Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 64538
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6394276
Ko je na sajtu?
Imamo 49 gosta i 2 člana na mreži

KONSTANTIN VELIKI, MILANSKI EDIKT I NIKEJSKI SABOR


15.06.2013. / © - Akademediasrbija

Piše : Slobodan Maričić

U Srbiji se upravo obeležava 17 vekova od potpisivanja - izdavanja Milanskog edikta koji ima ogromnu važnost za hrišćanstvo kao jednu od najvažnijih svetskih religija.

   Ono što je posebno značajno za Srbiju je činjenica da je Imperator Konstantin Veliki, rođen u Nišu u Srbiji i da je u svoje vreme imao dve rezidencije gde je provodio dosta vremena, rodno mesto Niš i letnju rezidenciju Medijana, koja je obuhvatala luksuzno carsko imanje podignuto početkom 3 . veka, smeštena nedaleko od reke Nišave na preko 40 hektara u čijem se središtu nalazila carska vila s peristilom.

Milanski edikt

Milanski edikt je zakonski akt koji su doneli carevi Konstantin Veliki (vladar zapadnog dela Rimskog carstva) i Licinije (vladar istočnog dela Rimskog carstva) u Mediolanu (današnji Milano) 313. godine. Milanskim ediktom prekinut je trovekovni progon hrišđana , vraćena im je sva oteta imovina i dozvoljeno da javno ispovedaju svoju veru, a da za to ne snose nikakve posledice.

Milanski edikt imao je svoju prethodnicu u Ediktu o toleranciji koji je 311. godine u Nikomediji proglasio car Galerije. U njemu se daje oprost hrišćanima koji su "sledeći svoje hirove bili obuzeti ludošću, te se nisu pokoravali drevnim običajima."
Međutim Milanskim ediktom je omogućeno da "svako veruje kako mu srce hoće", i hrišđanstvo dobija stabilan oslonac odakle može nastaviti razvoj, pa je samo nekoliko decenija kasnije (380. godine), pod carem Teodosijem Prvim Velikim, postalo državna religija.

Međutim, Konstantin nije samo zabeležen samo kao rimski car koji je hrišćanima dozvolio pravo ispovedanja svoje religije. On je za istoriju hrišćanstva važan, jer je u prelomnim trenucima kada je pretila opasnost, učinio presudni potez da se mlada religija ne pocepa na frakcije i sekte, da zastrani i nestane u različitim teološkim tumačenjima, često laičkim i bez autoriteta koji bi pomogli da se učvrsti nova religija. Tada je Konstatin Veliki bez obzira na prave motive, odigrao ogromnu ulogu da hrišćanstvo postane ozbiljna religija s potrebnom organizacijom i hijerarhijom, koja je bila potrebna.

Nikejski sabor

Međutim mnogo je manje poznata uloga Konstantina u vezi  Nikejskog  sabora koji  je sazvao ovaj imperator . 325. godine n.e., jedan od najpoznatijih  rimskih careva, inače paganin i poštovalac Mitre, paganskog boga sunca. On je sazvao ovaj skup za  koji je imao  baš jasan cilj. Namera mu je bila da prvo razreši brojne sporove koji su postojali u to vreme unutar hrišćanstva, ali taj razlog je bio daleko od duhovnog, jer je imao prvenstveno  političku pozadinu.

Konstantin je sazvao crkveni sabor u Nikeji u Vitiniji u nadi da će obezbediti podršku što većeg broja hrišćana za svoju vladavinu. On je ličnim pozivima svim crkvenim i dvorskim poglavarima tadašnje hrišćanske Evrope ukazao počast  naglašavajući da mu je u interesu da hrišćanska crkva bude snažna i jedinstvena. Arijanska kontroverza podrivala je jedinstvo i pretila snazi hrišćanske crkve. Stoga je Konstantin rešio da tome stane na put. Neko mu je sugerisao (moguće da je to bio uticajni španski biskup Hosije), da ukoliko se sastane Sinod koji bi predstavljao celokupnu Crkvu i sa istoka i sa zapada, možda će biti moguće obnoviti harmoniju medju hrišćanima. Sam Konstantin, naravno, niti je znao, niti ga je bilo briga o predmetu postojećeg spora, ali je bio odlučan da privede to kraju, pa mu se Hosijev savet učinio pametnim .

Neki osporavaju tvrdnju da je Konstantin Veliki bio paganin. Medjutim prema postojećim izvorima, kršten je kao hrišđanin tek par dana pred svoju smrt. Neki istoričari tvrde da postoje indicije da je u veme krštenja već bio u komi. Šta više, neki ne isključuju moguđnost da je “kršten” tek kada je ispustio svoju “pagansku dušu”. Ali ipak se uzima kao zvaničan podatak da je kršten nekoliko dana pred smrt maja 337. godine u Nikomedijskoj crkvi i da je umro kao hrišćanin u kom je smislu i pravilima izvršen obred i sahrana. Međutim, bez obzira bio on kršen ranije ili pred smrt, sve vreme života Konstantin  je zdušno pomagao hrišćansku crkvu ne samo u donošenju legislative potrebne za ozvaničenje hrišćanske vere već i bogatim darovima.

U čemu je bio spor

U ranom 4. veku došlo je do eskalacije nesuglasica i sukoba u hrišćanskoj crkvi koje su se ticale tumačenja prirode odnosa Boga Oca i Boga Sina. Airus, vrhovni Aleksandrijski sveštenik učio je da je nastupio period kada Isus više ne egzizistira, tj. da on nije večit, da su Otac, Sin i Sveti duh, bile tri odvojene u različite hypostasije (postojanja) i da je Sin bio subordiniran Ocu, zapravo bio "stvorenje" podredjeno Bogu Ocu. To učenje je bilo osudjeno od većine hrišćanskih starešina i Airus je bio ekskomuniciran 318. godine od strane Koncila koji je sazvao aleksandrijski vladika Aleksandar.

Predmet spora bilo je i značenje koje Inkarnacija može imati u okviru hrišćanskog monoteizma. Suština spora je bila u sledećem – da li je Bog Sin jednako večit kao Bog Otac ili je stvoren iz ničega? Da li Hrist ima istu suštinu (homoousias) s Bogom ili ima samo sličnu suštinu (homoiousias)?

Sve je počelo na predavanju koje je Aleksandrijski episkop Aleksandar držao velikom krugu sveštenih lica, o tome kako se u Svetom Trojstvu sadrži jedinstvo. U raspravi koja je posle toga usledila, Arije je istakao argument da „ ako je Otac rodio Sina, mora postojati početak rođenog“, pa otuda mora postojati i vreme, kada Sin nije postojao. Arijevo mišljenje nije bilo novo i usamljeno , već je samo izgovorio ono što su mnogi teolozi tada mislili. Ali episkop Aleksandar nije tolerisao drugačiji stav i naredio mu je da se odrekne svog mišljenja. Arije je, naprotiv, smatrao da se ubeđenja ne mogu odbaciti po naredbi, i tako je pokrenuo ovaj spor, koji je prerastao u jedan od najvećih duhovnih sukoba u istoriji hrišćanstva.

Episkoip aleksandrijski Aleksandar tako saziva sabor 320./321. godine u Aleksandriji, uz učešće oko 100 episkopa, koji potvrđuje njegovo učenje da je „Sin oduvek bio u Ocu“, kao očeva premudrost. Sin je bespočetni Bog i mada je rođen, nije rođen „iz nebića, već iz suštog Oca“.Osuđeno je Arijevo učenje, a sam Arije je raščinjen i ekskomuniciran. Sabor je takođe osudio i raščinio sve Arijeve pristalice među sveštenstvom – episkope: Sekunda i Teona, prezvitere: Ahila, Aetolija, Karpona, Sarmata i dva Arija, kao i đakone: Evzela, Lucija, Julija, Menasa, Haladija i Gaja. Odluku sabora Arije je smatrao nepravednom, te sa pristalicama odlazi u Palestinu, gde mu je zaštitu pružio Jevsevije (Eusebie), episkop rimske pokrajine Cezareje. Jevsevije episkop Nikomedijski, koji je bio školski drug Ariju, iz vremena njihova školovanja kod Lukijana u Antiohiji bio je veoma blizak riskom dvoru. Arijevo učenje je vremenom dobijalo mnogo novih pristalica, posebno onih koji su crkvene dogmate pokušavali tumačiti isključivo racionalno.

Ovoliko omasovljenje Arijevih pristalica omogućilo je sazivanje i održavanje dva njihova sabora u Britaniji i Palestini, sa zahtevima za ukidanjem odredbi Aleksandrijskog sabora. Popularnosti njegovog učenja je doprineo sam Arije njegovom raspravom „Talija“ u kojoj je u prozi i stihovima obrazlagao svoje učenje, izvrgavajući podsmehu napade Episkopa Aleksandra i svojih protivnika.

Arije je raspravu o prirodi Hrista postavio sa takvom žestinom, da se više nije mogla prevideti velika razlika u tumačenjima Svetog trojstva medju vodećim hrišćanskim teolozima. Ne samo da su u sukob bili uvučeni najpoznatziji , nego i hrišćanske mase. Ubrzo više nije bilo nijednog grada niti sela, gde se nije raspravljalo o odnosu Boga i Hrista. Čak i članovi porodica su zbog toga dolazili u žestoke sukobe, a u javnosti su izbili pravi nemiri. Zbog tog ružnog ponašanja Hrišćanstvo je kod pagana izašlo na rđav glas, te su mu se počeli podsmevali i u pozorištima.

Sam Car Konstantin odlučuje da se uključi u sukob, te nalaže u ime mira u Imperiji, da se pomire episkop Aleksandar i Arije. Stoga Osiju, episkopa španske Kordobe šalje u Aleksandriju, sa pismom za zavađene strane. Po povratku je episkop Osija izvestio cara o njegovoj neuspeloj misiji, saopštavajući mu o svoj ozbiljnosti spora koji je nastao u hrišćanskoj crkvi. Car zato odlučuje da sazove episkopat Crkve da bi se rešio nastali spor, određujući Nikeju kao mesto velikog sastanka. Na carev poziv sakupilo se u Nikeji, u proleće 323. godine, 318 episkopa, kao i manji broj prezvitera i đakona. Sabor je zvanično otpočeo sa radom dolaskom cara Konstantina na sabor 25. maja 323. godine.

Konstantin je lično predsedavao i odrzao uvodni govor na Saboru. Sabor je potom taokom rada formulisao katehizam veroispovesti koja se, iako docnije revidirana na Saboru u Konstantinopolju 381-82, zove Nikejska veroispovest (Kredo). Ona je afirmisala homo-jusiastiku, tj. doktrinu konsupstancijaliteta (istovetnosti, jednobitnosti). Glavnu ulogu na Saboru imao je Atanansius, đakon vladike Aleksandra, koju je odigrao tajno i veoma uspešno.

Tok Sabora

Sabor je održan u gradu Nikeji u Maloj Aziji tokom maja i juna 323. godine u raskošnim salama carske palate, i obično se predstavlja kao jedno od veoma slavnih poglavlja u istoriji Hrišćanske crkve. Doskora progonjeni hrišćanski episkopi putovali su carskom poštom, a car ih je u Nikeji dočekivao najumilnijom predusretljivošću. Celivao je ožiljke prisutnih mučenika i lično je predsedavao pregovorima. Bila je to prva pobednička demonstracija crkve, koja je morala da ostavi utisak na one koji vole impozantnu raskoš. Kao kod svih sabora, organizacija je igrala veliku ulogu, pa su se oni koji su se pravili važni tiskali u prvi plan. Često se dešavalo da su se tokom savetovanja na saboru svi učesnici neobuzdano nadvikivali, ne obazirući se naročito na svoje episkopsko dostojanstvo. Hroničari kažu da “Očevi sabora” nisu vodili mnogo računa ni o uzajamnom razumevanju niti o očuvanju hrišćanskog bratstva.

Tako “Sabin Makedonac” kaže da su oni ljudi koji se sakupiše na saboru, bili najobičniji prostaci. Taj Sabin, inače episkop iz Iraklije u Trakiji, sakupio je u jednu knjigu sve što su episkopi docnije na različitim saborima i skupovima naredili, gde ismeva oce koji su bili na saboru u Nikeji, optužujući ih da su bili površni i prosti. Politička diplomatija je stupila u dejstvo, a intrige su vodile glavnu reč kod mnogih neukih episkopa kojima je manjkalo razumevanje problema, a koje je već tada jedan učesnik grubo ocrtao kao „sabor pukih prostaka“.

Arije se na saboru nije uopšte  pojavio kako se očekivalo budući da je on pokrenuo to sporno pitanje i izazvao pravi raskol. Arijevo mišljenje su branili Jevsevije iz Nikomidije, Teognost episkop Nikejski i Maris episkop Halkidonski, mesta u Vitiniji. Mišljenja su se žestoko sukobila, ali pristalice Arija bile su u manjini. Na kraju je predložen stav po kome je Hrist bio „iste suštine kao Otac“. Nebiblijsko poreklo je bilo najveći nedostatak ovog izvornog gnostičkog poimanja , ali je pod pritiskom Konstantina prihvaćen kao obrazac o jedinstvu mišljenja o poreklu i „statusu Hrista”. Pošto je stav dopunjen bacanjem još nekoliko anatema na arijansku teologiju, ono je po carevoj želji usvojeno kao odluka Sabora. Arije se tek pri kraju Sabora pojavljuje lično , ali ne kao čovek koji je još spreman da raspravlja. On samo odbija da potpiše novo jedinstveno “ Vjeruju” koje je bilo protivno njegovim uverenjima. Zbog hristoloških neslaganja Nikola iz Likije, poznatiji kao Sveti Nikola, je fizički napao Arija, nakon čega je udaljen sa sabora.

„Bilo je potpuno nečuveno da “Univerzalno vjeruju” nastane najviše zahvaljujući autoritetu cara, koji se kao prozelit tek pripremao za krštenje i nije imao ni najmanje prava da učestvuje u razpravi o najvećim tajnama hrišćanske vere. Nijedan episkop se naravno nije usudio da se usprotivi tome.  Ista ta hrišćanska crkva koja je pobedonosno prkosila Dioklecijanovoj vojsci poslušno se povinovala pritisku njegovog naslednika.

Izgnanstvo Arija

Arije je po odluci Sabora raščinjen, proglašen jeretikom, proklet i prognan u Ilirik , zajedno sa njegovim pristalicama, ekskomuniciranim episkopima Sekundom Ptolimediskim i Teonom Marmaričkim. Kako je car Konstantin proglasio sve odluke Sabora carskim zakonima, priklanjanje Ariju je od tada postalo zločin, a Arije je postao državni neprijatelj! Vlasnici njegovih knjiga su pod pretnjom smrtne kazne bili prisiljeni da ih predaju vlastima. Konstantin, koji je religijska pitanja shvatao politički, proterao je iz zemlje sve episkope koji nisu hteli da potpišu novostvoreni simbol vere i na taj način je ostvario hrišćansko jedinstvo. Episkope Jevsevija Nikomedijskog i Teogonija Nikejskog zato što su branili stavove Arija i posle odluka Nikejskog sabora, car je prognao u Galiju.

Reakcije na Sabor

Stav prihvaćen u Nikeji nije odgovarao pravom stanju unutar hrišćanstva. Snage u crkvi bile su drukčije raspoređene nego što je bio slučaj na Saboru. Kako je mala većina izvršila nasilje nad većinom , osvojena pobeda zasnivala se na krhkim temeljima. Reakcija na odluku sabora potekla je od Jevsevija iz Nikomidije, iskusnog političara arijanske orijentacije. Jevsevije je protiv svog uverenja potpisao Nikejski simbol vere, ali je posle toga diplomatskom mudrošću nastojao da ispravi grešku.

Arijanci su zahtevali izbacivanje nebiblijskih pojmova iz simbola, što je zahtev koji se nije mogao lako odbiti. Oni su započeli kritiku versko-filozofske formulacije o istoj suštini sa obrazloženjem da je ona za laika nerazumljiva. Preko sestre cara Konstantina, čiji je savetodavac bio Jevsevije, došlo je do zaokreta koji je na novi način preraspodelio istinu i zabludu. Konstantinova politika bila je zainteresovana za pacifikaciju crkve, pa je stoga težio izmirenju sa uvređenim arijancima, koji su glasno govorili o opasnosti diteizma.

Careva pomirljivost je 330. godine čak rezultirala pozivom Ariju da se vrati iz progonstva u nameri da mu se ispravi naneta nepravda. Prognanik nije odmah prihvatio poziv, verovatno više iz nepoverenja nego iz nepokornosti. Naposletku se zaputio na Konstantinov dvor, gde je car milostivo primio pekadašnjeg prognanika.

Konstantinovu naredbu da Arija vrati na njegov položaj Atanasije je odbacio primedbom da se osobe koje je Sabor osudio kao vinovnike jeresi ne mogu ponovo vratiti u crkvenu zajednicu. Ni ovoga puta se nije ostvarilo pomirenje koje je car priželjkivao. Arijanstvo je proglašeno istinom, a suparnička strana je optužena za zabludu, te je sada na svojoj koži osetila nemilost, kada je njen vođa Atanasije oteran u progonstvo u Trir.

Arijeva smrt i rasplet

Arijevu smrt je ovako zabeležio Sokrat Sholastik: „Kada je izašao sa carskog dvora, Arije je oko sebe imao mnogo Jevsevijevih pristalica koji su ga čuvali i tako u njihovoj pratnji, on je išao ulicom, a mnoge oči behu uprte u njega. Kada je bio blizu Konstantinovog trga, gde se nalazi porfirni stub, Arije oseti neku slabost u stomaku. Tada upita jednog iz pratnje gde se nalazi klozet, a ovaj mu pokaza jedan iza trga. On otide tamo, i tu ga snađe još veća slabost, tako da je uz pražnjenje creva prosuo i svu utrobu iz sebe uz mnogo krvi, te tu i izdahnu.“ Protivnici su smatrali Arijevu smrt Božjom kaznom, dok su njegove pristalice verovali da je otrovan.

Ni Arijeva smrt nije okončala neslaganja među hrišćanima . Borba se nastavila nesmanjenom žestinom, jer više nije bila vezana za ličnost Arija, već za pitanja koja je on pokrenuo.

Konačno kao krajnji rezultat i rasplet sukoba, dolazi i do deobe hrišćanske crkve na Istočno pravoslavnu i Zapadno hrišćansku – Katoličku, koja podela važi i do dan danas.


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP