Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 57731
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6335781
Ko je na sajtu?
Imamo 50 gosta na mreži

НЕПОЗНАТО О УБИСТВУ КРАЉА АЛЕКСАНДРА I.


09.10.2012. / Академедисрбија

Пише: Слободан Маричић

На данашњи дан пре 78 година, убијен је у Француској југословенски краљ Александар I. 

Француска влада оног времена према последњим сазнањима омогућила је Мусолинију и његовом најамнику Павелићу да убију Краља Александра I. Једна од потврда за ово је и чињеница да је Павелић усмено говорио и написао у једном усташком летку, марта 1934. године да ће убити краља Александра, ма где се налазио.

Поред британске грађе о овом догађају, која је делимично сачувана, издата је код нас пред рат мало позната књига, као и неколико коментара, британског писца Стивена Грaxaма, пријатеља Краља Александра I. и пријатеља српског народа, познаваоца нашег језика и историје, слависте, под називом "Алекандер, тхе стронг мен оф тхе Балканс". Поред ове Грахам је написао још три књиге о Југославији и десетину књига о Русији.

Опширне припреме за атентат

Павелић је са групом атентатора, стигао у Француску 2. октобра 1934. године и одсео са завереницима у два хотела у Аик-ен Провенце. Већ 6. октобра, цела дружина, са Павелићем, пошла је аутобусом за Марсеј, а због опрезности Павелић је наредио да оду у Авињом и тамо преноће. Павелић је већ имао званичан француски план боравка Краља Александра у рукама, који су му највероватније дали или продали француски службеници или чак неко из саме владе. Док су још били у Авињону, један од организатора атентадо Дидо Кватерник је добио вест да Краљица Марија неће пратити Краља на разарачу "Дубровник", већ ће возом доћи у Марсељ где ће се придружити Краљу када овај пристане бродом. Од великог је значаја за историчаре и истаживач чињеница да француска полиција и поред сопствених сазнања, упозорења енглеских и југословенских тајних служби није ни прстом мрднула, да сумњиве терористе од њиховог регистрованог доласка у Француску прати, идентификује, ухапси и испита.

Занимљив је податак да тадашњи Председник југословенске владе Никола Узуновић, није ништа предузео и поред многобројних упозорења у споразуму са француском владом, као сто је било уобичајено пошаље агенте из југословенске тајне полиције и полицијске агенте ради осигурања Краљеве безбедности током боравка у Марсељу. Такође је занимљиво и само краљево понашање. Приликом претходне посете, коју је учинио Бугарској, Краљ је носио панцир кошуљу, али је одбио да исту носи у "пријатељској и слободарској" Француској. Међутим, Стивен Грахам тврди са сигурношћу - на основу истраживања започетих одмах после Краљеве погибије - да је француска влада не само правила сметње у погледу рада и кретања Краљевог личног обезбеђења у Марсеју, већ је категорично одбила да дозволи присуство југословенске полиције на својој територији.

Француска влада је правила и сметње личном обезбеђењу Краљице Марије, која је пошла возом из Љубљане за Лион, одакле је требала да продужи за Марсељ, а потом заједно са Краљем настави за Париз. Маршал Двора, генерал Аца Димитријевић је стигао у Париз и замолио представнике француске владе да се кад Краљица стигне у Лион, њен лични вагон прикопча за редован воз који иде у Марсељ. То је одбијено са образложењем да су железнице у приватним рукама и да Управа железница не пристаје да то учини већ да ће Краљици бити на располагању салон у редовној композицији. Француски високи службеници су гледали са висине и скоро неподаштавањем на ове и друге захтеве маршала југословенског двора, писао је овај у својим мемоарима.

Генерал Димитријевић је алармирао југословенског изасланика у Паризу, Мирослава Спалајковић, чије је све потесте француска влада такође глатко одбила. Генерал Димитријевић је потом, према сведочењима његових сарадника, веома узнемирен из Париза пожурио за Марсељ, ради укључења у организацију краљевог дочека.

Чудан однос власти у Марсеју

У самом Марсељу Димитријевић је поново наишао на хладно и готово непријатељско држање француских државних представника и локалне власти. Интересантно је то што је француска влада одбила и званичну понуду британске владе да Скотланд Јард учествује у обезбеђењу Краља Александра. Британска влада је ово предложила на основу неколико дојава и постојећих потерница које су указивале на окупљање претпостављених завереника и терориста. Необјашњиво и срамотно за француске власти да ни то није дозвољено. Познато је да је Спалајковић на своју руку хтео да за додатно обезбеђење у Марсеју употреби неколико агената југословенске обавештајне службе, али је и то спречено од француских власти.

На неких десетак миља пред Марсељу, разарач југословенског Суверена дочекала је ратна средоземна флота француске Републике - пет разарача са неколико торпиљера. На француском командном разарачу били су Министар морнарице Жак Петри и адмирал средоземне флоте Дубоа. Краљ је дочекан салвама и грмњавином топова са свих бродова. Дочек на мору за разлику од срамног дочека на копну - био је како то доликује почасти француске морнарице, према пријатељском суверену и ратном другу из недавно минулог рата. За дочек на копну, пун церемонијалних и других пропуста за које не постоји ни једно јасно објашњење, југословенски званичници у пратњи Краља рекли су да је био импровизација немарности најниже врсте, што је унизило Краља, а затим омогућило злочин који се десио.

Једино су терористи били добро организовани и спремни за извршење свог задатка. Француске власти нису имали довољно полиције у самом Марсељу, али то се могло појачати одељењима полиције из других градова. Полиција Cурет Генерале - која у оваквим приликама држи све под оком и контролом није уопште била употребљена. Такође је познато да ни Министарство рата није издало наређење оном оскудном одељењу пешадије од колонијалних и белих војника да обезбеди Краља Александра. Одред војска је једино присуствовао као парадна група. Одељење коњице је било малобројно, за овакве дочеке обично се одређује један коњички ескадрон, док је одред једва да је износио једну трећину ескадрона дакле један вод, који није био распоређен ради краљевог обезбеђења већ да буде присутно параде ради. Један британски посматрач написао је до тада за британске новине: "... Да је овде било присутно неколико српских полицајаца, они би лако идентификовали и лишили слободе Павелићеве терористе ...

Спрдња од дочека

У великој поворци народа у Марсељу било је присутно много светских и домаћих новинара. Они су се кретали како и куд су желели мимо свих правила и протокола. Потпуно су закрчивали пут краљевом аутомобилу и колони и тиме олакшали посао терористима. Није било никакве одговорне француске личности или полицијске индивидуе, да успостави и контролише одржавање реда. Све је личило на хаотичну гомилу. Хаосу и конфузији такође је доприносила непрекидна топовска паљба са бродова и марсељског утврђења у знак поздрава. Топовску паљбу појачавао је убитачан звук мотора неколико хидроплан, који су ниско летели у поздрав Краљу. Због свега примећивала се нервоза и код бројног присутног народа. Кад се Краљ искрцао на "Белгијском кеју", топовску паљбу и зујање хидропланa појачали су громки усклици присутног народа и постројених ратника са Солунског фронта: "Виве ле рои, Виве ле рои Алекандре"! На кеју Краља су по силаску са разарача дочекали поред министра морнарице и адмирала Дубоа, министар спољних послова Барту, председник општине града Марсеља, шеф локалне полиције (али не и Префект) и коначно генерал Жорж, делегиран од министра рата.

После узајамних кратких говора и поздрава и свирања националних химни, градоначелник Марсеља одвео је краља Александра, Бартуа и генерала Жоржа до аутомобила којима ће проћи одређеним правцем кроз град до градске већнице. Светски новинари су се тискали испред Краљевих кола и снимали без икакве опомене оних који су требали да руководе церемонијом. Аутомобил у који је званична Француска ставила Краља Александра I је био ружног изгледа један стари модел лимузине у својини локалне полиције, а не ауто француске владе или неког министарства, са папучицама дуж целе стране. Оваквим третирањем југословенског суверена, Трећа Република желела је да индиректно унизи југословенског краља, али такође је унизила саму себе, јер је и поменути аутомобил говорио доста о моралном односу Француске Републике.

У прва кола градоначелник је сместио Краља и Бартуа на задњa седиштa, генерала Жоржа на седиште са стране, поред Бартуа. Поред шофера седео је један полицијски официр. У другом аутомобиле седели су министар морнарице Жак Петри и градоначелник Марсеља. У трећим колима седели су Маршал Двора генерал Аца Димитријевић и шеф полиције Марсеља. Неко може поставити питање  да ли је било бољег и сигурнијег аутомобила у Марсељу за нашег Краља? Одговор је јесте, и још како: аутомобили шефа полиције, градоначелника, префектa, Министра морнарице, адмирала Дубоа, Команданта Марсеја, команданта жандармеријског пука итд. Аутомобила је било, али је недостајала уљудност и пажња званичне Француске.

Краљев аутомобил возио је полицајац Форсац, родом из Провенце. Пре ступања у полицију бавио се земљорадњом. Степхен Грахам интервјуисао је Форсаца после Краљеве погибије и забележио је разговор између шофера Форсаца и полицијског официра који је седео поред њега, пре него што је Краљ ушао у кола. "Ово није прави аутомобил, почео је Форсац, више личи на мртвачка кола. Ова направа не може ићи брже од 50 километара на сат. Не би ли било боље да позајмимo ауто од Градоначелника, јер овај није ауто за краља " ." Слушај Форсац почео је официр са осмехом, ти ни не смеш да возиш брже од пет километара на сат, и то да возиш првом брзином. То је моје наређење! "Олупина која ће возити Краља имала је широке" папуче "са обе стране, које су биле врло подесне за атентатора да изврши свој задатак. Иначе како пише Грахам такви аутомобили са папучицама су се користили ако су на истим били агенти обезбеђења неке личности, или полицајци у некој акцији.

Процесија - скандалози утисак

Испред краљевих кола тискало се непрекидно много новинара, нарочито америчких, који су све снимали за филм. Тако шофер Форсац није могао кренути када је по протоколу требало због нереда. Тек кад су се новинари задовољили Форсац је могао да крене. Коњички одред уместо да буде распоређен са обе стране аута да заштити Краља, није био где треба, већ је подељен да иде испред аутомобила и позади њих, што је више олакшало атентаторима посао. У истом смислу била је распоређен и одред пешадије. Два официра јахали су на коњима, пешадијски пуковник Полет и коњички капетан Вигуре, први позади процесије, а други напред. Поворка овако формирана, одавала је смешну слику. Више је личила на неку прославу него на процесију  суверена, шефа државе. Форсац је полако кренуо кроз Цанабиере према Боурсе. Грмљавина топова, бука авионских мотора, измешани са поклицима: "Виве ле рои" онемогућаваил су разговор и најосновније комуницирање обезбеђења. Ова бука неповољно је утицала на присутни народ, чинећи га напетим и нервозним, а оваква атмосфера је наравно била повољна за терористе.

Атентат

Кад је поворка почела да одмиче према Боурсе-и, један омањи човек изашао је из присутне гомиле народа, направио један скок до кола, стао на "папучу" управо са краљеве стране, потегао свој "маузер" и испразнио га Краљу у груди. Тадашња евиденција тврди да је Краљ остао на месту мртав, јер су му меци разнели срце. Поред Краља тешко је био рањен министар Барту, који ће нешто касније умрети.Генерал Жорж који је чуо звук пуцњаве отворио је на својој страни врата аутомобила, прешао на Краљеву страну и повукао убицу са кола. У том моменту пуковник Полет окренуо је коња, потегао сабљу и ударио убицу неколико пута по глави и убица је пао, али је аутоматски пиштољ пуцао и даље и погодио са неколико метака генерала Жоржа. Капетан Вигуре, који је јахао напред није ништа приметио нити чуо. Полицајац у цивилу Целестин Гелди, на дужности крећући се поред колоне имао је револвер у џепу, али га није употребио. Када је видео убицу на папучи краљевог аутомобила, уместо да употреби револвер, повукао је убицу за крагну од капута и повикао му да сиђе. Убица се окренуо и пуцао у полицајца Гелдиa који је остао на месту мртав. Коначно жандарми, полицајци и маса окомили су се на атентатора који је линчован и издахнуо на месту. Аутомобил са Kраљем и мањи део колоне аутомобила је пожурио до болнице, али је ипак стигао до префектуре, јер је краља био већ одавно мртав. Најближи сведоци изјавили су да је издахну тренутно на лицу места. Све шпекулације о тренутку смрти, а посебно да је био при свести и изговорио читаву реченицу: "Чувајте ми Југославију" је чиста измишљотина.

После атентата

У Београду штампа уместо да истражује и објашњава Краљево убиство и околности како се и зашто догодило и како се стварно одиграло, највише се концентрисала на приказивање фотографија самог убиства, и бизарне детаље остављајући читаоце у недоумици да сами нагађају, како се то могло десити у земљи наше "вечне савезнице" Француске. Чекало се шта ће Британци и Французи да званично изјаве о атентату, да би они то понављали.

Понашање Британије и Француске после атентата

Француска је искористила и атентат да би наставила своје удварање Мусолинију и Италији, због Мусолинијевог плана освајање Абисиније (Етиопије) и сопствених планова у Африци. Већ крајем октобра 1934. став Британије и Француске искристалисао се  да Југославија не сме никако да пружи прст на наредбодавца  Мусолинија, већ да оптужи Мађарску, обзиром да су терористи заиста једно време провели на обуци у тој земљи. Али, већ од друге половине новембра притисак је вршен на Кнеза Павла да се пропаганда противу Мађарске смањи, јер се дешавало много немилих случајева инцидената према мађарској мањини у Југославији, који су били југословенски држављани и нису имали никакве везе са атентатом у Марсељу. Народ је подстрекаван штампом, да одушка свом искреном болу за Краљем. Половином новембра 1934. Сер Александер Кадоган, стални подсекретар у Форин Офису тражио је један исцрпни извештај од шефа Јужног департмента Форин Офиса о убиству у Марсељу. Извештај је поднет у духу тадашњих главних линија Британске спољне политике, углавном приписујући кривицу Мађарској, донекле у Аустрији, а готово нимало Италији и Немачкој за коју се сумњало да је умешана у заверу.

Зашто је Француска пријем југословенског Краља тако траљаво припремила са пропустима који су довели до атентата?

Ни Грахам па ни други озбиљни истраживачи атентата нису потврдили умешаност француских власти у припрему или омогућење атентата. Међутим несумњиво је утврђено и доцније у суђењу да је цела посета препуштена нижеразредним представницима владе и надлежних служби за протокол. Наиме Француска никако није била задовољна са Југославијом и последњим активностима Краља Александра I. Ово из разлога што је деценијама Француска била главни, а често и једини лиферант оружја и војне опреме за југословенску војску. Међутим југословенске војне власти су поучени примером понашања Француске током претходног рата, када је наплатила у злату и последњи франак за испоручену војну опрему и наоружање, па чак и оно које је било неупотребљиво и неисправно променило испоручиоце.

Тако је велики део војних возила набавила од Чехословачке, као и против-авионску артиљерију. Неке моделе авиона купила је од Енглеске, а пешадијско наоружање делом од Немачке и делом од Чехословачке. Сама је овладала производњом војне опреме, али што је највише иритирало Французе је поруџбина најновијих модела авиона од Немачке, а бродова од Италије. Тако је званична Француска хтела да покаже југословенском краљу да је озбиљно нарушено савезништво две земље и поред наоко блистави односи.

Међутим из овога је изашла трагична последица, због које се Француска, како су писали многи историчари није много "потресла". Није било уобичајених смена у власти и администрацији, а суђење ухваћеним атентаторима била је заиста фарса и сви су се после годину, две нашли на слободи. Од тада, како је и намесник Кнез Павле констатовао у мемоарима je престала "љубав" две земље ратне савезнице и Југославија се окренула другим политичким факторима.



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP