеји политичке неутралности Србије као природној, разложној, умереној и надасве у складу са величином и снагом Србије, као и са њеном историјом и традицијом"(1) постаје у данашњим условима нормативне доградње Европске куће, више него мање спорна категорија доводећи под отворени знак питања све статусне варијанте неутралности чак и оним државама које су је прокламовале пре процеса централизације европске власти, и којима до скора овакав правни положај није формално оспораван; то су Аустрија, Шведска, Финска, Ирска и Малта. Управо је фински премијер у својству председника Савета европског парламента, посланицима истог тела одржао говор негирајући принцип прокламоване неутралности користећи доследну аргументацију. Између осталог он је истакао како је његова земља БИЛА неутрална за време "Гвоздене завесе" (то јест за време "хладног рата"), а да је у данашњим условима само део заједнице која има заједничку политику укључујући и заједничку спољну политику, чиме је наравно само потврдио чињенично стање о постојању обавезујуће Европске спољне и безбедносне политике, као званичног акта и прописа који има вишу правну снагу од подређених правних прописа тј. скупштинских одлука држава чланица.

Без потребе да улазимо у правне или процедуралне анализе - чињеница остаје: процес одрицања од саставних компоненти национално-државне суверености и њиховог уступања Бриселу, још увек је у незауставном току. У формално још непрецизираној фази европског придруживања, позив за преиспитивање и измену националних "lex neutralis"-а стигао би извесно и Украјини и Србији које су у различитим модалитетима прокламовале неутралан статус. "Неутралистички импулс" не полази дакле од поменутог обавезног предуслова, а то је међународно-правно окружење саздано од неспорних, универзално-признатих норми које прокламују, поштују и гарантују овакав статус појединачно одређеним субјектима међународне заједнице. Уколико се политички, домаћу јавност пак жели уверити да неутралношћу, држава једноставно тежи пролонгираном периоду стабилизације, није непримерено рећи да би у том случају неизоставно требало усвојити принцип активне неутралности у оквиру традиционалног режима равнотеже сила као јединог доказаног гаранта неутралности. За закономеран, транспарентан и предвидив безбедносни амбијент се залажу управо државе које се помињу у вези евро-азијских интеграција и залагања за мулти-поларни свет.

Јерменија је изузетно поучан и илустративан пример са својим одбијањем атрактивних економско-финансијских понуда Европе у корист приоритета државно безбедносне природе и пуноправног чланства у Организацији Договора о Kолективној Безбедности. И управо је ово парадокс данашњице: постојање два паралелна међународна правна поретка! Један је поредак још увек постојеће здање регулативе Уједињених Нација и ратификованих међународних уговора на које Нови светски поредак од распада Совјетског Савеза гледа као на "мртво слово на папиру" или баласт којег се треба ослободити, а други је збир кратких рекламно-политичких формулација које су недавно објавили и усвојили челници евро-атлантског мондијализма. Не желећи да релативизујемо или банализујемо неоспорну снагу и уверљивост голе силе на делу, нити да улазимо у моралност или аморалност поклоњења истој, морамо уочити неуравнотеженост и логичку недоследност постулата "ново-паралелног" међународног диктата, а самим тим и практичну неодрживост концепта војне неутралности.Једна проминентна формулација новог система који се намеће јесте и чувена реченица бившег америчког председника "ко није са нама, тај је против нас". Oва порука је све осим дневно-политичке пароле! Једнозначна и концизна флоскула је упућена глобалној јавности као званична прокламација глобалне стратегије и тактике у условима "борбе против тероризма". Без обзира на могућа тумачења прогласа чијег је наведена парола интегрални део, на делу је дубока и свеобухватна негација било каквог покушаја стремљења ка неутралном статусу у свету са ратoм без просторних граница, без ограничавања дозвољене ратне технике, али са јасно разумљивим циљем: тотална и безусловна супремација над некад постојећим националним државама, ексклузивна контрола над глобалним ресурсима и њиховим прометом, уз истовремено одржавање монопола над монетарно-финансијским системом у светској привреди.(2)

Уважавајући Шпенглерову опаску да је новац заправо само мера силе, тешко је очекивати да ћемо у (нај)скорије време бити сведоци монетарно-финансијског краха Америке. Докле год сасвим не банкротира политичка идеја која стоји иза овог и оваквог финансијског система, а то је тотална глобална доминација, и штампање новца без покрића и кредитни дугови ће наставити да пркосе закону гравитације. Немогуће је концептуализовати и деловати у правцу обезбеђења државно-неутралног статуса, у условима када је и сама помисао на тако нешто недвосмислено и званично негирана "са највишег места".

До приспећа у Белу кућу, безбројни су "think tank"-ови обрађивали и полирали овај слоган као јасну и свима разумљиву рефлексију званичне политике Вашингтона. Неуравнотеженост овако замишљеног и формулисаног диктата као замене за "превазиђени"али још увек постојећи међународни поредак огледа се и у негирању било каквог постојања снаге или снага наспрам којих би се било "у односу" као конститутивног елемента појма "поредак". Игноришући дакле и само постојање било каквог поретка као таквог, односно супротног интереса или снаге; индиректно се и сам појам равнотеже или баланса супротстављених интереса, "a priori" негира, а самим тим се одбија и целокупан правни оквир војног деловања спрам кога би неутралност требала да се одреди. Последњи догађаји у и око грађанског рата у Сирији илустративан су пример за нагло избијање овакве једне противуречности на површину. Хуманитарном интервенционизму се приступа ради "заштите угроженог становништва". Резултирајуће грађанске ратове и колапс друштва није потом тешко гурнути под тепих по добро уходаном и опробаном систему: што није објављено није се ни десило.

Треба ли истаћи да су до данас без изузетка, нападнуте управо правно неутралне државе! Интересантно је и пратити пермутацију Бушове "ко није са нама тај је против нас" у Обамино: "национално-државни суверенитет не сме бити штит за тиране": у суштини је то козметичко дотеривање доктрине хуманитарног интервенционизма. Жељени циљ је овде редефинисао првобитни постулат ради оправдања намераваног ратног сценарија: у случају да не буде доказана употреба непримерене силе против недужног становништва, "хуманитарно" ће бити силом се заложити ради отклањања тиранина који је непримерено дуго на власти. Са неверицом откривамо дифузну природу појмовног одређивања било чега што би могло да служи оваплоћењу идеје о безбедности, сигурности, или омогућавању слободе од егзистенцијоналног страха!

Аморфну судбину доживљава и свако друго односно питање као што је примера ради: како и по чему знамо да смо у рату? Приступно "новој реалности", и сам "Casus belli" сутра лако може бити "прекомерно кршење права активиста Гринпис покрета". Посматрајући укупност догађаја у вези тзв. Арапског пролећа стиче се утисак да Америка није забринута последичним хаосом и терором. Ако се на кратко осврнемо на класичну дефиницију рата који је према Карлу фон Клаузевицу "наставак политике другим средствима" могли бисмо доћи у оправдано искушење да ову дефиницију, према условима којих смо свакодневно сведоци, преформулишемо у: "Рат је негирање сигурности било којим средствима". Поучно је виђење филозофа и познатог пацифисте Бертранда Расела. У својој књизи "Власт", он наглашава:"Рат је примарни пропагатор и промотер деспотизма, и највећа препрека успостављању система у којем се неодговорна власт може избећи у највећој могућој мери. Спречавање рата је стога суштински састојак нашег проблема ("Ограничавање и кроћење власти") – рекао бих чак да је то најглавнији састојак. Верујем да би друштва, ослобођена страха од рата, и то без обзира на форму државног уређења, или врсту економског система у коме обитавају, временом (и сама) нашла начина да обуздају какву свирепост својих владара. Са друге стране, сваки рат, али нарочито савремени, промовише диктатуру, истовремено терајући плахе и нејаке да чезну за вођом и конвертујући скуп одважнијих духова из стања друштва у стање чопора"(3).Није спорно да се данас рат фабрикује, промовише, извози, и намеће као начин "решавања" унутар-државних тензија. Индикативно је прочитати интуитивно страховање чак и једног од главних конструктора "Перестројке" како са резигнацијом констатује прве појавне облике разуздавања тоталитарно-планетарног војног Левијатана.(4)

Осим де-формализовања традиционалног чина објаве рата, и модалитети насиља или окупације, могу у условима примене нових технологија мулти-наменске природе, већ и данас бити посве различити од било којег традиционалног сукоба, што све само појачава утисак о несигурности, неизвесности и недостатку било каквих безбедносних гаранција без којих је немогуће приступити било каквом националном приоритету или задатку као што су примера ради повећање наталитета или обнова привреде. Без анализе разних варијанти Партнерстава за мир, Сарадњи са националном гардом Охаја, и осталих еуфемизама за војну и политичку потчињеност, могуће је на примеру Финске и Шведске уочити њихово моментално уклапање у систем "колективне одбране Запада" чим проговори језик стратешких интереса(5).

И најновији предлози о формама регионалне политичко-привредне сарадње на Балкану(6), суштински представљају укључивање у апарат НАТО-а, али на мала врата и другим средствима. Аустрија ради својих несумњивих привредних интереса исто тако не би седела "неутралних руку" у случају покушаја њеног (поновног) истискивања са Балкана; укратко, остаје нам да се упитамо vis a vis политике неприклањања; је ли могућа неутралност у савременим условима? Неутралан статус претпоставља вољу суверене државе. На примеру Србије, морамо изразити сумњу у прокламовану слободу њених лидера, без обзира на спорадичне наговештаје промене задатог евро-атлантстог курса(7).

Стратешка безбедност јесте и једино: пуноправно чланство у Организацији Договора о Колективној Безбедности (ОДКБ)(8). У одсуству реалног оквира безбедности, новопрокламовани атлантски систем, негирајући нацију и државу као такве, ipso facto негира и сам појам неутралности и одбија уважавање или гарантовање оваквог, за њега застарелог и неважећег "анахронизма". Сетимо се само Јерменије! Било каквој се национално-стратешкој замисли може озбиљно прићи, али тек после бекства из зверињака и пуноправног учлањења у ОДКБ.


------------------------------------------------------------
(1) Проглас ДСС-а (септембар 2013)
(2) Такозвани "Full spectre dominance".
(3) "Power" – Bertrand Russell - Unwin Books 1962
(4) Александар Јаковљев: "У вртлогу сећања", књига 2, "Форум писаца" Бгд. 2002. Аутор који је иначе прототип либерала/реформатора и непопуларна фигура у Русији не избегава да се осврне на непридржавања задате речи од стране Америке.
(5) Учешће поменутих "неутралних" држава у војним вежбама НАТО-а у подручју горњег Балтика. (новински извештаји - септембар 2013)
(6) Група "Г–6" која би обухватала Србију, Црну Гору, Албанију, Македонију, БиХ и Републику Српску.
(7) Према Едвину Рајсхауеру: "да би држава била неутрална, мора бити спремна на високи степен милитаризације – као Швајцарска или Шведска". Недавним је референдумом у Швајцарској одбачен предлог о укидању опште народне обавезе служења војног рока!
(8) Пуноправни чланови ОДКБ-а су осим Русије, још и Белорусија, Казахстан, Јерменија, Киргистан и Таџикистан. Србија ће бити седми члан ове организације.

/ Извор : ЕВРОАЗИЈСКА СРБИЈА /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP