Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 118036
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6833356
Ko je na sajtu?
Imamo 72 gosta i 1 člana na mreži

INTERVJU AFRIČKOG ŠAMANA II.DEO


 01.08.2013. /  Akademediasrbija

Intervju sa najpoznatijim svetskim Šamanom : Sanusi Vusamazulu Credo Mutwa

Martin Rik (Martin Rick) urednik časopisa Spektrum iz LA je intervjuisao jednog od najpoznatijih afričkih i svetskih Šamana po imenu Kredo Mutva (Sanusi Vusamazulu Credo Mutwa) i intervju objavio u časopisu “ The Spectrum “ Iz Las Vegasa . Intervju je vodjen u telefonskom razgovoru koji je sniman, a koji prenosimo u celosti.

 KO JE CREDO MUTWA ?
Sanusi Vusamazulu Credo Mutwa je rođen 21. jula 1921 godine u Natalu. Njegovi roditelji su poreklom iz plemena Zulu. Njegov otac je bio zidar, a majka poreklom iz tradicionalne porodice poznatih  Zulu Šamana. Kada je otac pristao da se mali Vusamazulu krsti kao hrišćanih od strane katoličkih misonara , majka mu je napustila oca i poverila vaspitanje sina svome ocu Šamanu. Dečak je pomažući svome dedi, naučio dosta o tradicionalnim načinima lečenjima i tajnama Šamanizma. Sa desetak godina je dobio neku čudnu bolest na psihičkoj bazi, koju je deda protumačio kao posledicu što je promenio veru. Istovremeno je prorekao da će dečak jednom postati veliki Šaman. Ali on nije mogao da ga silom vrati u njegovu veru. Jedva punoletan Mutva je krenuo na svoja putovanja, prvo je radio u Johaneburgu, a zatim hodao peške po Africi od plemena do plemena, pročavajući istoriju i običaje afričkih naroda. Jedno vreme je radio i u rudnicima dijamanata i zlata. Tek kada se posle desetak godina vratio majci i dedi u svoje pleme u okrugu Inanda , on se po svojoj želji odrekao hrišanstva i obredom pročišćenja vratio u svoju Zulu religiju. Da bi mogao da postane Šaman izvršen je i obred inicijacije od strane grupe Zulu Šamana, koji je vodila jedna od njegovih tetki žena Šaman, te je tako postao tradicionalni Zulu narodni vidar i lekar Sagama– Šaman. Mutwa potom nastavlja da sakuplja znanja putujući po Africi, pa se smatra najboljim poznavaocem duhovne istorije, religije i tradicionalne istorije afričkih plemena i naroda. Posle Afrike proputovao je sve kontinente i kontaktirao najpoznatije Šamane na svetu učeći od njih i razmenjući znanja. Putovao je svetom od Tibeta do Australije i svoja iskustva i otkrića napisao u desetak knjiga. Još pre više od dve decenije je počeo govoriti o vanzemaljskim oblicima života na zemlji i dugoj istoriji njihovih dolazaka na zemlju, posebno u Africi. Kada je Mutwa počeo govoriti o najopasnijim reptoridnim vanzemljacima, kontaktirao ga je Dejvid Ajk , verovatno najpoznatiji savremeni tvorac teorija zavere i autor prvih knjiga o reptoidnim vanzemaljcima, koji imaju moć promene svog izgleda u ljudski . Tada je Mutwa primio pismo sa pretnjama da nipošto ne stupi u kontakt sa Ajkom. Istovremeno mu se žena razbolela, navodno od raka na materici  i umrla u kratkom roku. Prilikom obdukcije joj je u utrobi nađen metalni predmet neobičnog izgleda, koji je bio ozračen. I pored toga Mutwa i Ajk su stupili u vezu, sretali se nekoliko puta i razmenili iskustva o kojima pišu oboje u svojim knjigama. Mutwa je danas u dubokoj starosti, a intervju koji prenosimo je dao 2005. godine.

KREDO MUTVA : KAKO SU ME OTELI VANZEMALJCI !

Credo Mutwa: Taj dan je bio sasvim običan, kao i drugi. Vreme je bilo prekrasno u istočnim planinama Zimbabvea. Moja učiteljica, Mrs Moyo, koja je inače bila iz Zimbabvea, bivše Rodezije, poslala me je da potražim jednu specijalnu biljku koju smo inače koristili za lekovite svrhe.

Dok sam tražio tu biljku, nisam ni o čemu posebnom razmišljao, a tada  nisam ni znao ni verovao u postojanje ovih stvorenja. Nikada pre ih nisam ni sreo ni video. Ljudi u Africi veruju u mnoge stvari, dok sam ja bio veoma skeptičan u vezi svega toga.

Međutim, odjednom sam primetio kako se temperatura oko mene naglo snizila, a taj afrički dan bio je veoma vruć. Iznenada sam osetio hladnoću i video plavičastu izmaglicu svuda oko sebe.

Još uvek se sećam se kako sam se u tom momentu glupo osećao, čudeći se šta sve ovo znači, jer sam upravo u tom momentu pokušavao da iskopam jednu biljku koju sam našao. Odjednom sam se našao na veoma čudnom mestu, mestu koje je ličilo na tunel obložen metalnim  pločama.

Ležao sam na nečemu što mi se činilo kao veliki operacioni sto. Nisam mogao da se pomaknem, a nisam bio svezan. Primetio sam da mi fale pantalone i da više nemam moje teške čizme na nogama, koje sam uvek nosio kad god sam išao van sela.

Onda sam primetio neka mutna, bezizražajna stvorenja koja su motala oko mene. Prostorija je bila osvetljena, ali to nisu bila svetla kakve ih mi znamo. Iznad vrata je bilo nešto kao natpis, na metalnoj pozadini. Stvorenja su prilazila prema meni, a ja sam bio kao hipnotisan, kao da su bacili neke čini na mene, tako da nisam mogao da se pomaknem.

Ja sam mogao samo da ih posmatram, dok su mi prilazili.

Nisam imao pojma o tome ko su oni, jedino sam bio uplašen, i nisam mogao da se pomaknem. Ležao sam kao jarac na žrtvenom oltaru. Kad su mi se približila ova stvorenja, osetio sam snažan strah u sebi. Bili su niskog rasta, kao afrički Pigmejci. Imali su velike glave, tanke ruke i veoma tanke noge.

Primetio sam, takođe, pošto sam se puno bavio umetnošću i slikarstvom, da su ova stvorenja imala potpuno nepravilnu telesnu građu, s tačke gledišta jednog umetnika. Njihovi ekstremiteti su bili predugi u odnosu na njihovo telo, vrat im je nekako previše uzak, a glave su im bile velike kao lubenice. Imali su vrlo čudne oči koje su ličile na zaštitne naočare. Nisu imali nos kao mi, nego samo dve rupice umesto njega. Usta su im bila bez usana, kao uzani prorezi napravljeni skalpelom.

Dok sam ih tako posmatrao u nekom stanju užasnute fascinacije, osetio sam kako mi je nešto prišlo i stalo pored moje glave, a onda počelo da zuri u mene.

Ja sam pogledao u oči tog stvorenja, kao hipnotiziran, i osetio da to stvorenje upravo to i želi, tj. da ga gledam u oči. Kad sam se malo bolje zagledao, primetio sam njegove prave oči kako se naziru iza nečega sličnom crnim zaštitnim naočarima. Oči su mu bile okrugle, sa vertikalnim zenicama, kao kod mačke.

Ta stvar je stajala nepomično, nije pokretala svoju glavu i disala je. To sam mogao da vidim po micanju njegovih nosnica, koje su se otvarale i zatvarale.

Ali gospodine, kad bi meni ko rekao da smrdim kao ovo stvorenje, ja bih ga odmah nokautirao!

Credo Mutwa: Ta kreatura je tako smrdila, da se to opisati ne može. To je bio miris hemikalija, miris pokvarenog jajeta, vrućeg sumpora…

Tako dok smo jedno vreme gledali jedno u drugo, u momentu sam osetio neopisiv bol u mom levom butu, kao da me je probo nožem. Vrisnuo sam pun bola i užasa, prizivajući i moju majku u pomoć, a stvorenje je onda stavilo svoju ruku na moja usta. Ako želite da znate kakav sam osećaj imao u tom momentu, gospodine, uzmite živu kokošku za nogu i stavite njenu nogu na svoja usta.  Stvorenje je imalo uske duge prste koji su imali više zglobova nego što ih imaju prsti ljudskih bića, a palac im je nekako sa pogrešne strane. Svaki od prstiju je završavao crnom kandžom, kao kod nekih određenih afričkih ptica. Kreatura mi je nekako sugerisala, verovatno telepatijom, da se smirim, a koliko dugo je ovaj bol trajao, ne znam, samo znam da sam neprestano vrištao, i vrištao, i vrištao…

Onda su, odjednom, izvukli nešto iz moje butine i kad sam pogledao dole, video sam svoju nogu prekrivenu krvlju.

Video sam da jedno od ovih stvorenja, bilo ih je još četvoro osim ovoga koji je stajao pored moje glave,  oni su bili obučeni u nešto što je ličilo na uske kombinezone srebrnasto-sive boje, njihova istinska koža odnosno tkivo ispod kombinezona ličilo je na meso određene vrste ribe koja se može naći u moru oko južnoafričkih obala. Kreatura koja je stajala odmah do moje glave činila mi se kao da je ženskog pola. Bila je nekako drugačija od ovih drugih. Bila je veća i viša od ostalih, i iako su joj grudi bile različite od grudi kakve imaju naše žene, izgledala je kao žensko biće.

I onda dok se sav ovaj užas dešavao, još jedno stvorenje se pojavilo i prišlo mi klimajući se na način kao mi kad malo popijemo, primaklo se stolu na kome sam ležao, sa moje desne strane, i stalo do ovoga što je bio iznad moje glave.

Prije nego sam uspeo da vidim šta se dešava, ovo stvorenje mi je zabilo u desnu nozdrvu nešto što je ličilo na srebrnu hemijsku olovku, iz koje je izlazila žica s druge strane. Bol koji sam osetio, rečima se ne može opisati. Krv je liptala svuda oko mene. Pokušavao sam da vrištim dok sam se istovremeno gušio. Gore nego noćna mora.

Onda, kada je stvorenje izvadilo tu stvar napolje, ja sam pokušao da ustanem i da ga udarim, međutim, osećao sam užasan bol, a i drugo stvorenje koje je stajalo iznad moje glave stavilo je ruku na moje čelo, tako da nisam ni glavu mogao da podignem. Dok sam se davio, pokušavao sam da ispljunem krv iz usta. Na kraju sam to i uspio, kad sam uspio da okrenem glavu u stranu. Šta mi je onda jedno od tih stvorenja uradilo, ne znam, ali u momentu je sav bol nestao i umesto njega, čudne vizije su počele da nadiru u moju glavu.

Vizije polu-uništenih gradova sa zgradama bez krovova, koji kao da su nečim oduvani i prozorima kao praznim očnim dupljama ljudske lobanje. Vizije su se neprestano ponavljale. Zgrade napola uronjene u crvenkastu blatnjavu vodu, kao posle neke velike poplave i napola uništene nekom velikom katastrofom.  Prizor je bio užasan. 

Nakon toga pre nego što sam uspeo da dođem sebi, jedno od tih stvorenja je uvuklo nešto u moj polni organ. Nije me mnogo bolelo, osim što me je jako iritiralo.

Onda je ova kreatura izvukla tu stvar, koja je ličila na crno crevo, napolje i to je dovelo do veoma čudne reakcije koja sa moje strane nije bila namerna. Izgleda da je to crevo otvorilo moj mokraćni mehur, tako u momentu kad ga je ovaj izvukao napolje, mokraća je krenula, i ja sam ga bukvalno popišao po grudima. To stvorenje je reagovalo tako, kao da sam ga iz puške pogodio. Stvorenje se zateturao i palo, onda se jedva nekako uspelo da podigne na noge i odtetura napolje iz prostorije, kao pijani insekt. Ja ne znam da li je moja mokraća bila kriva za ovo, ali to je kako se desilo.

Nakon toga i drugo stvorenje je napustilo prostoriju, ostavljajući me sa potmulim bolom u mom nosu, krvavom nogom i zapišanim stolom, na kome sam ležao.

Stvorenje koje je stajalo iznad moje glave nije se uopšte micalo. Samo je stajalo dotičući desnom rukom svoje levo rame na neki čudno zanosan i ženstven način. Stajalo je tako, i gledalo u mene, bez ikakvog izraza na svom licu. Nisam nikako vidio ova stvorenja da govore ili da proizvode bilo kakav zvuk. Čini se da su nemi po prirodi.

A onda niotkuda izroniše još dve individue, jedna od kojih je bila kompletno napravljena od metala. Ja ovo stvorenje i dan danas viđam u svojim noćnim morama. Bilo je visoko i veliko, tako da je prostor u kome smo bili bio nekako mali za ovo stvorenje.  Hodalo je blago pognuto kad se kretalo prema napred, i to definitivno nije bilo živo biće.

To je bila metalna kreatura, neka vrsta robota. Približilo mi se i stalo pored mojih nogu, povilo svoje telo na neki čudan način, i tako gledalo u mene. Nije imalo ni usta, ni nos. Imalo je dva svetla oka, koja su neprestano menjala boju i pucketala kad su se pomerala. Odmah iza ovog ogromnog, povenog stvorenja pojavilo se drugo, koje me je veoma iznenadio. Izgledalo je vrlo, vrlo naduto i imalo je ružićastu kožu. Imalo je plavičasto telo slično ljudskom sa svetlim, plavim, kosim očima.

Imalo je kosu kao od najlonskih vlakana. Jake i izražene vilične kosti i skoro ljudska usta sa normalnim usnama, a ispod je imalo i blago ispupčenu bradu. Ovo stvorenje je definitivno bilo ženskog pola, i ja kao umetnik, vajar i slikar, mogu da kažem da je njeno telo takođe bilo van svih proporcija. Dojke su joj bile špicaste i smeštene visoko na grudima, ne kao kod normalnih žena.  Telo ovog stvorenjaje bilo vrlo snažno, debelo, sa neproporcijalno kratkim rukama i nogama.

Onda mi se približilo, i pre nego sam shvatio šta se uopšte događa, došlo je do seksualnog akta, koji sam ja teže doživio nego sve ono što su mi prethodno učinili. Ta trauma mi je ostala za celi život, i njene posledice dan danas osećam.

Nakon toga i ovo stvorenje se udaljilo ostavljajući me samo sa ovim, koje je bilo pored moje glave. Onda me je ono uhvatilo za kosu, podiglo mi glavu i pomoglo da ustanem sa stola.

Ja sam bio u toliko užasnom stanju, da sam odmah pao kad sam stao na pod. Primetio sam i da je pod bio veoma čudan. Sastojao se od čudnih niti koje su stalno menjale boju, ljubičastu, crvenu i zelenu, a ispod je bila metalno siva podloga. Ono stvorenje me je opet povuklo za kosu i nateralo da se uspravim i pođem za njim.

Gospodine, stvarno bi bilo predugo kad bi vam opisivao šta sam sve video dok sam prolazio sa ovim stvorenjem kroz razne prostorije. Dan danas moj um nije u stanju da interpretira sve što sam tamo video.

Između ostalog, video sam velike cilindrične objekte, napravljene od nečega što je ličilo na staklo. I u tim cilindrima koji su se protezali od plafona pa do poda bila je neka ružičasta tekućina. U toj substanci plutala su mala vanzemaljska stvorenja, izgledali su slično punoglavcima ili malim žabama.

Dosta od toga što sam vidio nisam ni razumeo, a u zadnjoj prostoriji video sam ljude, kao i druga čudna stvorenja koja su mi i dan danas nepojmljiva, kako leže na stolovima. Onda sam prošao pored jednog stola na kome je ležao jedan normalan belac, imao je pravi ljudski miris, bolje rečeno smrdio je na znoj, mokraću, fekalije i bio je sav isprepadan. Ležao je na stolu na kakvom sam i ja bio ležao, i pogledali smo jedan drugog u oči dok sam prolazio pored njega.

Onda sam se odjednom našao napolju u nekom šipragu. Na meni nije bilo mojih pantalona, a još uvek sam osećao užasan bol u mojoj levoj butini.

Moj polni organ me je takođe bolio i počeo da natiče, tako da sam jedva uspeo da uriniram. Skinuo sam košulju, zamotao se njome oko pasa i tako nastavio da hodam kroz šikaru. Naišao sam na grupu rodezijskih crnaca i oni su me odveli do obližnjeg sela. Kad smo stigli tamo, svi psi su poletili na mene režući, jer sam verovatno užasno smrdeo, i da nije bilo moje učiteljice tamo, kao i drugih studenata, ovi psi bi me verovatno rastrgali.

Moja nastavnica, kao i ostali učesnici kursa i stanovnici sela, nimalo nisu bili iznenađeni onim što sam im ispričao. Rekli su da se to tamo mnogima već dogodilo i da sam ja sretan što sam se živ vratio, jer je na tom području već nestalo veoma mnogo ljudi, kako cnaca tako i belaca.

Da skratim ovu priču, koja je inače veoma duga, godinu dana kasnije radio sam kratko u Johanesburgu na isporuci paketa, i tako dok sam bio u jednoj trgovini raritetima, jedan belac je povikao na mene. Ja sam pomislio da je policajac, pa sam počeo da vadim dokumente, on je onda rekao kako mu nisu potrebni moji smrdljivi dokumenti i dodao:“Slušaj, gde sam ja tebe pre vidio!?! Ko si ti”!?!

 Ja sam odgovorio: “Niko, gospodine, ja sam samo običan radnik”. On je opet insistirao: “Nemoj da se se igraš sa mnom, ko si i gde smo se pre videli”!?!

Ja sam ga onda pogledao. Prepoznao sam njegovu dugu, zlatno-smeđu kosu kao i njegovu smešnu bradicu. Rekao sam mu onda: “Gospodine, videli smo se u Rodeziji na veoma čudnom mestu, pod zemljom”. On je na to reagovao, kao da sam ga udario. Zateturao se, okrenuo i izgubio s lica mesta.

To je otprilike i ukratko šta mi se lično desilo, gospodine. Ali to ovde nije ništa posebno. Od tada sam sreo mnoge kojima se to isto dogodilo, većina njih su bili nepismeni crni ljudi i dolazili su docnije da potraže pomoć od mene kao šamana, a i ja sam sam takođe tražio nekoga pametnijeg od sebe, da mi objasni to, šta mi se to dogodilo.

To je najviše zbog toga gospodine, kad vas ova bića uhvate i izlože svojoj torturi, vaš život od tog momenta ne može više da bude isti. Čovek postane toliko istraumiran, postiđen, samog sebe se stidi, čovek počne da mrzi samog sebe, a da ne zna zašto, a onda sve to dovede do nekih suptilnih promena u životu, koje je veoma teško razumeti.

Čovek odjednom počne da oseća neku čudnu ljubav prema drugim ljudskim bićima. Odjednom dobiješ želju da prodrmaš svakoga za ramena i kažeš:  „ Hej brate probudi se, mi nismo sami, ja znam da mi nismo sami „ !

Onda dobiješ osećaj da tvoj život nije više samo tvoj lični život; dobiješ neki čudan nagon da se što više krećeš, da putuješ. Počneš da se brineš za budućnost; počneš da se brineš za druge ljude…

I još jedna stvar, gospodine, nadam se da ćete jednog dana biti u mogućnosti da pošaljete svoje ljude ovamo, pa da sami vide; čovek takođe razvije i sposobnosti koje do tada nije imao niti su karakteristični za većinu ljudi. Odjednom počnete da razumevate prostor, vreme i svu ovu kreaciju tj. ovaj realitet, i u svemu tome teško da nađete neki smisao nakon tortura i trauma koje ste zadobili. Kao da nakon izmene tih telesnih supstanci, razmenite i neko znanje sa tim entitetima, tako da saznate i ono što oni znaju.

 

                          

                                                                   Kredo Mutva i Dejvid Ajk

Ali gospodine, ja sam svestan da se do ovakvih “božanskih” spoznaja dođe i u drugim slučajevima. Meni se npr. desilo 1966. g-ne, da sam bio uhapšen od strane policije i na jedan veoma divlji način ispitivan. To je bilo u vreme kada su sve crne intelektualce, bilo žene, bilo muškarce, u Rodeziji posećivali i izlagali raznoraznim torturama. Često su se koristili i raznim električnim aparatima, dok su vas ispitivali. Tako za vreme tih tortura od strane “ljudskih bića” vi nekako odjednom dobijete sposobnost da im čitate misli.

Od onda sam, takođe, u stanju da svojim rukama napravim šta god zamislim. Pravim motore ili popravljam , čak i male raketne motore koji funkcionišu; puške bilo kakve vrste, svi oni koje me znaju mogu ovo da vam potvrde.

Napravio sam čak i robote od metala, koji mogu i da se pokreću. Ja stvarno ne znam odkuda sam i kako stekao ovo znanje. I od tih dana, sve moje vizije koje sam imao od kako sam bio dete, a kasnije postao  i Šaman, su se veoma intezivirale. Ja ne znam zašto i kako, ali želim da saznam razlog.

Ono što mogu da vam kažem gospodine, to je da ta stvorenja koje ljudi pogrešno nazivaju vanzemaljcima (“Aliens” prim.prev.), nisu uopšte nikakvi vanzemaljci.

Nakon mnogih godina proučavanja svega ovoga, mogu da vam kažem ovo: Mantindane (“Sivi”) i neke druge vrste vanzemaljaca su seksualno kompatibilni sa ljudskim bićima. Mantidane imaju sposobnost da impregniraju žene. Ja sam se sreo sa mnogo ovakvih slučajeva u posljednjih 30 godina. U našoj kulturi, abortus se smatra za nešto gore od ubistva. Ako u nekom od plemena iz ruralnih delova naše zemlje, neka žena zatrudni od nepoznate osobe, a onda se njena trudnoća naglo prekine, a nju optuže onda da je izvršila abortus, što ona naravno negira. Kao rezultat konflikta koji onda nastane, žene često traže pomoć Šamana.

Šaman će onda pregledati ženu i utvrditi da li je bila trudna, kao i ustanoviti da li je fetus odstranjen, jer ako je to učinjeno od strane Mantidane stvorenja, onda ostaju specifični ožiljci koje šamani mogu lako identifikovati.      

Lokalni seoski vračevi koje mi zovemo “Sangoma”, često šalju ovakve slučajeve meni, jer sam ja već odavno poznat kao “ekspert”, u ovom području. Tako sam u posljednjih 40 godina primio mnogo ovih žena koje su bile impregnirane od strane „Mantidane” stvorenja, a onda njihove trudnoće misteriozno terminirane, što je na kraju ostavljalo ove žene oskrnavljene, sa osećajem krivice i odbačene od njihove familije.  Moj zadatak je onda da ubedim njihovu familiju da su one nevine u svemu tome, kao i da pokušam da izlečim njihove duhovne i mentalne traume zadobijene tom prilikom, te da im na kraju nekako pomognem da se sve to koliko, toliko zaborave.

Ne, gospodine, da su ovi “Vanzemaljci” sa neke daleke planete, oni ne bi bili u stanju da impregniraju naše žene. I zašto je ona čudna kreatura, koja se onako gola popela na mene dok sam ležao na onom stolu, imala skoro isti polni organ, kao i naše žene, s tim što je kod nje on bio smešten samo malo iznad, dok je kod normalnih žena, između nogu.
Tako gospodine, ja verujem da ti tzv. “Vanzemaljci” uopšte ne dolaze sa neke daleke planete. Ja verujem da su oni stalno ovde sa nama. Ja takođe verujem da su njima potrebne određene supstance od nas, kao što neki od nas ovde u Africi koriste određene žlezde majmuna za svoje lične, sebične svrhe.

Ja mislim, gospodine, da mi moramo dobro da istražimo ovaj opasni fenomen, a pri tome da zadržimo i potpunu objektivnost. Mnogo naših ljudi pada u zamku, smatrajući ih nadprirodnim bićima. Oni su, međutim, veoma opipljivi i mogu čak da tvrdim – i jestivi. Da li vas malo iznenađuje, gospodine, to što ja tvrdim da su oni i – jestivi ?

Martin: Paaa,  samo nastavite molim vas.......

Credo Mutwa: I njihovo meso se verovatno sastoji od proteina, upravo kao i meso životinja na našoj planeti, ali onaj koji pojede njihovo meso može da dođe na ivicu smrti, kao što se to meni jednom dogodilo. Vidite, u Lesotu ima jedna veoma čudna planina koja se zove Laribe; u prevodu se zove  „Planina kamenja koje plače”. U nekoliko navrata u zadnjih 50-tak godina, leteći tanjiri su se tamo srušili. Poslednji put to je bilo objavljeno i u jednim lokalnim novinama, ovde. Ima Afrikanaca koji veruju da su ova stvorenja bogovi, te kad nađu njihov leš, stave ga u torbu, odvuku negde u šiprag, onda ga iseku na delove i ritualno pojedu. Neki od njih i umru, nakon konzumiranja tog mesa.

Nekih godinu dana pre nego što sam imao ono iskustvo u planinama Inyangani, jedan mi je prijatelj dao da probam, kako je on to zvao, “Božje meso”. Ja sam bio vrlo skeptičan i nisam znao šta je to zapravo. On mi je dao malu količinu sive i suve materije, za koju je on tvrdio da je to bilo meso. Tako smo jedne večeri ja, on i njegova žena ritualno pojeli to. Sledećeg dana kad smo se probudili, naša tela su bila izasuta nekim osipom, kakvog nikada pre u životu nisam video.

Češali smo se koliko god smo mogli, ali svrab je bio skoro nepodnošljiv. Jezici su počeli da nam otiču tako da smo jedva disali. Tako smo bespomoćno ležali nekoliko dana, dok su na nas pazili učenici mog prijatelja, koji je takođe bio Šaman. Ja tada zamalo nisam umro. Krvario sam iz skoro svakog otvora na telu. Jedva da smo mogli hodati i disati. Nakon nekih 4 – 5 dana, osip nam se malo smirio a onda je koža počela da se ljušti sa naših tela. Koža nam se ljuštila u vidu krljušti, nešto slično kao kad zmija skida svoju kožu. Gospodine, ovo je bilo jedno od najužasnijih iskustava u mom životu. Kasnije sam čak mislio da su me Mantidane i kidnapovale, zbog toga što sam jeo jednog od njihovih pripadnika. Ja u stvari nisam poverovao tom mom prijatelju da se uopšte radilo o mesu, nego sam mislio da je ono bio koren neke meni nepoznate biljke.

Kad se osip malo smirio, druge čudne stvari su nam se počele dešavati. Postali smo skoro totalno ludi. Počeli smo neprestano da se smejemo iz dana u dan sve do iznemoglosti. Voleo bih kad bi mi sve ovo neko mogao medicinski da objasni. Za najmanji razlog, počinjali smo da se nekontrolisano smemo, i to je tako trajalo nekoliko dana. Onda je ovaj smeh prestao, a druge čudne stvari su počele da se dešavaju. To je u stvari, i bilo ono što je moj prijatelj hteo da doživimo, odnosno  razlog za konzumiranje mesa Mantidane. Osećali smo se kao da smo uzeli neku vrstu droge. Naša osećaji i percepcija su se naglo izoštrili i intezivirali. Kad popiješ malo vode, osećaš to kao da si popio neko dobro vino, odnosno neku vrstu najboljeg i najukusnijeg napitka. Hrana je takođe dobila predivan ukus. Svako čulo se intenziviralo i to stanje je stvarno neopisivo, nešto kao kad bi se čovek stopio s dušom samog univerzuma. Ne mogu ovo drugačije da opišem.

Ta intezivirana osećanja potrajala su mi par meseci. Kad sam slušao muziku, to je bilo kao kad bi slušao muziku upletenu u muziku i sve to opet isprepleteno muzikom. Neopisivo nešto. Kad sam slikao neku sliku i držao neku boju na četkici, ta boja mi se činila kao da sadrži, u stvari, i sve druge boje ovog univerzuma. Ja stvarno ne mogu ovo da vam bolje opišem, ni iz mojih šamanskih znanja.

Mantidane nisu jedini “vanzemaljci” koje viđamo ovde u Africi. Pre mnogo, mnogo vekova, još pre nego što su se prvi belci pojavili na ovim prostorima, naši preci su sretali vanzemaljska bića koja su izgledala skoro isto kao evropski belci, koji će kasnije doći i okupirati celu Afriku. Ova stvorenja su bila veoma visoka, atletskog izgleda, imali su sasvim malo kose, plave oči i jako izražene jagodične kosti. Imali su zlatastu kosu i izgledali su skoro isto kao današnji Evropljani, osim što su imali mnogo lepše prste, kao što mogu imati neki muzičari ili umetnici.

Ova bića su stigla iz svemira brodovima, koji su izgledali slično australijskim bumeranzima. Kad jedan takav brod sleće na zemlju, on proizvodi veoma specifičan zvuk i napravi vrtlog od prašine koji izgleda kao tornado. Neka afrička plemena kažu za tornado: Zungar – Uzungo, dok su ove “bele vanzemaljce” nazivali različitim imenima kao npr. “Wazungu” što bi literalno značilo “ Ljudi peščanog vrtloga” ili “Tornado bića”.

Moj Zulu narod je dobro upoznao ova „Wazungu” stvorenja, odmah od momenta kad su se oni pojavili. Govorili su za njih da nose sa sobom nešto kao kristalnu kuglu s kojom su se stalno igrali, i od koje se nisu nikada odvajali. Kad su ratnici nekog plemena hteli da zarobe nekoga od njih, oni su samo bacili kuglu u zrak, onda je uhvatili, i u tom momentu nestajali. Međutim, nekim našim ratnicima  je pošlo za rukom da zarobe neke od tih „Wazungu” entiteta i držali su ih zarobljene u svojim selima, naravno pazeći da „Wazungu” ne dođe u kontakt sa svojom kristalnom kuglom koju bi mo oduzeli. Nju su uvek držali dobro sakrivenu. Ja stvarno ne znam ima li neke veze sa ovim bićima to, što su ljudi iz Zulu plemena najviši od svih naroda u Africi ?

Kada su Afrikanci videli prve belce koji su došli iz Evrope, mislili su u početku da se radi o „Wazungu” bićima, tako da od tada pa do danas, Evropljane u mnogim delovima Afrike još uvek nazivaju Wazungu.

Na našem Zulu jeziku, mi za belce iz Evrope kažemo “Umlungu” što ima isto značenje kao i „Wazungu” tj. “ Biće koje pravi vrtlog”.

U Zairu, današnjem Kongu, Šamani kad pričaju o “Gospodi koja kontrolišu ovu planetu,” oni njih ne nazivaju „Chitauli” nego: “Watende-Wa-Muinda”, što znači: “stvorenje koje nosi lampu”, zbog toga što oči „Chitauli”-ja svetle crveno u mraku, kao zadnja svetla na automobilu.

Gospodine, mi ovde u Africi poznajemo preko 24 vrste tzv. vanzemaljaca, a sad ću vam ukratko da pomenem još samo dve. Jedno od tih stvorenja koja su me stvarno zadivila video sam, takođe, dok sam se nalazio u Zimbabveu. Bilo nas je nekoliko u grupi, uključujući i nekoliko belaca. To stvorenje je imao telesnu građu kao gorila, visoko je oko 2.5 metra, međutim ono hoda stalno na dve noge, dok gorila koristi sve četiri. Stvorenje je bilo prekriveno gustim grubim krznom i neverovatno snažno.

To biće ima humanoidnu građu i ima ruke koje su slične ljudskim, s tim što su prekrivene gustim tamno-smeđim krznom. Ovo stvorenje je ovde poznato pod nazivom: “Ogo”.     
Neke od njih takođe često viđaju lovci u izolovanim delovima Južne Afrike, dok ih ljudi u Americi nazivaju „Sasquatch” ili „Bigfoot” – Veliko stopalo. Ljudi u Nepalu, na padinama Himalaja takođe sreću ova stvorenja, tamo ih zovu Jeti (Yeti). I ja se slažem sa onima koji tvrde da je ovo biće dobre ćudi i ne želi zlo ljudima.

Poslednje stvorenje koje ću da pomenem izgleda slično kao medved-lutka  veoma neprijatnog izgleda, sa nekom vrstom koštanog grebena na vrhu glave koji se proteže od čela do potiljka, i to stvorenje je u stanju da ubije bika svojom glavom. Ali čim ljudima ovde  pomenete samo ime ovog stvorenja, oni se počnu smejati. Ovde ga inače zovu „Tokoloshe”. Neka od tih stvorenja vole da se igraju sa decom kada ih sretnu, dok opet neka znaju i da izgrebu decu te ostave rane na njihovoj koži, koje se vrlo često inficiraju i sporo zarastaju. Pre neke dve godine, jedno od ovih stvorenja, koje je nešto manjeg rasta od prosečnog čoveka je isprepadalo decu u mestu Soweto-u, blizu Johannesburg-a. Deca ga se inače ne boje, i zovu “Pinky-Pinky”.

Ovo stvorenje nije poznato samo u Africi, nego i na Havajima kao i mnogim drugim pacifičkim ostrvima. Tamo ga zovu slično : “Tiki - Tiki”. Predpostavljam da je to zbog nekog karakterističnog zvuka koji ispušta.

Nadam se da ću jednog dana biti u stanju da podelim mnogo više znanja o svemu ovome sa vašim čitaocima. Ja samo želim da apelujem na sve ljude: “ Hajde da istražujemo sve ove fenomene. Prekomerni skepticizam je isto toliko opasan kao i lakovernost”.

Ja sam već star i iskusan čovek. Ja sam šaman poznat ne samo u Africi nego i u svetu. Meni ne može niko da kaže da vanzemaljci ne postoje. Niko nije mogao da mi objasni svrhu i značenje ovog mog ožiljka na nozi. Niko nije mogao da mi objasni zašto je moj polni organ bio toliko natekao posle polnog odnosa sa onim stvorenjem, da ja nekoliko godina nakon toga, nisam mogao da vodim ljubav sa mojom ženom ? Ako je sve ovo samo tvorevina moje mašte, kako ta mašta može da ostavlja ožiljke po mom telu?

Gospodine, mi moramo početi da analiziramo sve ovo, jer postoje znaci da ovi vanzemaljci postaju zbog nečeg očajni, i kao rezultat toga spremni na sve. O čemu pričam? Gospodine, do pre nekih 30 godina, vrlo malo ljudi se uopšte bavilo brigom o zaštiti prirodne okoline. Vrlo malo ljudi je uopšte interesovalo to što se uništavaju hiljadugodišnje prašume u Africi i drugde po svetu. Vrlo malo ljudi se brinulo što su beli lovci masakrirali stotine hiljada afričkih životinja, te su neke vrste potpuno istrebljene.
Vrlo malo ljudi je i brinulo kad su velike sile testirale svoje nuklearno naoružanje širom ove planete.

Ali danas ima naših ljudi koji će pljunuti na safari lovca kad se ovaj pojavi u nekom hotelu i počne se hvaliti svojim ulovom. Danas se na kojekave lovce lavova ne gleda kao nekad, oni su nekada bili heroji – a danas su obične ubice. Danas ima ljudi, belih i crnih, koji će rizikovati svoj život da bi spasili neko drvo, neku životinju ili sprečili testiranje nuklearnog oružja. To nam govori da nakon mnogih godina dominacije volje vanzemaljaca na ovoj planeti, ljudi su počeli da se bude i poklanjaju pažnju svetu u kome žive.

Međutim, Chitauli, Mantidane ili kako god hoćete da nazovete ove spodobe, neće tek tako lako da odustanu od svojih namera. Oni će pokušati da nas kazne, kao što su to uvek u prošlosti činili.Vanzemaljci su nekada davno razorili jednu civilizaciju po imenu Amariri. Kažu da su kraljevi te države odbijali  dugo da slede naloge Chitauli-ja. Ti kraljevi su odbijali da žrtvuju decu Chitauli-jima. Oni su takođe odbili da ratuju protiv drugih naroda, odnosno ljudskih bića u ime ovih entiteta koji su se nekada predstavljali kao “Bogovi” . Predanja kažu da su ih Chitauli gađali, nečim što je bilo opisano “Nebeskom vatrom”, i tako spalili ovu civilizaciju koja je živela na jednom nestalom kontinentu. To je dodatno uzrokovalo i velike zemljotrese, kao i visoke plimske talase.  Chitauli su dozvolili samo nekolicini ljudskih bića, da prežive. Ja mislim , da će uskoro Chitauli opet da nas negde napadnu.

Zapravo ja sam zabrinut i za ono što će se dogoditi i u drugim državama u svetu. Ni svi ovi zemljotresi nisu slučajni, sada su već neprirodno učestali. Nedavno je jedan u Namibiji razbio u paramparčad jednu ogromnu stenu, koju su tamo domoroci nazivali “Sveta Stena” i nedavno me je u vezi toga kontaktirala grupa Šamana iz tog područja i izrazila svoju zabrinutost u vezi skorašnjeg kraja sveta.

Eto, to sam hteo reći. Da li vi imate još nekih pitanja?

MARTIN: Čitao sam nedavno onu vašu poznatu poemu.  Vi ste u svojoj zakletvi pomenuli ime “Jabulon”. Možete li objasniti, o kome se u stvari radi?

Credo Mutwa: Jabulon je jedan veoma interesantan “bog”. On je lider Chitauli-ja. Na moje veliko iznenađenje, saznao sam i to da postoji puno belaca, koji i dan danas obožavaju ovog “boga”. Mi crnci znamo o Jabulonu već vekovima. Ali sam iznenađen time što ga obožavaju i ljudi, za koje inače tvrde da su odgovorni za mnoge manipulacije čovečanstva, tu grupu možemo nazvati njihovim pravim imenom – Masoni.

Jabulon je takođe poznat i pod imenom – „Umbaba-Samahongo” - “Kralj vladar-veliki otac sa užasnim očima”.

Kažu da Umbaba jednom morao da beži iz Zapadnog dela kontinenta kao rezultat borbe za vlast sa svojim sinom, i onda se skrasio u dubokim pećinama u Centralnoj Africi. Kažu da tamo, ispod Mesečeve Planine, postoji i dan danas njegov grad, sa mnogo blještavih zgrada napravljenih od bakra, i da je Umbaba ili Jabulon, još uvek tamo. On navodno tamo čeka, dok se ljudska bića zbrišu sa lica zemlje, pa da izađe onda napolje sa svojim narodom.

Jedan dan, dok sam živeo u Sowietu, imao sam neočekivanu posetu od strane nekoliko tibetanskih sveštenika. Posetio me je jedan od njihovih najviših sveštenika, koji trenutno živi u Engleskoj, on se zove Akyong Rinpochce.

Pitao me je da li znam nešto o “Gradu od bakra”, negde u Africi. Ja sam mu odgovorio da znam i da je to ustvari „Umbabin grad”, grad nevidljivog boga koji se skriva duboko pod zemljom. Pitao sam ga, a kako on zna za to? On se inače dugo već bavio istraživanjem ovih fenomena i rekao mi je kako je jedan Veliki Lama zajedno sa grupom sveštenika otišao u Afriku da potraži ovaj grad, i da se više nikada nisu vratili nazad na Tibet.

Ja sam, gospodine, već pre bio čuo priču o grupi malih žutih ljudi koji su stigli u Afriku da potraže taj Umbabin grad, grad iz kojeg čovek ne može živ da izađe. Ovde u Africi ima toliko tih neverovatnih priča, da mnoge od njih ni sam ne mogu da razumem.

Martin: Credo, mogu li samo da kažem da stvarno duboko poštujem ovaj vaš trud da mi sve ovo kažete, mnogo više nego što uopšte možete da zamislite. Ja znam da vam to nije nije nimalo lako.

Credo Mutwa: Gospodine, ja stvarno nisam morao da se izlažem javnom mnjenju i eventualnom podsmevanju , ali naš narod ovde umire. Mi ovde nemamo samo probleme sa drogom, mi nemamo samo probleme sa kriminalom, mi nemamo samo probleme sa AIDS-om, mi ovde imamo problem sa nečim, što nas ugrožava, a  što nije ovozemaljske prirode.

Gospodine, u mojoj zemlji je neučtivo da jedan čovek priča s drugim, a da mu ne da vremena da i on sam nešto kaže. Zato bih želio da vas pitam da li i vi u Americi imate ovakvih neverovatnih priča o podzemnim gradovima, čudnim stvorenjima itd.?

Martin: Da, naravno, mi ih ovde nazivamo “podzemnim bazama”. U stvari, u novinama za koje sam pre radio, objavili smo u nekoliko nastavaka seriju članaka o tim podzemnim postrojenjima, zajedno sa mapom njihovih lokacija. I ne samo to…

Credo Mutwa: Upravo te iste stvari mi imamo ovde u Južnoj Africi...  Ja sam postojanje jedne od tih kako kažete baza, uspeo da potvrdim. Vidite, gospodine, čovek kao što sam ja, koji sam obišao svet uzduž i popreko, mora dobro da pazi, šta će da kaže. Pre pet godina živeo sam u gradu Masikeng, koji je istorijsko mesto poznato po čuvenoj opsadi za vreme Burskih ratova, 1899-1902. Dok sam živeo tamo, mnogo ljudi me je posećivalo, od kojih su mnogi bili totalno nepismeni. Oni su mi se žalili kako su im rođaci misteriozno nestali i zahtevali su od mene da otkrijem gde su i šta se zbilo sa njima. Ja sam ih pitao za područje u kome su njihovi rođaci nestali i mada se nisu međusobno znali, svi su ukazivali na poznato mesto za koje ste i vi verovatno čuli, to je tzv. „Las Vegas” Južne Afrike, sa velikim kazinom i kompleksom hotela. Mesto se inače zove „Sun City”.

Martin: Da, čuo sam...

Credo Mutwa: Rečeno mi je da duboko ispod ovog objekta, postoji jedan veoma čudan rudnik, gde se nešto iskopava i da je to razlog nestanka mnogih lica, na ovim prostorima. Ja sam ispitivao ovaj fenomen, i isprva odbio da poverujem u to. Međutim, kasnije sam čuo još mnogo priča, jer ovde u Africi, kad je neko u nevolji, prvo ide kod lokalnog vrača- Šamana, da potraži odgovor za svoj problem.

Druga priča je takođe interesantna, i za nju sam utvrdio da je istinita. Radi se o građevinskim radovima koji su se izvodili na granici između Južnoafričke republike i države poznate pod imenom Botswana. Tamo su Amerikanci gradili nešto uz pomoć afričke radne snage, i svi su se radnici morali zakleti na ćutanje.

Amerikanci su gradili neki tajni aerodrom sa koga su mogli da uzleću vojni avioni. I za vreme te gradnje, mnogo ljudi je jednostavno nestalo u ovom području i kad su ih njihovi rođaci pokušavali da traže, nailazili su na veoma veliki i hladan zid ćutanja od vlasti.

Ja sam morao da to malo ispitam , jer je moj šamanski kredibilitet tada došao u pitanje. Usput sam čuo i priče od nekih ljudi za koje znam da im mogu verovati, kako je jedan leteći tanjir oboren na tom području, a da je avion koji ga je oborio uzleteo iz ove baze koja je u međuvremenu završena.

Otišao sam u Botswanu, nisam imao nikakvih problema da pređem granicu, otišao sam sa par prijatelja do tog mesta, i stvarno video ovu bazu. Ona nije bila ispod, nego iznad zemlje, međutim, lokalni ljudi su bili veoma isprepadani tamo i tvrdili da ukoliko se neko vidi u blizini ove baze, velike su šanse da se neće živ vratiti kući.

Ja sam insistirao da priđem što bliže, a čovek koji nas je vodio do tamo nije smeo da ide celim putem. I ja sam video ulaz u tu bazu ali nisam mogao videti ništa osim što se može videti u u ostalim vojnim bazama u svakoj zemlji. Ipak mi je ostalo nejasno pitanje pitanje, zašto su ljudi baš na ovom području toliko isprepadani, jer u Južnoj Africi ima ionako puno vojnih baza u svakoj zemlji?

Malo ću da se vratim na ranije što sam govorio. Ima tu još nekih stvari, gospodine koje nisam spomenuo . Kad se ti, Chitauli, razbole, oni navodno inače često obole od neke bolesti i koža počne da im se ljušti. Vrlo često, oni onda kidnapuju mladu devojku i nateraju je da leži nekoliko dana pored bolesnog Chitauli-ja. Kažu, kad Chitauli počne malo da se oporavlja, oni onda izmanipulišu devojku tako što joj daju šansu i lažnu nadu da pobegne, međutim ona realno nema nikakve šanse za to, oni je onda ponovo uhvate. Kad je  već toliko isrpljena i uplašena da ne može više da beži, stave je na oltar i žrtvuju na veoma svirep način. Onda onaj bolesni Chitauli popije njenu krv i tako ozdravi. Pri tome je veoma bitno da je ta devojka bude vrlo isprepadana, jer ako nije, onda njena krv ne sadrži dovoljnu količinu određenih supstanci koje mogu savladati bolest.

Krv mora biti od veoma, veoma uplašenog ljudskog bića. Ovu naviku su imali ili su bili preuzeli i afrički kanibali, gospodine. Na području Zulu zemlje, u prošlom veku, bilo je još  kanibala, koji su jeli ljude, i oni su prvo puštali svoje žrtve da beže i dobro se isprepadaju, pre nego ih ovi uhvate i pojedu. Govorili su, da meso uplašenog i iscrpljenog čoveka ima puno bolji ukus.

Pre nekoliko godina, ovde u Južnoj Africi, pet devojčica je odjednom nestalo. To su bila deca školskog uzrasta, veoma talentovane curice i najbolje učenice. Sve su bile belkinje. Ta priča se dugo povlačila i po novinama. Nekoliko belaca me je tada nagovaralo da pokušam da potražim ove devojke, a jednog dana jedan od njih je došao i na moja vrata sa jednom gumenom lutkom, igračkom koja je pripadala jednoj od tih curica. Ja sam uzeo igračku, i sproveo mali obred i odmah sam znao da je ta devojčica mrtva.

Lutka je bila u stvari gumeni dinosaurus, koji kao da je u mojim rukama počeo da plače. Tako mi se bar u transu učinilo, i na osnovu toga sam rekao tom čoveku da mislim na žalost da je devojčica mrtva. Taj čovek je inače bio televizijski producent. Kasnije je ova curica zaista nađena mrtva.

Kasnije se još dosta ljudi pojavljivalo kod mene sa sličnim problemima. Ja sam još tada imao telefon, i skoro svaki dan zvali su me neki ljudi i pretili, tj. hteli su da odmah prestanem sa svojim ličnim istragama ovih događaja. Govorili su mi da ukoliko ne prestanem, baciće kiselinu u lice moje žene, da će mi ubiti decu, jedno po jedno, i stvarno, mog najstarijeg sina su izboli nožem jednog dana i jedva je ostao živ, tako da sam morao da prestanem sa svim tim istragama.

Imam pouzdane podatke da svakog meseca samo u Južnoj Africi nestane preko 1000 dece. Nestanu, i niko ih nikada više ne vidi. Mnogi objašnjavaju ovo dečijom prostitucijom i kojekakvim drugim razlozima, međutim ja ne verujem u to. To nisu deca sa ulice, većina ove dece su iz normalnih familija, i većina njih je pokazivala odlične rezultate u školama. Osim toga među njima ima dosta i belaca. Uostalom poznato mi je da gotovo u svim zemljama gde sam bio nestaje dosta i ljudi i dece. To vam je poznato, zar ne ?

Martin: Izvinite jedno pitanje. Kada ste govorili o onoj grupi vanzemaljaca koju zovemo “Sivi” (Greys), pomenuli ste i Chitauli-je. Opisali ste ih kao reptile, ispravite me molim vas ako nisam u pravu, rekli ste da su oni visoki, uski, imaju veliku glavu i velike oči?

Credo Mutwa: Da gospodine. Oni su visoki. Oni hodaju …vidite, “Sivi” kad hodaju, gegaju se nekako, kao da nešto nije u redu sa njihovim nogama, dok Chitauli hodaju uspravno , kao drveće koje se blago ljulja na vetru. Oni su baš visoki. Imaju veliku glavu. Međutim, moram da priznam, veoma sam se iznenadio kad sam vidio jedan od filmova koji su se nedavno pojavili ovde u Južnoj Africi, “Ratovi Zvezda”, u ovom poslednjem nastavku postoje neka bića koja izgledaju upravo kao Chitauli. Jedan ima nešto kao venac rogova oko svoje glave. Oni su zaista sličnog izgleda kao što su tzv. Chitauli – ratnici.

Kraljevski Chitauli, to je kao neka viša kasta, nemaju rogove oko glave, ali imaju tamni greben koji se proteže od njihovog čela pa do potiljka. Ovi su veoma graciozna stvorenja, gospodine, njihov srednji prst je nešto kao veoma oštra šuplja kandža, koju u nekim ritualima koriste da isisaju mozak čoveku, kroz nos.

Martin: Kakve im je boje koža?

Credo Mutwa: Koža im je skoro bela, kao papir, tj. vrlo slična određenoj vrsti kartona. Njihova koža ima reptilske krljušti, kao i kod ostalih reptila. Čela su im jaka i izražena, daju im nekako „veoma inteligentan” izgled, ako razumete šta hoću reći.

Martin: Ja sam čuo neke tvrdnje da ova bića vole da kontrolišu druge, i da im je glavna strategija: “zavadi pa vladaj”.

Credo Mutwa: Da, to je tačno, gospodine. Oni huškaju čoveka na čoveka, narodne na narode. Ja vam mogu dati mnogo primera. Da li znate koga oni naročito vole…oni vole - religiozne fanatike.

Martin: Smeje se... mislite.... ?

Credo Mutwa: Da, to je tačno, gospodine, ljudi koji su veoma opterećeni religijom su mezimci Chitauli-ja.

Martin: Pitam se da li većina tih Chitauli-ja živi ovde u Americi, zbog velikog broja tih podzemnih baza ovde koje nesumnjivo postoje? U Americi je broj nestale dece astronomski velik, a nije tačno da se radi o nekoj trgovini belim robljem. Šta vi mislite?

 

                                        

                                           Dejvid Ajk jedan od najpoznatijih teoretičara zavere danas 

Credo Mutwa: Slažem se, gospodine. Da vam kažem još samo nešto, šta mi se nedavno dogodilo, pošto nam je ostalo još malo vremena. Nakon što sam počeo da javno pričam, pogotovo nakon susreta sa Davidom Ajkom , jedan dan su me posetila tri čoveka koji su se pretvarali da su iz Južne Amerike. Govorili su španski, i imali su prevodioca sa sobom. Bili su veoma učtivi i rekli su mi kako će se nešto veoma značajno dogoditi u Južnoj Americi , i da će to biti na jezeru Titikaka, kao i da će to što će se dogoditi, odlučiti sudbinu čovečanstva.

Ako ne znate Titikaka je jedno čudno jezero sa slatkom vodom, nalazi se čak na 3.800 metara nadmorske visine. Nalazi se na granici Bolivije i Perua visoko u Andima. Ima dubinu od oko 300 metara. Ovo jezero je poznato jer na njegovim obalama, a najviše na plovećim ostrvima od trske živi jedno staro indijansko pleme po imenu Uru. Njih nema mnogo, nekoliko hiljada duša. E ti posetioci , oni su mi rekli da bi ja trebao ići na to jezero. Nakon kraćeg razgovora, otišli su i ostavili su mi jedno pismo, koje sam ja tek nedavno otvorio. U pismu je pisalo da moram da prestanem da pričam o tajnama Chitauli-ja , da ne smem da održavam kontakt sa Davidom Ajkom, kao i da me neka individua po imenu Alia Csar, neprestano drži na oku. Ja prvi put čujem za to ime. Ono što sigurno znam, to je da ova trojica nisu bila iz Južne Amerike, nego iz Španije, jer su pričali sa španskim akcentom.

Da, još su mi rekli, kad smo razgovarali, da oni pripadaju slugama ili poštovaocima boga „Melchizedek”-a. U pismu je još pisalo da ukoliko nastavim da pričam, moja žena će umreti. Ona je sada već neko vreme u bolnici zbog raka na maternici. Nešto što je takođe veoma čudno, na rentgenskim snimcima može se vidjeti neka vrsta metalnog uređaja u njenoj maternici. Čak su se i doktori čudili ovome i pitali su je ko je to stavio unutra?!? Ovaj metalni uređaj označen je strelicama na 2 rentgenska snimka od ukupno četiri. Ovi snimci su napravljeni jedan za drugim, i ono što je čudno, taj predmet se pojavio na prvom, pa ga nije bilo na iduća dva, pa se na kraju opet pojavio na poslednjem snimku.

Bez obzira šta mi možemo da mislimo, ima veoma mnogo stvari na ovom svetu koje traže hitnu istragu. Šta neka metalna sprava za koju doktori ne mogu da utvrde šta je, šta jedna takva sprava radi u materici 65-togodišnje žene? Ko je to tamo stavio, i zašto? Ovo verovatno, dok sam na ovom svetu, neću uspeti da saznam. Ndam se i molim da će joj to izvaditi i da će ozdraviti.

Martin: Stvarno mi je žao to što čujem za vašu ženu. Ja sam upravo izgubio majku, nedavno je umrla od raka.

Credo Mutwa: kroz našu obuku u ratnim veštinama plemena Zulu, mi postanemo nešto slično kao i japanski Samuraji, to se zove kod nas zove „Kaway” – Ratnik Sunca. Kad jedan Ratnik Sunca, koji je dobro utreniran kao što sam i ja nekada bio, doživi veliki bol kao posledicu nekog užasnog događaja, onda on mora to da kanalizira u veoma, veoma žestoku ljutinu, to je ona vrsta ljutnje koja se javlja usred neke velike bitke; i na taj način on uspeva da savlada svoju žalost i bol.

Ja sam sada u jednom takvom stanju, ja sam ljut zbog svega ovoga što se dešava mojoj zemlji, što se dešava mom narodu, što se dešava mojoj ženi; naš brak je svetinja, ona mi dođe i kao žena i kao sestra; a sada možda i nju da izgubim.

Znate gospodine, ja osećam žestok bes što se moja Afrika uništava. Besan sam što se moj narod uništava od strane sila, koje kad dublje proučavaš, dođeš do zaključka –nisu ovozemaljske prirode.

Na kraju, želeo bih da kažem još nešto, tako da vaši čitaoci razumeju zašto se ovako osećam. Prošle godine saznao sam da je jedno od mojih 6-toro dece bolesno od AIDS-a. Radi se o mojoj 21-godišnjoj ćerci. Gospodine, ja sam toliko besan činjenicom da smo dozvolili da se ova neprirodna bolest pojavi, jer bilo ko je do sada to proučavao i ako ima imalo pameti, razumeće da je ovaj virus namerno proizveden negde u nekoj laboratoriji - od strane ljudi.

Kad pogledam svoju kćerku u oči, ja osjećam jezu. Ja imam dve odrasle kćerke, ova što je bolesna, ona je mlađa, i verujte mi, zgodna je čak i po evropskim kriterijumima. Ja ne mogu ni u oči da je pogledam, jer ja u njenim očima vidim pomirenje sa onim što je neizbežno. Zašto?!?

Da je AIDS prirodna bolest, ja bih to prihvatio, jer čovek mora da živi rame uz rame sa svim što pripada ovom svetu. Ali da vam dete, za koje ste proveli godine odgajajući i obrazujući ga, neko tako otme ispred očiju, na jedan ovakav način, bolešću izmišljenom od strane zlih ljudi, znate šta – da mogu, oči bi mu iz glave izvadio. Ja sam nemoćan kao Šaman da se borim tih veštaških stvorenih bolesti, a niti medicina , navodno ne zna lek, i ja u to ne verujem. Stvarno mi je žao, ali je tako.

Martin: Potpuno vas razumem.

Credo Mutwa: Da li imate, na kraju, još neko pitanje?

Martin: Da. Želio bih da se na momenat vratimo na onaj grad od bakra. Čini mi se da je taj Jabulon ekvivalentan sa onim što mi zovemo “Satana”. Da li se i Vi slažete?

Credo Mutwa: Da, gospodine, i ja tako mislim. On je šef tih Chitauli-ja. Kao i Satana i on živi u kući ispod zemlje gde velike vatre koje stalno gore da bi ih mogle stalno da greju. Imamo ovde jednu staru priču koja kaže da su se oni nekada davno usudili da objave Bogu rat, te da su nakon što su bili poraženi - postali hladnokrvni m,islim hrv im se gotovo sledila od straha, kako se nekad kaže, te zato ne mogu da podnesu hladnoću .

Martin: David Ajk kaže da oni metamorfni reptili, koji imaju sposobnost da uzmu ljudski izgled, moraju da piju ljudsku krv da bi se održali u ljudskom obliku. I izgleda da ima nešto zanimljivo i u vezi gena koje imaju plavokose osobe.

Credo Mutwa: I ja sam to čuo. Ja sam rekao Davidu takođe da nisu svi Afrikanci crnokosi, ima ih koji su rođeni sa prirodno crvenom kosom, i za njih se kaže da su veoma moćni sa duhovne strane, ili da su spiritualno razvijeni. Prema mojim podacima upravo njih najviše i otimaju i koriste kao žrtve u tom svojim ritualima, pogotovo u doba kad su ovi u pubertetu, bez obzira da li se radi o muškarcima ili ženama.

Martin: Kad ste bili u prilici da vidite oči “Sivog” vanzemaljca, ispod pokrova, da li su  one izgledale isto kao i reptilske?

Credo Mutwa: Da, upravo kao reptilske. Postoji jedna vrsta zmije u Africi , sigurno ste i vi čuli za nju, mi je zovemo - Mamba. To je jedna od najotrovnijih zmija koje možete ovde u Africi da nađete. “Sivi” (Greys) a i Chitauli takođe, imaju oči upravo iste, kao što su kod ove zmije. I piton ima takođe slične oči, sa hipnotičkim izrazom. U stvari, ako bi pitonovo oko uvećali deset puta  – dobili bi izgled oka Chitaulija.

Martin: Već odavno se govori, da se na ovoj našoj planeti odvija rat između sila svetlosti i sila mraka ?

Credo Mutwa: da, da, gospodine, to je tačno.

Matin: I mora da postoji jedan Bog negde u ovom univerzumu, Bog svetlosti i pravde. Interesuje me kako vaš narod gleda na sve ovo, jer u svemu što postoji mora da bude neke ravnoteže, želim da uputimo našim čitaocima i neku pozitivnu poruku, jer naša trenutna situacija bi se mogla mnogima, na osnovu stvari koje smo do sada rekli, učiniti užasnom i beznadežnom?

Credo Mutwa: Gospodine, nada uvek postoji. Bog postoji, međutim između nas i Boga, postavila se  jedna kreatura, jedan entitet, koji pokušava da nas obmane, tj. da mi poverujemo da je on pravi bog. Međutim, pravi Bog može da interveniše samo kroz nas same, i on je počeo da interveniše. Danas su ljudi počeli da se bude u velikoj meri. To se nama može da učini možda sporo, međutim, tamo gde on obitava vreme kao vreme, ne postoji. On nama može pomoći samo na način da nas osvesti, da nam pomogne da postanemo svesni svojih vlastitih potencijala, jer na kraju krajeva, mi smo ti koji moraju da preuzmu odgovornost i počnu da deluju . Mi sami moramo postati svesni i svojim akcijama neutralisati ove entitete, koji nas stalno vrte u krug hiljadama godina. I konačno mi ljudi smo načinili neke greške koje nismo morali činiti. Ljudska bića u suštini nisu nikada uspela da naprave neki veći realni duhovni progres u svojoj istoriji, jer nam ove sile ne dozvoljavaju da zauzmemo ravnopravan položaj u našem univerzumu. Mi moramo prestati da smatramo ove entitete nadprirodnim, nadmoćnim ili “super-humanim”. Oni su samo paraziti koji trebaju više nas, nego što mi trebamo njih, ako ih uopšte trebamo! Samo budala danas može misliti da smo mi jedina inteligentna vrsta na zemlji i u kosmosu.

U celoj Africi postoje dokazi da su nekada ovom planetom šetala divovska ljudska stvorenja u isto vreme kada i dinosaurusi. Postoje otisci ogromnih stopala ljudskih bića, u granitnim stenama. Šta se dogodilo sa ovim divovima?

I dinosaurusi su šetali ovom planetom milionima godina. I oni su imali dovoljno vremena do proizvedu neku ineligentnu rasu koja nas danas zavarava da potiče sa neke daleke planete, dok je možda i ona deo ove planete na kojoj živimo?! Ima nade! U nama se nešto budi, svetlost se rađa. Neprijatelj će morati da napravi neku grešku, i mi ćemo biti u stanju da ga prepoznamo i savladamo. To je ono što ja verujem, gospodine, i ja ću to verovati do svog poslednjeg daha.

Martin: Ovo je ujedno i pravi momenat da zavšimo ovaj intervju.  Dopustite mi još samo da vam kažem, i ja sam još od 1974. godine viđao mnogo letećih tanjira, a u planinama Oregona vidio sam i tragove Bigfoot-a. Čak sam ih čuo i kako se oglašavaju, kad sam tamo kampovao. I ja znam, da su te stvari istinite!

Credo Mutwa: Eto vidite. Svako od nas je svedok nečega čudnog oko nas. Ja mogu još da poručim ljudima da ne postoji ni jedan razlog za strah. Naša je namera da ove informacije učinimo dostupnim svakom čoveku na ovoj našoj planeti. Ako neko ove informacije smatra smešnim – neka mu. Međutim, ja mislim da je krajnje vreme da se istina kaže, pa ma kakva ona bila. Hvala vam na ovoj prilici da kažem to što sam ispričao.

Martin: Hvala Vama na vremenu i volji da sa nama i našim čitaocima podelite neka vaša saznanja i iskustva, a takođe zahvalnost dugujemo i gospodinu Dejvidu Ajku što nas je doveo u kontakt.

Kraj

/ Posrbio i priredio za objavljivanja : Slobodan Maričić /
/ Izvor :The SPECTRUM - www.spectrumnews10.


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP