Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 57256
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6331162
Ko je na sajtu?
Imamo 116 gosta i 1 člana na mreži

KAKO NASTAJU ULIZIČKE VIBRACIJE


12.09.2012. / ree-Akademediasrbija

Teorija zavere - ekskluzivno iz knjige Dejvida Ajka

Predsednici, premijeri i ostali „lideri“ sistema dolaze i odlaze služeći sprovođenju reptilsko-hibridnog plana. Neki tačno znaju šta i zašto to rade, ali sa većinom njih se manipuliše ili se, pak, zastrašuju da bi sledili željeni pravac.

Nekada se tu radi o novcu, a nekada je razlog to što im se obeća da tajne koje imaju, a koje ne žele da javno otkriju, neće biti predmet istrage i objavljivanja sve dok rade ono što im se kaže. Kejti O’Brajan i ostali koji su prošli kroz program ispiranja mozga obajašnjavaju kako se biraju političari i ostali koji im obezbeđuju muškarce, žene i decu za seks. Sve se to tajno snima, pa oni ili bespogovorno igraju igru ili se snimak javno objavljuje. Imaju tonu takvih dokaza protiv Buša, Klintona i Blera za početak, iako to u njihovom slučaju nije uvek neophodno.

Postoji još jedan razlog zbog kojeg politički sistem, zapravo sistem uopšte, sprečava čak i veći deo onih koji žele da naprave pozitivnu promenu da rade šta žele. Sve u ovoj stvarnosti je vibracioni konstrukt i samo ako ste zaista jaki i imate jake principe, taj konstrukt neće moći da vas vibracijom natera da mu se pokorite. Kada spojite dve violine i okinete žicu na jednoj od njih, ista žica na drugoj violini počinje da vibrira zbog onoga što se naziva „saosećajnom rezonancom“. Icak Bentov daje još jedan primer u svojoj knjizi „Gledajući u divlje klatno”: „Pretpostavite da imamo nekoliko starinskih satova sa klatnom kakve je imao naš deda. Obesićemo ih na zid i pokrenuti klatna da počnu da se sudaraju pod različitim uglom, tj. neusaglašeno. Ukoliko poremetimo klaćenje jednog sata, on će se brzo vratiti u ritam. Što je veći broj oscilatora unutar ovakvog sistema, to je stabilniji sistem i teže ga je uznemiriti. To će uticati da se poremećeni oscilator vrati u ritam vrlo brzo”.

To se dešava sa onim ljudima koji žele da promene sistem, posebno sa onima koji uđu u politiku. Vibracioni konstrukt sistema je sada toliko gust i rigidan da se svi oni koji žele da ga poremete brzo vibracijom vrate u red. Imao sam prilike da to jasno vidim u slučaju britanske Zelene partije, koja je nastala sa najboljim namerama ili je bar većina onih koji su je podržavali imali dobre namere. Međutim, ubrzo je postala još jedna sistemska partija, zaglavljena u svojim rigidnim stavovima, koja odbija čak i da istraži pozadinu događaja o 11. septembru ili globalnu zaveru uopšte. Njeni predstavnici u Evropskom parlamentu se sada oblače, misle i govore kao klasični političari i podržavaju Evropu podeljenu na regione, što je upravo ono što Iluminati pokušavaju – da podele zemlje na regione koje će kontrolisati centralizovana evropska hijerarhija u Sjedinjenim evropskim državama.

Zelena partija je vibracijom dovedena u red i sada služi konstruktu, jer i jeste deo konstrukta. Kao rezultat toga, postala je irelevantna. Policija je puna „radikalnih“ političara koji su postali sluge sistema, a dvojica koji vam uvek padnu na pamet su pripadnici britanske Laburističke partije Nil Kinok i Piter Hejn. Vindbeg Kinok je bio zagriženi orator koji je napadao establišment i prigovarao protiv britanskog članstva u Evropskoj zajednici/uniji. On i njegova supruga su kasnije zaradili veliki novac tako što su služili Evropskoj uniji kao birokrata i političar, a Kinok je sada član Gornjeg doma koji je nekada tvrdio da ga prezire. Sistem ga je angažovao, jer je oduvek bio više „vetar“ nego „materija“, a konstrukt jede takve ljude za doručak, ručak, a i večeru. Piter Hejn je stvorio ime tako što je radio kampanje za ljudska prava, a tada postao stub establišmenta u Blerovoj vladi i ista ta prava kršio. Njegov llični energetski konstrukt nije bio dovoljno jak da se odupre konstruktu sistema i on pada u saosećajnu rezonancu. Sistem uvek traži nešto što će da mu posluži kao spoljni oscilator koji sve vraća u red u svim oblastima društva, a ne samo u politici. To se manifestuje u petočulnoj stvarnosti tako što se ljudi ismevaju, osuđuju, otpuštaju, marginalizuju, finansijski napadaju, hapse, pa čak i ubijaju zbog toga što odbijaju da ućute i da se povinuju pravilima. Međutim, neki od njih, a broj ih je sve veći, ne želi da se preda ni po koju cenu i upravo su oni ti koji će promeniti sve.

Vladaj pomoću ulizica

Postoji još jedan energetski konstrukt koji se javlja pod imenom „ulizica“. On predstavlja krucijalni sistem podrške eliti koja je na vlasti. Ulizica se definiše kao neko „ko laska na ponizan način, ko želi da izvuče neku korist od toga što radi ono što određenoj osobi prija“ i može se naći u svakoj oblasti života, naročito oko kraljevske porodice i onih na visokom političkom položaju. „Ulizice“ su, istinu govoreći, sama osnova sistema koji želi da nas porobi, kao i njegov vitalni doprinos svetskim događajima - rat i nepravda se uglavnom ignorišu i ozbiljno potcenjuju. Oduvek sam imao averziju prema ulizicama, dupelizačkim obožavaocima heroja, koji odbacuju svoje pravo na slobodu misli i individualnost zarad „izvrsnosti“ nekog drugog – ili veruju da će im to pomoći da se popnu do društvenog vrha.

Struktura establišmenta je izuzetno hijerarhijska, a poltronstvo drži sve nivoe na okupu. Pravilo je da morate biti ulizica onima „iznad“ vas i zahtevate da vam se ulizuju oni ispod. Na taj način, svi znaju svoje mesto i koje dupe da održavaju čistim. Ove hijerarhijske strukture su klasično reptilske i u skladu sa karakteristikama reptilskog mozga ili „R-kompleksa“.

Ne postoji bolji primer za to od britanske kraljevske porodice. Ljudi im se klanjaju, kleče i izlaze iz prostorije unatraške u prisustvu ovih disbalansnih simbola nepravde i kontrole, samo zbog njihovih iskonstruisanih titula kralja, kraljice, princa, princeze, lorda ili ostalih. Ambiciozno sveštenstvo mora da zna da je „Bog“ jedan stepenik ispod monarha. Možda to neće da priznaju, ali tako se većina njih ponaša, posebno oni u najkitnjastijoj odeždi i najlepšim haljinama. Hrišćanska hijerarhija može da govori o potrebi za pravdom, pravičnošću i jednakošću (pa, tu i tamo), ali znaju svoje mesto.

Majka Božija na prestolu ne sme biti kritikovana zbog njenog šokantnog bogatstva, od koje je većina poharana u pljačkama, pokoljima i osvajanju tokom vekova. To će uznemiriti Boginju, Braniteljku vere, a ona je tu da je slušaju, a ne da je prozivaju.

Sveštenstvo ne postaje glas potčinjenih i zlostavljanih. Ne, ne, oni služe sistemu. Sveti Gral poltronstva je ritual krunisanja monarha kada „Božije sluge“ govore ljudima kom lažnom idolu treba da se klanjaju. Činjenica da taj budući monarh sedi na prestolu pred njima samo zbog toga što se njegovom lozom manipulisalo, često kroz nasilje, do tog nasleđa koje nije ni od kakvog interesa, niti važnosti za ljude sa Nimrod šeširima. Želite da javno pričate protiv sistema i da budete hrišćanski sveštenik?

Pa, znam za jednu malu, seosku crkvu na ostrvu daleko od škotske obale. Kada možete da krenete? Tekst prilikom krunisanja odslikava raspoloženje: nadbiskup, zajedno sa lordom kancelarom i ostalim lordovima tada treba da ode u istočni deo crkve, a nakon toga na ostale tri strane po sledećem redu – južnu, zapadnu i severnu, a na svakoj od strana nadbiskup treba glasno da se obrati narodu: a kraljica, u međuvremenu, stojeći pored prestola kralja Edvarda, treba da se okrene i da se pokaže ljudima na sve četiri strane crkve, dok nadbiskup ide od jedne do druge. On tada govori: Gospodo, predstavljam vam kraljicu Elizabetu, vašu istinsku Kraljicu, stoga svi vi koji ste danas došli, poklonite joj se i služite...

Izvinite, mogu li da dobijem kesu za povraćanje kad završite? Striktni rituali su reptilski – oni ih naprosto obožavaju, a poltronstvo je neophodan sastojak istih. Moć može da bude jaka magnetna sila i oni koji jure za njom ili za prestižom koju moć sa sobom nosi, bivaju uvek usisani. Postoji jedna anegdota: ne traži moć gazeći preko drugih i drži jezik za zubima. Trevor Filips je britanski najpoznatiji „branilac rasne jednakosti“. On tvrdi da veruje da svi treba da budu tretirani na isti način i da svi treba da imaju jednake prilike, bez obzira na rasu, veru ili boju. Da to može da se desi, bilo bi sjajno, ali ne može, jer hijerarhijski establišment ima prioritet nad svim, uključujući i rasizam. Poltronstvo je svemoguće. Pisao sam gospodinu Filipsu kada je bio šef Komisije za rasnu jednakost vladinog operativnog tela oformljenog, kaže se, da istraži i osudi slučajeve rasne diskriminacije na koje ih upozori javnost. Napisao sam zvaničnu žalbu u vezi sa fundamentalno rasističkim sistemom izbora vladajućeg monarha. Ne samo da kralj i kraljica treba da budu belci i da potiču iz iste genetičke linije, nego treba i da slede, barem zvanično, određenu granu određene vere – protestansko hrišćanstvo.

Monarhija je najviše rasistička i najelitnija institucija i tražio sam od Filipsa i Komisije da istraže i optuže odgovorne i pitao zbog čega je šef „anti-rasističke“ Komisije (tj. on) primio počasti od rasističkog elitiste – Kraljice. Kao odgovor, primio sam pismo od pravnika Komisije, puno nebuloza, u kojem je znalački izbegao aluziju na kraljevski rasizam i veliko licemerstvo u vezi sa Filipsovim počastima. To je establišment govorio u svoje ime. Naravno da jeste. Zahtevi sistema nadvladavaju svime, posebno logikom i pravdom. Struktura moći se mora odbraniti po svaku cenu. Filips je nagrađen za svoju lojalnost establišmentu tako što je imenovan za šefa „Komisije za jednakost i ljudska prava“- gde može da služi sistemu u većoj stolici.

Ponovo-urađeni “rokeri“

Možda je do mene, ali prizor „Princa tame“, Ozija Ozborna, koji priča o „časti“ da nastupa pred Kraljicom čini da mi se stomak okrene – kao i kad se ostale „slavne ličnosti“ iz šou-bizniza i drugi svake godine postroje da prime „počast“ od monarha i države za nekakve „usluge“. To uvek znači usluge sistemu, upravo onom sistemu koji urniše ljude koji su ih i učinili „javnim ličnostima“.

Jedan od dobrih primera je i bivši borac protiv establišmenta, rok pevač opsednut novcem, Mik Džeger iz grupe Rolingstons. On je završio svoju transformaciju u poltrona sistema kada je prihvatio titulu viteza u Bakingamskoj palati 2003. godine. Kit Ričards iz „Stonsa“ je rekao da je bilo „smešno“ kad je Džeger dobio „medalju“ od establišmenta, jer bend nije bio u tom fazonu. Mora da je primetio da je Džeger pokleknuo pred privlačnošću obožavanja sistema i klečeći pred Krunom, izgledalo je kao da se istorija ponavlja i kreće u pravom smeru. To je dobro utabana staza.

„Ne smatram da establišment, onakav kakvog ga poznajemo, još uvek postoji“, rekao je novi „ser Majkl“ Džeger. Zapravo, on je moćniji nego ikad, jer granice više nisu jasno postavljene. On nije nestao, samo se dublje infiltrirao. Promenili su se samo pojavni oblici, a ne i izvor moći. Jedna od ozbiljnih demonstracija usisne mašine establišmenta predstavljaju i slučajevi „ser“ Boba Geldofa i još jednog nosioca kraljevskih počasti i nezvaničnog „sera“, Bono Voksa iz grupe U2. Za mene, Bono je oduvek bio u lakoj kategoriji prezentovanja globalne nepravde, ali u vreme Live Aid-a 1985. godine, Geldof je na veličanstven način govorio o urođenoj subjektivnosti sistema koji uništava zemljište i živote milijardi ljudi. Šta se desilo sa njim nakon što je postao „ser“? Izgleda da ga je konstrukt vibracijom vratio na „mesto”.

Sada imamo prilike da vidimo kako Geldof hvali Boj Buša za ono što je on „uradio“ za Afriku, kao i Blera i njegovog naslednika na mestu premijera, Gordona Brauna. Bono ih je nazvao „Džon i Pol sa globalne, razvojne pozornice“ u svom pokušaju da bude izabran za ulizicu godine. Ipak, Bler i Braun su frontmeni silovanja Afrike i drugih mesta, kako je Geldof jednom odlično primetio. Oba ova političara su podržala i započela finansiranje i akciju koja je dovela do smrti ili unesrećivanja više od milion civila u bivšoj Jugoslaviji, Avganistanu i Iraku.

Oni su podržavali i organizovali kampanje za sankcije protiv Iraka tokom 1990-ih koje su, čak i prema podacima Ujedinjenih nacija, koštale života više od pola miliona dece. Kao i kod svih „zapadnih“ vlada, njihove trgovinske i finansijske politike uništavaju države u Africi. I pored toga, Geldof je na Konferenciji Laburističke stranke rekao da su Bler i Braun pomogli da se izmeni politički ambijent tako što su stavili Afriku na vrh dnevnog reda Samita G-8 u Gleniglsu u Škotskoj 2005. godine. „To je zaista promenilo parametre onoga što je moguće u politici“, rekao je on. „Spasili su užasno mnogo ljudi od sigurne smrti. To je postignuto tokom prošle godine. Mora da se nastavi“.

Gluposti, Bobe. Za ime Boga, probudi se!

U stvarnosti, Glenigls je bio samo predstava, magični pokret rukom kome su Geldof, Bono i njihov „Live-8“ koncert dali značajnu podršku. Oni to nisu želeli, ali su se suviše približili manipulatorima da su i naseli na manipulaciju. Geldof i Bono su pozvani da govore na Konferenciji Laburističke partije, a na pozornici koja je oličenje propagande, to se ne dešava ukoliko ne služi ciljevima onih koji organizuju tu propagandu.

Geldof nije ulizica sistema u najekstremnijem smislu, iako Bono pokazuje sve simptome, ali mu je dozvoljena intoksikacija političke pozicije da zamagli njegovo rasuđivanje. Ukoliko predstavljate potencijalni problem za sistem, on će pokušati ili da vas uništi, ili da vas odvuče u pećinu. Da ponovim, Kit Ričards je uspeo da vidi ove kontradikcije, odbijajući da učestvuje na koncertu Live-8, jer je linija između establišmenta i onih koji su zastupali kampanju bila isuviše tanka: „Samo sam smatrao da je veza između Geldofa i Laburističke partije bila... prejaka... Ko od ovoga ima koristi i gde su Afrikanci? Gde su njihovi govori? Afrički muzičari su pomenuti na Live-8 samo kada je njihovo odsustvo naglašeno i osuđeno, a data im je bina stotine kilometara daleko od glavnog događaja u Londonu. To je bio muzički aparthejd, ne na osnovu rase, već slave. „Muzika“ je isto establišment.

„Ser“ Bob Geldof i ser Mik Džeger su pokušali da ubede Ričardsa da promeni mišljenje... “O, da, svi serovi su pokušali – baš svi“, rekao je on. Ričards je mogao da oda utisak nekoga ko ne podržava patnju dece u Africi, ali u njegovoj proceni onoga što je video, bio je u pravu. Naravno da bi trebalo da zahtevamo stvarnu promenu, a ne samo poltronsku iluziju iste. Kao što su potvrdile humanitarne organizacije koje su prikupljale pomoć, čak ni ograničeni broj obećanja, datih u Gleniglsu 2005. godine, koje je toliko hvalio Bob Geldof, nije ispunjen. Nikada nije ni trebalo da budu. Do Samita G-8 2007. godine, čak su, izgleda, i Geldof i Bono to shvatili.

/Treće Oko /



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP