Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 30563
Sadržaj : 8324
Broj pregleda : 6009144
Ko je na sajtu?
Imamo 67 gosta na mreži

ГЛEДAO CAМ КAКO ТЕСТЕРОМ СЕКУ ТЕЛO !


07.11.2012. / pee-Академедиасрбијa

Тимур Блохин, Јована Вукотић

Саша Миливојев

„Живе људе су замотавали у бодљикаву жицу и бацали низ брда!“. То је једно од најблажих сећања главног јунака књиге Дечак из Жуте куће, чији је аутор, Саша Миливојев, сакупио у једну, не, не слику – фрагменат чудовишних злочина које су извршили албански терористи на Косову пре и после агресије НАТО-а против Југославије.

Главни јунак је 12-годишњи Србин руског порекла којег су усред бела дана отели и који умало није постао жртва црних трансплантолога у по злу чувеној Жутој кући на северу Албаније, где је било убијено најмање 300 људи, углавном Срба. Многи угледни извори тврде да су њихови органи били продати у иностранству, што је омогућило врхушки терористичке ОВК да се невероватно обогати.

У интервјуу за Глас Русије писац, публициста Саша Миливојев објаснио је како је добио идеју за ову књигу.

Прво и главно питање – шта је основа Ваше књиге, тј. на какав начин сте ступили у контакт и сазнали за страшне доживљаје дванаестогодишњег дечака?

Као аутор јављам вам се у тренутку који надилази и сам феномен публицистичке актуелности. Дечак из Жуте куће је најшокантнији роман икада објављен у свету и постаће енигма за Трибунал у Хагу. У улози приповедача у роману Дечак сведок прича приче о Косовском рату, о језивим злочинима злогласне ОВК над киднапованим жртвама, о трговини њиховим виталним органима и о трговини људима, о прогону, силовању, о етничким чишћењима, логорима и тајним затворима, о геноциду и тајним гробницама, у нади да ће једним романом деловати на светску јавност да делује на истрагу Жуте куће и на истрагу високоорганизованог криминала, када су се у ратној јеци кршила правила ратовања.

Читајући Списак несталих и киднапованих лица на Косову и Метохији 1999. године, списак који је објављен на сајту Министарства за Косово и Метохију и на сајту Министарства полиције, дошао сам до информација о ужасним и тужним судбинама жртава. На списку је 1.128 људи. Међу њима је било жена и деце, и свештених лица. Губи им се сваки траг... Материјал за роман сакупљао сам разговарајући са сведоцима, са породицама несталих и киднапованих, разговарајући са припадницима ВЈ и полиције који су се борили са терористичким групама злогласне ОВК. Читао сам Отужнице Тужалаштва за ратне злочине, тумачио их и поредио са причама сведока, разговарао сам и са Албанцима и са окупатоирма и дошао до језивих прича о несталим и киднапованим цивилима.

До које мере су факти у роману Дечак из Жуте куће плод фикције, а колико одговарају истини?

Романописац увек има право на фикцију, али фикција за тако добар роман ми није била ни потребна, биле су довољне приче из живота, стварност је толико језива. И све сам видео као филм. Поред разговора са сведоцима служио сам се и полицијским извештајима о терористичким нападима на територији КиМ 1998. и 1999. године. Нисам ја измислио Косовски рат, и мене су НАТО бомбардери и Црни орлови гађали бомбама због измишљеног случаја „Рачак“, у ком су наводно Срби масакрирали Албанце, па сам тумачећи догађаје у Косовском рату лоцирао једну гробницу. Полиција и Тужилаштво имају информације о киднапованом аутобусу 1998. у ком су били рудари копа „Белаћевац“. Према информацијама сведока жртве су бачене у бунар на Каљаји.

У предговору, који је посвећен Карли Дел Понте, Ви изражавате своју забринутост да је међународна заједница „гурнула под тепих“ проблеме црне транспантологије на Балкану. Због чега је то, по Вашем мишљењу, тако?

Због чињеница да је скоро цео свет учествовао у Косовском рату и у бомбардовању Србије и Косова и Метохије, чак и филипинске јединице. НАТО је бомбардовао Србе и тако дао подршку Албанцима да протерују и убијају наш народ, и да на територији наше покрајине стварају државу криминала и безакоња, богатством од крађе руда и виталних органа киднапованим цивила. Међутим, ни Албанци ни Срби никада се неће осободити окупатора уколико не буду сарађивали. А кад проблеме црне трансплантологије на Балкану неко жели да „гура под тепих“ то значи да себе или неког штити, од глобалног суда и међународне бруке.

На интернету пишу да сте Ви готово први српски новинар који је ову тему поставио у центар свог рада. Како је дошло до тога? Како сте одлучили да се бавите овом темом?

На интернету пишу све и свашта, али много тога ме везује за Косово. Мајка ми је са Косова, рођена у Приштини, одрастала у Обилићу... С друге стране, неколико је хиљада невиних жртава које вапе за правдом, само у овом рату. Потрешен судбинама несталих и киднапованих лица почео сам да пишем роман, исповест Дечака из Жуте куће. Дечак из Жуте куће се појавио да покаже свету да ми нисмо „најгеноциднији народ на свету“. Ето, инспирисала ме је Карла Дел Понте. Сазнао сам за трагичне судбине жртава и то је било јаче од мене.

Какву улогу у међународној истрази трговине органима може да одигра Тужилаштво Србије?

Тужилаштво Републике Србије мора јавности да открије тајне гробнице, као што су објавили изјаве заштићеног сведока, припадника ОВК: „Извадио сам Србину срце, и даље је куцало“. Та реченица је потресла људе широм планете. Реч је о деветнаестогодишњем младићу, жртви. Откривањем гробница Тужилаштво Србије би доказало геноцид над Србима и да је држава Косово геноцидна творевина, а не Република Српска.

Одломак из књиге Дечак из Жуте куће (...)

Ишли смо према вратима кроз чије ивице су пробијали оштри зраци светлости. Осећао се мирис хлора, чудан мирис, мирис болнице, мирис лекова… Отворише се врата и заслепи нас јако светло из операционе сале. Видео сам лекаре и човека на столу ком су великим и дебелим шприцевима извлачили нешто из тела. Био сам мали и уплашен, нисам знао о чему се ради. Вероватно су извлачили коштану срж, јер се и она трансплантира. Лице жртве нисам видео. Било ми је мука. Видео сам само да је жртва била положена као да лежи у положају мачке, са скупљеним коленима и повијеном кичмом. Зато сумњам на коштану срж. То су радили стручњаци.

„Морамо сачекати да заврше“, рекао је Ћелави. Болело га је дупе што сам се ја плакао. Могао је да ме пусти да је хтео.

„Јако се бојим! Бојим се. Да ли ће ме убити? Немојте ме убити! Немојте!“ – молио сам у сузама.

„Зачепи!“ – ућутао сам кад ми је прислонио пишотљ у слепоочницу и тресао се од страха и хладноће. Ноге су ми подрхтавале. Зуби су звецкали о зубе колико је било хладно. Седели смо у једном ћошку и чекали да заврше. Лекари нису били у оним класичним болничким мантилима. Имали су само гумене рукавице и повезане гумене кецеље око струка, све у болничкој светло зеленој боји. Сећам се патоса на ком још увек молим у сузама, окружен разбацаним шприцевима и празним пластичним боцама, као и газама, натопљеним крвљу. Сто за операцију је био огроман.

(...)

То није била луксузно опремљена операциона сала, у њој су се налазиле само најнеопходније ствари, инструменти и апарати. Жртву којој су највероватније вадили коштану срж су искасапили, пребацили на колица и изнели је из просторије. Довели су полумртвог човека ког сам видео у затворској ћелији пролазећи ходником. Био је сав жут, у ранама, као леш, само је бунцао. Дали су му анезтезију. Журили су јако, ставили маске на лице, припремили посуде. Жртви су закачили неки апарат, вероватно апарат за усисавање крви (сукција). Почео сам да се губим и да их видим у магли. Улазе још двојица. Тројица…

(...)

Дуго сам чекао у дрхтавици. Видео сам Носатог како пакује орган. Малаксао сам, пробијао ме је неки хладан зној…

Прате ме ужасне слике. Имам тешке трауме. Гледао сам како тестером секу леш. Кад су жртву умотали у чаршав, и тако са чаршавом у дебели најлон, Бркати је отворио врата и жвижнуо. Долазе неколико младића и износе раскомадан леш. Уплашио сам се да сам ја следећи који ће бити положен на сто, али сам ћутао плашећи се Ћелавог, држао је уперен пиштољ према мени.

Дошле су неке жене и почеле да чисте сто, да прскају са неким хемикалијама. Један доктор је био средње висине, средњих година и дебео. Имао је избачен стомак, румен у образима, густих црних обрва и бркова, и страшног погледа. Други је био виши, мршавији, бледуњав у лицу, са огромним бабурастим носем. Причали су са Ћелавим. Ту су била медицинска браћа и сестре. Имам утисак да их је у тој проклетој кући било чак и педесеторо, који су радили на крађи људских органа. Сећам се једног црнца и једног брадоње, муџахедина. Ко зна из којих су све далеких земаља стигли ти добровољци. Трчали су, улазили, излазили, смењивали једни друге…… Анализирали су резултате крви…… Иако тада нисам знао шта је то, сигуран сам да су помињали састојке крви као што су билирубин, хемоглобин, трансаминазе и сл. Нешто су се договарали. Бркати ми је пришао и прстом повукао испод ока. Гледао ми је беоњаче: „Verdhëz “ „Имаш жутицу, п..ка ти материна! Живог ћу те спалити ако си ме заразио!“ – урлао је Ћелави, упирући пиштољ у мене.

„Немојте! Немојте молим вас. Немојте да ме убијете.“

Ударио ме је песницом у главу, разбио ми нос, чупао ме за уши! Носати га је ухватио за руку и почео да ме брани: „Водите га у болницу. Нека га излече, па га вратите“, трудио сам се да разумем оно што су причали. Живели смо заједно и учили језике једни од других.

Пошто су ми функције органа биле ослабљене због акутног хепатитиса и жутице, хтели су прво да ме залече, а тек онда да ми ваде органе.Тада сам напустио ту проклету кућу, са газом на носу, носећи са собом страх од смрти. Страха сам се мало ослободио тек након девет година и онда почео да причам о томе. Али и даље боли, јако. Кажу: „Време лечи све.“ – Време ништа не лечи. Време разара. Оно је крвник. У мени је сада рушевина, прашњава и затрпана.

/ Сајт Гласа Русије /



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP