Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 43065
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6216587
Ko je na sajtu?
Imamo 179 gosta na mreži

“ЦРНА РУКА”ОРГАНИЗАЦИЈА „УЈЕДИЊЕЊЕ ИЛИ СМРТ!”


15.06.2012. / pee-Академедиасрбијa

Аутop : СЛОБОДАН БЈЕЛИЦА

Филозофски факултет Нови Сад

/ Фeљтoн - Тpeћи дeo /

ПРИПРЕМА ЗА ОБРАЧУН

Завршна фаза дугогодишњег сукоба „Црне руке” и радикала отпочела је после пребацивања српске војске на Крф. Црнорукци су сматрали да су прилике изузетно повољне за остварење њиховог циља – обарања Пашићеве владе.

Влада се налазила у туђој земљи, окружена војском која ју је кривила за пропаст Србије 1915. Стога су Апис и његови следбеници отпочели широку акцију на Крфу – окупљају своје истомишљенике и врбују нове међу официрима, јавно критикујући владу. Око Аписа су поново почели да се окупљају опозициони прваци. Сличну акцију је међу српским избеглицама у Француској водио црнорукац пуковник Владимир Туцовић.

Црнорукци су на Крфу чак створили и сопствену оружану јединицу од петнаестак босанских добровољаца, који су били ван осталих редовних формација српске војске. Њима је командовао један од најближих Аписових сарадника мајор Љуба Вуловић, који их је спремао за извршавање „специјалних задатака”. Априла 1916. добровољци Мухамед Мехмедбашић и Владета Билбија послати су у Атину да убију пронемачки расположеног грчког краља Константина, али нису били у могућности да тај наум остваре. Истовремено је Мустафа Голубић отишао у Швајцарску да организује атентат на немачког цара Вилхелма, а планирано је и убиство бугарског краља Фердинанда. (Храбак, 1973: 5)

Поред владе и „Црне руке”, постојао је и трећи, најзначајнији центар моћи – регент који се ослањао на „Белу руку”, официрску групацију на челу са Петром Живковићем. Александар је био незадовољан и Пашићем и Аписом, сматрајући их обојицу ограничењем своје власти. У прво време изгледало је да ће се регент споразумети са „Црном руком” у циљу рушења радикалске владе. Акцију у том правцу су водиле угледне нестраначке личности Слободан Јовановић и Светолик Јакшић. Њихова замисао је била обарање Пашића и стварање једне ванпарламентарне владе, на коју би велики утицај имао Апис. (Глигоријевић, 1996: 271) Но, ова идеја се није остварила, због неповерења обе стране. Апис је одбијао такву комбинацију као недемократску, надајући се да ће постићи долазак на власт својих фаворита – самосталаца. Изгледа да је Апис овде преценио своју снагу и одбио руку помирења коју му је пружао Александар. Чак је и одбио позив који му је регент упутио да га посети, што је можда одлучујуће допринело да се сујетни Александар определи за савез са Пашићем против њега. Сигурно је да је на овакав преокрет код регента утицао и велики страх који је имао од Аписа, као и подршка коју су савезници пружали Пашићу.

Да су црнорукци у немилости режима, видело се и априла 1916. приликом реорганизације српске војске на Крфу. Официри за које се сумњало да су блиски Апису ускраћени су за одговарајуће команде. Приликом транспорта трупа за Солунски фронт, они су раштркани по разним јединицама и штабовима, те су и на тај начин ослабљени. Том приликом пуковник Апис је постављен за начелника штаба Треће армије и на том положају је остао до хапшења. Његове колеге су сведочили да се показао као врло савестан и да се веома залагао, нарочито приликом борби за Кајмакчалан.

Повлачењем из своје земље, српска војска је остала без резерви у људству. Да би се оне створиле, одлучено је да се од аустроугарских војника српске и других словенских народности, који су се налазили у руском заробљеништву, формирају добровољачке јединице. По питању добровољаца у Русији се још од 1914. највише ангажовао руски официр Душан Семиз, Херцеговац и Аписов човек. (Поповић, 1994: 261) На Крфу је избио сукоб из-међу „Црне руке” и „Беле руке” око тога чији ће чланови – официри ићи у Русију да организују добровољце. Фаворити „Црне руке” Велимир Вемић и Дамњан Поповић нису прихваћени – за команданта и начелника штаба Прве српске добровољачке дивизије (формиране маја 1916) одређени су Стеван Хаџић, односно Јован Максимовић, познати противници црнорукаца. Но, успели су да у командни кадар дивизије убаце неколицину својих људи. Они су овом питању придавали велики значај, јер су сматрали да ће добровољци (који су се од ступања Румуније у рат августа 1916. борили на фронту у Добруџи) пре стићи у отаџбину него трупе са Солунског фронта. Тада би они, уколико би командовали добровољцима, могли да преузму власт у Србији пре доласка владе и регента. За време и после суђења Апису и његовој групи у Солуну 1917, Душан Семиз и црнорукци – официри у добровољачким јединицама водили су кампању у руској и европској јав-ности против српског режима. И они ће, због такве делатности, бити осуђени у одсуству од стране српског Војног суда.

Септембра 1916. почела је велика савезничка офанзива на Солунском фронту која је трајала три месеца. Нарочито се истакла српска војска, која је овладала стратешки врло важним врхом Кајмакчалана и омогућила заузимање Битоља, као првог ослобођеног дела Србије. Истовремено су почеле и завршне припреме „Солунског режима” за дефинитиван обрачун са Аписом и његовом групом. Успеси које је на почетку офанзиве постизала српска војска, пружали су прилику да се обрачун изведе а да се избегне осуда од стране савезника.

Такође, изгледало је да се приближава крај рата па су властодршци мислили да је то последња шанса да се реше „Црне руке”. (Мекензи, 1996: 226) По свему судећи, Црнорукци су заиста мислили да по повратку у Србију оборе режим, а то су и јавно говорили. Упућивали су тешке увреде и претње на рачун регента и владе. Чак су причали да ће приликом завршне офанзиве, код Солуна поставити „капију од сабаља” кроз коју неће пропустити своје противнике.

У склопу завршних припрема за процес, официри блиски Апису су стављени под присмотру, а неки се и смењују под изговором неспособности. Скупљале су се оптужбе, докази и сведоци који ће бити искоришћени против „Црне руке”. На овом послу највише су се ангажовали белорукци и агенти Љубе Јовановића – Патка, министра унутрашњих дела. Такође, уништена је и војна снага организације „Уједињење или смрт!”. Током битке за Кајмакчалан четнички одред Војина Поповића је десеткован, а сам војвода Вук је погинуо.

У све ове припреме су били укључени и регент Александар и Никола Пашић, који су били у сталној комуникацији по том питању. Нејасна је улога ове две личности у припремању Солунског процеса. Александар је био присталица примене радикалних решења против Аписа и његове групе. У томе је имао подршку „Беле руке”, чија улога такође није разјашњена (да ли су они одлучујуће утицали на регента или су били само његово оруђе?). Насупрот Александру, Пашић је наизглед био за умереније решење. Тако је влада одбила захтев регента да се уведе преки суд за официре у Солуну, али су чланови редовног војног суда замењени противницима „Црне руке”. Пошто је сакупила доказе о противуставном деловању Аписа и његове организације, влада је предлагала њихово пензионисање, али је регент инсистирао на суђењу. Октобра 1916, влада је намеравала да Аписа пошаље у Брисел или Рим као војног аташеа. Пред само Аписово хапшење, Пашић је тражио од Врховне команде да му се он стави на располагање ради једне важне мисије. Међутим, пуковник Драгутин Димитријевић је у том тренутку већ био ухапшен. Остало је отворено питање да ли је Пашић све то предузимао да би спасао Аписа или да би одговорност за његову судбину са себе пребацио на регента Александра ?

СОЛУНСКИ ПРОЦЕС

После вишемесечних припрема, „Солунски режим” је децембра 1916. отпочео поступак против Аписа и „Црне руке”. Министар унутрашњих дела Љуба Јовановић је 12. децембра послао министру војном Божидару Терзићу један акт, тзв. Президијал, у коме га обавештава да је на основу неких заплењених докумената сазнао да је пуковник Драгутин Димитријевић са својим истомишљеницима планирао преврат и убиство Николе Пашића. Истовремено је затражио да војни органи предузму одговарајуће мере против наведених лица. Министар војни је 13. децембра Президијал проследио начелнику штаба Врховне команде ђенералу Петру Бојовићу, који је наложио начелнику правног одељења Врховне команде пуковнику Гојку Павловићу да провери оптужбе. Већ сутрадан, 14. децембра, пуковник Павловић је реферисао Бојовићу да је проверио наводе Президијала и закључио да су они тачни. Врховна команда је одмах издала налог за хапшење. По овако брзом и координираном деловању надлежних органа, намеће се закључак да је цео поступак био унапред договорен. (Мекензи, 1998: 75)

Пуковник Апис је ухапшен 15. децембра 1916. у селу Воштарани. Код њега су пронађени устав и пословник организације „Уједињење или смрт!”, као и списак чланова њене централне управе. Ова документа и нека писма која су такође заплењена била су на суђењу искоришћена као главни докази о превратничким намерама „Црне руке”. Поставља се питање зашто Апис, који је упозораван да се нешто спрема против њега, није уништио та документа (што су му много замерали остали оптужени на Солунском процесу, који су и ухапшени на основу списка који је Апис чувао). Највероватније да је мислио да ће та документа да му помогну у случају суђења, јер су доказивала патриотску оријентацију његове организације. (Мекензи, 1998: 79)

Према списку чланова Врховне централне управе, пронађеном код Аписа, ухапшени су: пуковник Милан Гр. Миловановић, пуковник Чедомир Поповић, потпуковник Велимир Вемић, вицеконзул Србије у Атини Богдан Раденковић, пуковник Владимир Туцовић, мајор Љубомир Вуловић, ђенерал Дамњан Поповић, пуковник Радоје Лазић и потпуковник Витомир Цвет-ковић (који је убрзо умро). Сви они су били смештени у самице српског војног затвора у Солуну где су чекали на суђење. Код Велимира Вемића је пронађен списак са педесетак имена чланова организације. Ти официри, као и десетине других за које се сумњало да су блиски Апису, разрешени су дужности, пензионисани или интернирани у северну Африку. Влада је наредила да се међу државним службеницима спроведе истрага и анкета о припадности или везама са Аписовом организацијом. Врховна команда је издала саопштење у којем је објаснила да су ухапшени официри припремали рушење поретка. Сви ови кораци су предузети из бојазни да не дође до неког покрета у војсци због хапшења Аписа и осталих, али ни за време ни после суђења нису примећене никакве негативне реакције међу војницима.

Ни на домаћем ни на међународном плану Аписово хапшење није изазвало никакво узбуђење. Аписови пријатељи самосталци нису уопште реаговали на тај чин. Стари краљ Петар се био потпуно повукао из политичког живота и није ни био упознат са припремањем процеса. Савезничке владе и команда у Солуну сматрале су аферу са Аписом унутрашњим питањем Србије, једино су се бојали како ће се она одразити на морал српске војске. Регент и Пашић су савезницима и домаћој јавности представљали да је ухапшена група хтела да сруши демократски систем у Србији и да склопи сепаратни мир са Централним силама.

После тромесечног истражног поступка, коначно је 2. априла 1917. подношењем оптужнице Нижем суду за официре, којем је председавао велики Аписов непријатељ, пуковник Петар Мишић, отпочео Солунски процес, Ухапшена десеторица црнорукаца оптужени су због припадања тајној превратничкој организацији која је планирала да побуном у војсци свргне постојећи парламентарни поредак и династију Карађорђевића, које би заменила диктатура олигархије од 10 до 15 људи. Такође су оптужени да су припремали убиства Николе Пашића и регента Александра. Неки од официра су и посебно оптужени за разне кривице, нарочито Љуба Вуловић. (Мекензи, 1998: 100 – 104) А 9. априла је прочитана и друга оптужница, по којој су пуковник Драгутин Димитријевић и мајор Љубомир Вуловић припремали атентат на регента Александра код села Острова септембра 1916, за чије су наводно извршење оптужени Раде Малобабић и Мухамед Мехмедбашић.

Прва оптужница заснивала се на заплењеним документима и великом броју сведока. По њој, „Црна рука” је окривљена да је организација терористичког и превратничког карактера, за шта су као доказ узимане поједине одредбе њеног устава и пословника. На основу пронађене преписке оптуживани су за покушај пуча у Македонији током „мајске кризе” 1914. Сведоци су их окривљавали за превратничку делатност на Крфу и у Солуну 1916. Сведок Незир Хаџиналић, добровољац, тврдио је да је био унајмљен да убије Пашића, а да је добровољац Бошко Арежина требао да убије регента. По овој првој оптужници, Црнорукцима су приписиване и разне пљачке, убиства итд.

За разлику од прве, која се односила на све оптужене и практично на целу организацију „Уједињење или смрт!”, друга оптужница је била знатно ужа, али и тежа. (Казимировић, 1997: 736) Она је теретила четворицу оптужених за конкретан покушај убиства регента Александра. Она је оптуживала Малобабића да је дана

11. септембра 1916. око 17 сати на путу код села Острова испалио два хица из пушке на аутомобил у ком се возио регент. Као саучесник био је оптужен Мехмедбашић, добровољац и учесник у Сарајевском атентату. Оптужба се заснивала на исказима двојице сведока који су се иначе налазили на издржавању затворске казне због убиства једног човека (по окончању Солунског процеса су ослобођени). При давању исказа пред судом и суочавању са оптуженима, њих двојица су били врло несигурни и често су давали контрадикторне изјаве. Појављивали су се још неки сведоци који су тврдили да су тих дана виђали оптужене у друштву Аписа и Вуловића. Као доказ коришћен је и извештај са увиђаја који је на лицу места извршен тек пола године после наводног атентата, као и изјаве пуковника Павла Јуришића и возача који су се тај дан возили са регентом (сведочили су да су само чули неке пуцње).

У први мах на те пуцње нико није обраћао пажњу, мислило се да су случајни (Драшкић, 1990: 185) Тек за потребе Солунског процеса полиција је од њих исконструисала атентат. Докази за то су очигледни, почев од различитих датума који су се појављивали као дан атентата, преко начина извршења (са стотинак метара на аутомобил у покрету), до проблематичних сведока. Атентат је измишљен највероватније зато што се видело да по првој оптужници Апис не може добити најстрожу казну. Мајсторски је уклопљен догађај на путу за Острово са чињеницом да је Малобабић баш тај дан боравио у том селу, бавећи се трговином. Оптужби је ишло на руку и Малобабићево држање на суду, где је давао конфузне изјаве и чак признао да му је Апис наговестио неки „тајни задатак”.

Ни држање осталих оптужених није било на висини. Изјављивали су како су знали само за заграничну активност своје организације, коју су омаловажавали и представљали неозбиљном. Одговорност за њено уплитање у политику су пребацивали на Аписа. И он сам се врло слабо бранио. Оповргавао је кривице за које је био оптужен, али је признао да се мешао у унутрашње-политичке прилике, нарочито током „мајске кризе” 1914, али као појединац, а не у име организације „Уједињење или смрт!”. За њу је тврдио да је била патриотска а не превратничка и да се угасила после балканских ратова. Међутим, пуковник Апис је пропуштао да изнесе многе аргументе у своју корист. Разлог за то је било уверење да ће он и остали бити ослобођени или осуђени на благе казне. То му је обећао Петар Живковић, уколико у исказима не буде помињао регента и заграничну делатност, тобоже због виших државних интереса. (Казимировић, 1997: 718) Иначе, Живковић је током суђења редовно извештавао регента о држању и изјавама оптужених.

Солунски процес је и са правне тачке гледишта имао много неправилности. Пре свега, пуковник Мишић није могао бити председник суда, јер је по професији био активни официр, а не правник. Он је процес водио самовољно, оптужени нису могли да ангажују адвокате које су хтели а није саслушан ни један сведок одбране. (Живановић, 1955: 164) Сведоци оптужбе су били људи врло сумњивог моралног кредибилитета (Василије Трбић, Пуниша Рачић, Милан Цигановић и др.), а бити сведок на Солунском процесу значило је избећи фронт или казну за почињено кривично дело. Полиција је у судницу као публику довела своје агенте и олош, који је галамио и вређао оптужене.

 

                  

                                                   Suđenje Apisu - Apis u beloj bluzi

У таквим условима, Нижи суд за официре је 23. маја 1917. донео пресуду по којој су сви оптужени проглашени кривим и то за припремање преврата и покушај убиства регента. Оптужени Драгутин Димитријевић, Милан Гр. Миловановић, Радоје Лазић, Чедомир Поповић, Владимир Туцовић, Велимир Вемић, Богдан Раденковић, Љубомир Вуловић и Раде Малобабић осуђени су на смртну казну, док су Дамњан Поповић и Мухамед Мехмедбашић добили по 15 година затвора. После жалби које су осуђени поднели, Виши војни суд је Поповићу и Раденковићу казне преиначио на 20 година затвора, а Дамњану Поповићу повећао за 5 година. Том приликом судија Бранко Гаталовић је издвојио мишљење, што му је после донело отказ и мноштво непријатности. Пресуда је била неисправна са правног становишта, јер се по тада важећем закону ниједно лице не може осудити на смрт, осим ако је признало кривицу или постоје два очевица која га оптужују, што није био случај. (Јовановић, 1991: 323)

Овако строга пресуда изазвала је протесте и на домаћем и на међународном плану. Сматрало се да ће стрељање истакнутих официра негативно деловати на морал војске и углед Србије у свету. У знак протеста министри Драшковић, Давидовић и Маринковић су поднели оставке, после чега је Пашић формирао хомогену радикалску владу. За помиловање осуђених су код регента интервенисали принц Ђорђе, Југословенски одбор, руска Привремена влада и Британци. Но, он је једино пристао (на Пашићев предлог) да на дугогодишње затворске казне помилује све сем Аписа, Вуловића и Малобабића. Њих тројица, и поред покајничког писма које је Апис упутио Александру, морали су да умру. Стрељани су у зору 26. јуна у Микри, недалеко од Солуна.

Сасвим је очигледно да је Солунски процес био монтиран. Због измишљених оптужби и великих неправилности у његовом спровођењу, често је био квалификован и као „судско убиство”. Разлози за његово покретање били су унутрашњеполитичке при-роде. Јасно је да црнорукци нису планирали убиство регента и преврат септембра 1916, како су оптужени. Никакав преврат није могла да изврши група официра расута по разним јединицама на линији фронта, у туђој земљи и у присуству савезничких трупа. Међутим, режим се са правом бојао да се питање превласти не постави по повратку у ослобођену Србију. Зато је превентивно повео Солунски процес, како би неутралисао опасног и бескрупу-лозног противника – Аписа и његову „Црну руку”.

Одлука да се Апис неизоставно мора ликвидирати имала је дубљу позадину. Наиме, у то време силе Антанте су отпочеле тајне преговоре о сепаратном миру са новим аустроугарским царем Карлом, који је важио за поборника политике мира. У име Антанте, преговоре је са Карлом водио његов рођак, француски официр принц Сикст Бурбонски. Једно од спорних тачака било је и питање Србије. У почетку је Карло тражио да она уђе у састав Аустроугарске, у склопу југословенске јединице која би се формирала, али је касније од тога одустао и чак јој признавао право да добије излаз на море у Албанији. Међутим, захтевао је да Србија апсолутно прекине сваку непријатељску активност против његове царевине и да распусти све организације које су се тиме бавиле. (Казимировић, 1997: 742 – 744)

Српски режим је наслутио или сазнао за те преговоре, па је дошао на идеју да Солунски процес искористи да обезбеди свој опстанак у случају таквог завршетка рата. Наиме, одмах по подношењу друге оптужнице, Апис је суду поднео тајни рапорт о Сарајевском атентату. Надао се да ће процес бити прекинут пошто он обзнани своје заслуге, јер нико неће смети да осуди убицу Фердинанда. Могуће је да је њему тако нешто и наговештавано. У сваком случају, Аписов рапорт је добро дошао власти у време када се очекивао сепаратни мир или чак пораз Антанте. Пашић је сматрао да ће се Аустроугарска, када јој се предочи садржај рапорта, задовољити тиме што је организатор атентата погубљен, и да неће тражити одлазак са политичке сцене или чак суђење њему и његовој странци.

После процеса и Стојан Протић је потврдио да је Апис морао бити убијен због „једног тајног документа”, а сам регент је у једном писму забележио да Апис није могао бити помилован из „виших државних разлога”. Тако је Апису његов рапорт, уместо да му донесе ослобођење, заправо дошао главе. По изрицању смртне пресуде, он је постао свестан тога и то је и рекао затворским чуварима. А у својој „Последњој вољи” записао је следеће редове: „И ако осуђен од оба суда на смрт и лишен милости Круне, ја умирем невин и са убеђењем, да је моја смрт била потребна из виших разлога Србији. Нека Србија буде срећна и нека се испуни наш свети завет уједињења целог Српства и Југословенства, па ћу и ја после моје смрти, бити срећан и блажен, а бол, који осећам што ћу од српске пушке погинути, биће ми лакши, у уверењу, да је та пушка управљена у моје груди, ради добра Србије, радо оног добра Србије и Српског народа, коме сам ја био посветио цео свој живот” (Живановић, 1955: 564)

Литература:

Батаковић, Душан (1997), Изазови парламентарној демократији – Никола Пашић, радикали и „Црна рука”, зборник радова „Никола Пашић – живот и дело”, Београд,

Васић, Драгиша (1925), Деветстотрећа, Београд,

Глигоријевић, Бранислав (1996), Краљ Александар Карађорђевић, Београд,

Дедијер, Владимир (1966), Сарајево 1914, Београд,

Драшкић, Панта (1990), Моји мемоари, Београд,

Екмечић, Милорад (1989), Стварање Југославије 1790 – 1918, књига 2, Београд, Живановић, Милан (1955), Пуковник Апис -Солунски процес 1917, Београд,

Живојиновић, Драгољуб (1990), Краљ Петар 1. Карађорђевић – живот и дело, Београд,

Јовановић, Слободан ( 1991 ), Из историје и књижевности, Београд,

Казимировић, Васа (1997), Црна рука, Крагујевац,

Карађорђевић, Ђорђе (1969), Истина о моме животу, Београд,

Мекензи, Дејвид (1996), Апис, Горњи Милановац,

Мекензи, Дејвид (1998), Солунски процес, Београд,

Прибићевић, Светозар (1953), Диктатура краља Александра, Београд,

Трбић, Василије (1996), Мемоари, Београд

Ћоровић, Владимир (1992), Односи између Србије и Аустоугарске у 20. веку, Београд,

Храбак, Богумил (1973), Делатност припадника организације „Уједињење или смрт” у Првом светском рату, Краљево.

КРАJ

________________________________________

УСТАВ ОРГАНИЗАЦИЈЕ ''ЦРНА РУКА'' - "УЈЕДИЊЕЊЕ ИЛИ СМРТ"

I. Циљ и назив

Члан 1

У циљу остварења народних идеала уједињења Српства, ствара се организација, чији члан може бити сваки Србин без обзира на пол, веру, место рођења, као и сваки онај, који буде искрено служио овој идеји.

Члан 2

Организација претпоставља револуционарну борбу културној, с тога јој је институција апсолутно тајна за шири круг.

Члан 3

Организација носи назив "Уједињење или смрт".

Члан 4

За испуњење свога задатка, организација:

1. Према карактеру свога бића утиче на све службене факторе у Србији као Пијемонту, и на све друштвене слојеве и целокупни друштвени живот у њој.

2. Спроводи револуционарну организацију по свим територијама, на којима Срби живе.

3. Ван граница бори се свима средствима против свију непријатеља ове идеје.

4. Одржава пријатељске везе са свим оним државама, народним организацијама и појединим личностима, које су пријатељски расположени према Србији и српском племену.

5. Указује сваку помоћ свим оним народима и организацијама, који се боре за своје национално ослобођење и уједињење.

II. Надлештва организације

Члан 5

Најстарија власт организације јесте Врховниа Централна Управа са седиштем у Београду. Она се брине о извршењу свију напред наведених послова.

Члан 6

Број чланова Врховне Централне Управе неограничен је принципијелно што мање.

Члан 7

Врховну Централну Управу састављају, поред чланова из Краљевине Србије, и један опуномоћени делегат организације ових српских покрајина:

1. Босне и Херцеговине,

2. Црне Горе,

3. Хрватске, Славоније и Срема,

5. Војводине и

6. Приморја.

Члан 8

Спровођење организације у Србији спада непосредно у задатак Врховној Централној Управи.

Члан 9

Спровођење организације у покрајинама српским ван границе Краљевине Србије спада у дужност свакој покрајинској управи за њену покрајину.

Покрајинска управа је најстарија организациона власт у својој покрајини.

Члан 10

Подела организације на окружне и остале управе регулисаће се пословником организације, који ће издати, а према потребама у току времена, мењати и допуњавати Врховна Централна Управа.

Члан 11

Свака управа из своје средине бира себи председника, секретара и благајника.

Члан 12

Секретар по самој природи послова, може замењивати председника. Њему се у Врховној Централној Управи осигурава егзистенција тако, да се сав преда организационом послу.

Члан 13

Звање председника и благајника је бесплатно.

Члан 14

Одлуке по свим пословима организације доносе се на седницама Врховне Централне Управе већином гласова.

Члан 15

При извршењу одлука путем организације, апсолутна власт припада председнику и секретару.

Члан 16

У изузетним хитним и мање важним случајевима, председник са секретаром доносе одлуку, старају се о њеном извршењу, реферишући о томе на првој седници Врховној Централној Управи. За што правилније отправљање послова Врховна Централна Управа дели се на секције, према природи посла.

Члан 18

Врховна Централна Управа одржава везу са покрајинским управама преко опуномоћених делегата тих организација, који су уједно и чланови Врховне Централне Управе; у изузетним случајевима преко нарочитих изасланика.

Члан 19

Покрајинским управама оставља се слобода рада. Једино извођење ширих револуционарних покрета зависиће од одобрења Врховне Централне Управе.

Члан 20

Врховна Централна Управа регулисаће све потребне знаке за чување тајног карактера организације.

Члан 21

Врховна Централна Управа, дужна је да благовремено обавештава све чланове организације, надлежним путем, о свима важнијим питањима, која се тичу организације.

Члан 22

Врховна Централна Управа, с времена на време, контролише рад својих управа. Аналогно томе, поступају и остале управе.

III Чланови организације

Члан 23

Као принцип при спровођењу организације у детаљу има важити правилно: Саобраћај и општење вршити само преко нарочито одређених и легитимисаних лица.

Члан 24

Дужност је сваког члана да врбује нове чланове, при чему он својим животом јамчи за оне, које уводи у организацију.

Члан 25

Чланови организације међу собом се лично не познају. Само чланови Управе познају се лично.

Члан 26

У организацији чланови се воде по бројевима. Али, Врховна Централна Управа треба, да их зна поименце.

Члан 27

Чланови организације морају се безусловно покоравати свим наређењима њихових управа, као и саме управе непосредно вишим управама.

Члан 28

Сваки члан дужан је, да надлежним путем доставља све оно, што дозна, како приватно тако и у службеној функцији његовој, а има интереса за организацију.

Члан 29

Интерес организације стоји над свим осталим.

Члан 30

При ступању у организацију сваки члан треба да зна, да ступањем у организацију он губи своју личност: он не може да очекује никакве славе, никакве личне користи, било материјалне било моралне. Према томе, ко од чланова покуша да искористи организацију за своје личне, класне или партијске интересе, казниће се.

Ако из тога произађе штете за организацију, казниће се смрћу.

Члан 31

Ко једном ступи у организацију, из ње не може више изаћи, нити му ко уважити оставку.

Члан 32

Сваки члан потпомагаће организацију недељним уплатама.

Организација према потреби може новац набављати и принудним путем. Одобрење за овакве поступке издаје Врховна Централна Управа у земљи, или покрајинске управе у својим покрајинама.

Члан 33

При изрицању смртне казне Врховна Централна Управа руководиће се једино тиме, да она буде поуздано извршена, без обзира на средства, која ће се при томе употребити.

IV Печат и заклетва

Члан 34

Организација има овакав печат:

У средини печата снажно савијена рука држи развијену заставу, на њој (као грб) мртвачка глава са укрштеним костима; поред заставе нож, бомба и отров. Около је натпис с лева у десно: "Уједињење или Смрт", а оздо "Врховна Централна Управа".

Члан 35

При ступању у организацију полаже се заклетва, која гласи:

"Ја Н. Н., ступајући у организацију "Уједињење или Смрт", заклињем се сунцем што ме греје, земљом што ме храни, Богом, крвљу својих отаца, чашћу и животом, да ћу од овога часа па до смрти верно служити задатку ове организације и увек бити готов, да за њу поднесем све жртве.

Заклињем се Богом, чашћу и животом, да ћу све наредбе и заповести безусловно извршавати.

Заклињем се Богом, чашћу и животом, да ћу све тајне ове организације собом у гроб понети.

Нек ми суди Бог и моји другови у овој организацији, ако ову заклетву хотимично или нехотимично не извршим или прекршим."

V Прелазна наређења

Члан 36

Овај Устав ступа одмах у живот.

Члан 37

Устав се овај не може мењати.

Београд , 9 Мај 1911.

Потписници :

Мајор Илија Радивојевић

Вице-Конзул Богдан Раденковић

Пуковник Чедомир А. Поповић

Потпуковник Велимир Вемић

Новинар Љубомир С. Јовановић

Пуковник Драгутин Т. Димитријевић -Апис

Мајор Војислав - Војин П. Танкосић

Мајор Милан Васић

Пуковник Милован Гр. Миловановић - Пилац

Потпуковник Илија М. Јовановић - Пчињски

______________________________

/ Извор : STORMFRONTSRBIJA /

 



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP