Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 57256
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6331113
Ko je na sajtu?
Imamo 66 gosta i 1 člana na mreži

“ЦРНА РУКА”ОРГАНИЗАЦИЈА „УЈЕДИЊЕЊЕ ИЛИ СМРТ!”


10.06.2012. / pee-Академедиасрбијa

Аутop : СЛОБОДАН БЈЕЛИЦА

Филозофски факултет Нови Сад

/ Фeљтoн у тpи дeлa /

Сажетак: Организација „Уједињење или смрт!”, или како се још називала -„Црна рука”, спада у најконтроверзније појаве наше новије историје. Конзервативна по својим идејама, а револуционарна по методама која је користила, ова организација је од оснивања 1911, руко-вођена пре свега тежњом за националним ослобођењем и уједињењем свих Срба, присутна у свим преломним догађајима тог доба: од анексионе кризе, преко четничке акције и балканских ратова па све до Сарајевског атентата.

Но, њен неформални шеф, пуковник Драгутин Димитријевић Апис, све више ју је усмеравао у унутрашњеполитичке воде што ју је довело у сукоб са Пашићевом Радикалном странком, а потом и са регентом Александром. Режим ју је, као претњу парламентаризму и демократском поретку Србије, ликвидирао 1917. на Солунском процесу.

МАЈСКИ ПРЕВРАТ

У време када на историјску позорницу ступају личности које ће сачињавати организацију „Уједињење или смрт”, Србијом је владао краљ Александар Обреновић. Откако је он ступио на престо, сменивши државним ударом 1893. Намесништво, Србија је стално пролазила кроз тешке политичке кризе. Извршио је и други државни удар 1894, када је укинуо либерални Устав из 1888. и вратио онај из 1869. Политичка ситуација је била врло нестабилна – за десет година његове владавине променило се дванаест влада, а 1898. чак су за једно време биле укинуте политичке партије. Краљев однос према странкама најбоље се види на примеру Па-шићевих радикала – од краљевих миљеника претворили су се у његове највеће непријатеље, па је чак руководство странке било и похапшено, а недуго затим опет су се нашли у прилици да формирају владе. Србија је 1901. добила још један устав, тзв. „Првоаприлски”. Политичке прилике додатно су компликовали и несређени породични односи између краља и његових родитеља – екскраља Милана и краљице Наталије. Ни спољна политика краљева није била ништа стабилнија – стално лутање од проаустриј-ске до русофилске довело је до тога да је Србија изгубила углед и поверење код обе те велике силе.

Ипак, највећи ударац угледу краља у народу изазвала је његова женидба Драгом Машин 1900. г. Драга је била бивша дворска дама краљице Наталије, удовица много старија од краља, а уз то је имала врло рђаву репутацију у београдском друштву. Краљ Милан, који се у тренутку женидбе налазио у иностранству (био му је забрањен улазак у земљу и 1901. ће и умрети у Бечу), исправно је предосетио да тај чин представља фаталан ударац династији Обреновића. Понашање нове краљице повећало је незадовољство у Србији – исувише се мешала у политику, њени миљеници су потискивали старе присталице династије, а после скандала са лажном краљичином трудноћом кроз Србију се пронео глас да ће за престолонаследнике бити проглашена њена обесна браћа, Луњевице. Краљ, иначе врло нестабилна личност, ништа није чинио да отклони те појаве које су му доносиле све већу непопуларност у народу.

Незадовољство стањем у земљи, а посебно краљицом, нарочито је било изражено у војсци. (Васић, 1925: 34 – 35) Официрски кор, повлашћен у Миланово време, суочио се са губитком привилегија, кашњењем плата, чисткама које су вршиле краљичине присталице. Официри су били незадовољни и односом који је краљ имао према њиховом доброчинитељу Милану, као и личношћу и понашањем нове краљице и њене породице. Сматрали су да Србија све више тоне у политички хаос, а да је истовремено запуштен „национални” рад у време када се приближавала завршна фаза решавања Источног питања.

Главног кривца за све ове невоље незадовољни официри су нашли у краљици Драгој и њеном утицају на краља. Стога је 1901. основано завереничко друштво са циљем да се из двора одстрани краљица. (Казимировић, 1997: 76 – 77) Десетак виших официра организовало се у Главни заверенички одбор и почело врбовати своје колеге и организовати пододборе. До самог преврата, организација је бројала око 200 заклетих завереника. Главна личност међу њима био је пуковник Александар Машин, брат краљичиног првог мужа, који је сматрао да је због ње пао у немилост краља. Уз њега су истакнути чланови били још и генерал Јован Атанацковић, пуковник Леонидас Соларевић и потпуковници Петар Мишић и Дамњан Поповић. Ови виши официри ће после преврата играти значајне улоге у политичком животу Србије. Завереници су нашли савезнике у групи политичара, на челу са Ђорђем Генчићем, бившим министром, либералом и присталицом Обреновића, који се замерио краљу због противљења његовом браку, па је једно време провео и у затвору.

Његов допринос преврату је био врло важан јер је повезао заверенике са представницима Аус-тоугарске и Русије, као и са претендентом на престо Петром Карађорђевићем. Поред Генчића, у заверу су били укључени још неки политичари (међу њима и председник „револуционарне” владе која је формирана после преврата, Јован Авакумовић ), али њихова улога није била велика. Међу нижим официрима, који су чинили гро организације, најактивнији су били поручници Антоније Антић и Драгутин Димитријевић – Апис.

Временом су завереници променили своју првобитну намеру да свргну само краљицу па су у свој план укључили и обарање краља, јер су сматрали да им уклањање Драге Александар никад не би опростио. Све до почетка 1903. сматрало се да је довољно да се краљевски пар протера из земље и да се на престо доведе Петар Карађорђевић, који је као емигрант живео у Женеви. То је било преовлађујући став, мада се размишљало и о црногорском принцу Мирку, неким страним принчевима па и о успостављању републике. Сматрало се да је личност Петра Карађорђевића најприхватљивија за Аустроугарску и Русију, као две велике силе најзаинтересованије за прилике у Србији. Међутим, почетком 1903. одустало се од старог плана и одлучује се да се краљевски пар убије и тиме отклони евентуални извор нестабилности за Србију у будућности.

Постоје сумње да је ликвидација Обреновића био лични захтев Петра Карађорђевића, који је знао за заверу и са њеним носиоцима био у вези преко свог представника у Бечу, Јаше Ненадовића. (Казимировић, 1997: 80 – 81) Претпоставља се да су и Русија и Аустроугарска знале за заверу, али нису чиниле ништа да је осујете, јер су обе биле незадовољне последњим Обреновићем. Русија је сматрала да ће свргавањем династије Обреновића престати аустрофилска оријентација Србије, док се Аустроугарска надала немирима после преврата и добијању мандата од европских сила да заведе ред у Србији. (Васић, 1925: 62)

За дан преврата завереници су изабрали 29. мај по старом, односно 11. јун по новом календару, јер су тога дана на стражи у двору били официри укључени у заверу, који су претходно успели да се убаце на службу у двор. Стицајем околности, тај датум се подударао са датумом убиства кнеза Михаила Обреновића у Кошутњаку 1868. У послепоноћним часовима тог 29. маја група од двадесетак официра – завереника, у пратњи једне чете гарде, стигла је пред двор. Поручник Петар Живковић, који је те ноћи био дежурни официр, отворио им је капију и отпочела је потрага за краљевским паром. Официри који су требали да са својим јединицама буду заштитница од могуће интервенције жандармерије стигли су са великим закашњењем у двор (потпуковник Петар Мишић и мајор Миливоје Анђелковић – Кајафа, и са њима не-формални вођа завере пуковник Машин). У исто време групе завереника заузимале су важне институције по Београду и хапсиле министре и високе официре – краљеве присталице.

Потрага за краљем и краљицом се отегла јер су се они, чувши галаму и почетно пушкарање завереника са стражом (у којем је тешко рањен Драгутин Димитријевић – Апис), сакрили у тајно скровиште а у двору је искључена струја. Тек око 4 часа нервозни завереници су пронашли Александра и Драгу, убили их испаливши у њихова тела десетине хитаца из револвера, која су затим исекли сабљама те их бацили кроз прозор у двориште конака крај Новог двора. Те ноћи завереници су ликвидирали и краљевог ађутанта ђенерала Лазу Петровића, председника владе ђенерала Цинцар – Марковића, министра војног Милована Павловића и браћу Николу и Никодија Луњевице. У жртве Мајског преврата спадају још и неколицина жандарма и официра који су се супротставили завереницима.

У рану зору Београђани су се, узбуњени пуцњавом у двору, окупили у центру града, где им се у више наврата обратио првак самосталних радикала Љуба Живковић, обавештавајући их да су краљ и краљица погинули у међусобном обрачуну. (Васић, 1925: 117 ) Исто је било саопштено и трупама које су завереници довели у двор као заштиту. То показује да су се завереници у првим моментима плашили евентуалне реакције краљевих присталица, а послужиће њиховим противницима да их касније оптуже да су манипулисали војском и грађанима. Но, завереничке бојазни су биле без основа – краљевски пар је био толико непопуларан да никаквих немира у земљи није било. Били су сахрањени кришом, чак и без звона и посмртног опела.

По извршеном преврату, официри – завереници су решили да власт препусте цивилима, али да задрже контролу над њом. И у тзв. „револуционарној” влади либерала Јована Авакумовића, која је формирана одмах после Мајског преврата, били су присутни најистакнутији завереници, генерал Јован Атанацковић и пуковник Александар Машин. После избора септембра 1903. са политичке сцене су отишли Генчићеви и Авакумовићеви либерали, коалициону владу су оформили самосталци и старорадикали, али су завереници задржали контролу над државном управом. Под њиховим притиском, Народно представништво је крајем јуна 1903. за новог краља Србије изабрало Петра Карађорђевића и вратило на снагу Устав из 1888.

„МЛАДИ ЗАВЕРЕНИЦИ”

Владавина Петра Карађорђевића позната је у српској историји као период свеукупног напретка Србије, потпуног парламентаризма и истинске демократије. Међутим, у првим годинама своје владавине краљ Петар се суочавао са једним врло тешким политичким проблемом који је кочио развитак демократије у Србији. Тај проблем су представљали управо они који су извршили Мајски преврат – завереници. Они су сматрали да краљ, који је захваљујући њима дошао на власт, треба да буде њихов вечити дужник и да мора да пристане на њихово уплитање у државне послове. Иако у многим приликама ограничаван, а често и понижаван од стране завереника, краљ Петар се није усуђивао да се обрачуна са њима јер су му они били једини ослонац у земљи у коју се вратио после готово пола века изгнанства. У његовој крајњој попустљивости према завереницима одређену улогу је имала и наклоност коју је, као стари војник, имао према официрском кору и уверење да је војска основ сваке државе. (Живојиновић, 1990: 199 – 200 )

Да би што боље контролисали краља, завереници су заузели места ађутаната на двору и официра гарде (иначе су се концентрисали у београдском гарнизону, да би се осећали сигурније). Они су утицали на краљево мишљење, наметали му своје ставове, извлачили од њега унапређења, па чак и новац. Једном приликом су исцепали цео тираж Службеног листа у којем је био објављен краљев указ који им се није свидео, и на своју руку одштампали нови број, без тог указа. Нарочито су инсистирали да имају потпуну контролу над војском, у којој су по свом нахођењу премештали, унапређивали и пензионисали официре. Аустроугарски посланик Константин Думба је сматрао да је краљ „исто што и заро-бљеник завереника”. (Казимировић, 1997: 139)

Оваквим својим понашањем завереници су стекли многобројне непријатеље. У војсци се појавио снажан покрет против њих, чији ће се припадници називати „контразавереници” или „контраћи”. Они су издавали своје листове у којима су заверенике означавали као злочинце који су погазили заклетву и тражили су да им се суди. Они су организовали и два покушаја одстрањивања завереника са власти („Нишка” и „Крагујевачка” афера ), али они нису успели, а учесници су били похапшени. „Контраћи” су 1905. основали и своју организацију – „Друштво за законито решење завереничког питања”, на чијем челу је био капетан Милан Нова-ковић. Но, он је био ухапшен и у затвору убијен, а после његове смрти контразаверенички покрет (који је, осим официра, окупљао и многобројне грађане – обреновићевце) се угасио. Завереницима је подршку пружала Самостална радикална странка Љубе Стојановића, док је најутицајнија, Пашићева Народна радикална странка, била против њих.

Но, најопаснији противник завереника се налазио ван земље. Прихвативши промену династије у Србији, европске силе нису признале и начин на који је она извршене (Велика Британија је чак у знак протеста прекинула дипломатске односе са Србијом). Стога су оне од почетка захтевале од новог краља да са високих положаја уклони све оне који су учествовали у преврату. „Завереничко питање” је био главни проблем на политичкој сцени Србије све до његовог дефинитивног решења 1906. Краљ је, притисцима споља, био присиљен да постепено уклања заверенике. Почетком 1904, одлуком да ниједан официр не може провести више од шест месеци на служби у двору, одстрањени су завереници из најближе краљеве околине, чиме су се велике силе (сем Британије) задовољиле и вратиле своје дипломатске представнике које су биле привремено повукле. (Живојиновић, 1990: 218) Но, Енглези су упорно одбијали да обнове дипломатске односе са Србијом (којој је то било веома битно због улоге Велике Британије у решавању Источног питања), све док се завереници потпуно не уклоне из државне службе. Краљ се томе жестоко противио (суочен и са претњама угрожених), али је јуна 1906. коначно попустио и одстранио њих шесторицу. Јован Атанацковић је поднео оставку, а Дамњан Поповић, Александар Машин, Петар Мишић, Лука Лазаревић и Љубиша Костић су пензионисани, али су сви они награђени високим пензијама и са још 300000 динара накнаде, лично од краља. Британци су пристали на овакво решење, одустали од захтева за кажњавањем завереника и поново успоставили дипломатске односе са Србијом. Тиме је после три године коначно разрешено „завереничко питање”.

Рушењем олигархије виших официра – завереника, отворило се поље деловања групи њихових млађих саучесника, нижих официра који су били најзаслужнији за успех Мајског преврата, а који су дотле били у сенци својих старијих колега. После преврата и „млади завереници” су остали повезани, сматрајући да су тако безбеднији, али нису имали већег утицаја на политичке догађаје у Србији. Осећајући се запостављеним, „млади завереници” су се полако одвајали од старих и нису се супротставили њиховој елиминацији са српске политичке сцене 1906. Они су осетили да могу искористити празан простор који се тада појавио да стекну политички утицај и преузму контролу над војском. Међу њима се издвајао официр који им је постао неформални вођа и који их је највише усмеравао у политичке воде – Апис.

Драгутин Димитријевић Апис је био рођен 1876. г. у Београду, у сиромашној породици цинцарског порекла. (Мекензи, 1996: 34) Детињство је провео у Нишу, где је живео са сестром и мајком. У гимназији је због свог џиновског раста добити надимак Апис (по староегипатском богу – бику). Са 16 година уписао је Војну академију у Београду, коју је завршио као шести у класи и 1896. постао потпоручник Седмог пешадијског пука у Београду.

Био је један од најагилнијих у припремању Мајског преврата (иако није имао великог утицаја при одлучивању) и приликом његовог извођења је био и тешко рањен на три места. Поседовао је необично јак лични магнетизам, којим је освајао људе. (Јовано-вић, 1991: 329 – 331) Био је идол младих официра, који су постајали његове одушевљене присталице. Његови пријатељи су код њега примећивали честитост и доброту, приврженост породици (никада се није женио, живео је са сестром и зетом), духовитост и друштвеност. Као врло образован официр (говорио је три страна језика, завршио је највише војне курсеве у Србији и Немачкој), обављао је важне послове у Ђенералштабу и био предавач на Војној академији. Међутим, савременици су му налазили и лоше особине: опседнутост политиком, ауторитарну природу, охолост и одсуство вишег политичког смисла. Сматран је „великом снагом, али без кочница и компаса”. (Јовановић, 1991: 302)

У време када су Аписови „млади завереници” постајали значајан политички фактор, Србија се суочавала са великим спољнополитичким проблемима. Њихову основу представљала је тежња званичног Београда да се отргне од аустроугарске контроле, која је постојала још од времена краља Милана. Због склапања царинског уговора између Бугарске и Србије, Аустроугарска је почетком 1906. затворила границу за трговину са Србијом, тврдећи да тај уговор крши њено право на повлашћеност. Тако је почео „царински рат” Србије и Аустроугарске, који је трајао пет година. Како је српски извоз пољопривредних производа био скоро сасвим усмерен према Аустроугарској, изгледало је да ће Србија економски пропасти. Међутим, она је временом успела да пронађе нова тржишта у западноевропским земљама и овај сукоб је завршен 1911. победом Србије која се потпуно ослободила економске зависности од свог северног суседа. Поред тога, у дилеми да ли да зајам за наоружање своје војске закључи у Бечу или Паризу („топовско питање”), српска влада се определила за француску престоницу 1906, што је био још један корак у ослобађању од хабзбуршког утицаја.

Ипак, најозбиљнији сукоб са Аустроугарском избио је поводом тзв. Aнексионе кризе. Октобра 1908. Аустроугарска је прогласила анексију Босне и Херцеговине, које је држала под окупацијом по мандату које су јој европске силе повериле 1878. на Берлинском конгресу. У Србији је тај чин изазвао велико огорчење, јавност је била ратоборно расположена, одржаване су патриотске манифестације, скупљали су се добровољци итд. Међутим, без подршке Русије, која је у том тренутку била војнички неспремна, Србија није смела да се усуди да ратује и крајем марта 1909. је била присиљена да једном понижавајућом изјавом призна анексију покрајина на које је и сама имала претензије. У току ове кризе мајор Драгутин Димитријевић је, као начелник штаба Дринске дивизије, био задужен за израду планова за одбрану границе на Дрини. (Мекензи, 1996: 76) Он и његови следбеници су били заговорници рата и жестоко су замерали влади, а нарочито министру иностраних дела Миловану Миловановићу, због признања анексије.

У овим годинама тешких искушења за Србију, „млади заве-реници” су на унутрашњем плану стицали све већу моћ. У војсци су организовали гарнизонске клубове, у којима су се окупљали и придобијали нове присталице. Сматрајући се свемоћним, „млади завереници” се нису либили ни да јавно прете и малтретирају новинаре и политичаре који су их критиковали. Њихово деловање је постало толико опасно да је влада формирала посебну службу која им је пратила поступке. Нарочито су се осилили после анексионе кризе, када је у народу завладала апатија и разочараност у државне институције. Маштали су да преузму власт у Србији онако како су то младотурски револуционари учинили 1908. у Отоманском царству.

Осећајући се довољно снажним, „млади завереници” су се умешали и у династичке односе. Још од раније били су незадовољни краљем Петром, сматрајући да није на одговарајући начин наградио њих, који су га довели на власт, као и да превише препушта вођење државе политичарима. Нарочито их је плашио престолонаследник Ђорђе (који је добро познавао Аписа – провели су више недеља заједно у иностранству), који није крио незадовољство њиховим мешањем у политику и претио да ће им стати на пут када ступи на престо. Принц Ђорђе, за кога се говорило да је психички неуравнотежен, био је извор бојазни не само за властољубиве официре, него и за Аустроугарску. Сматран је великим националистом и у току анексионе кризе своја патриотска осећања је јавно испољавао. То је био још један разлог да се у Србији постави и „питање престолонаслеђа”, тј. замењивања Ђорђа његовим млађим братом Александром. Подршку овој намери, поред Аписа, пружао је и Никола Пашић, јер су обојица (испоставило се погрешно), сматрали да ће Александра много лакше контролиса-ти. (Карађорђевић, 1969: 264) Аписова група је чак наводно смерала и да отрује Ђорђа, али их је предухитрила његова абдикација марта 1909. После смрти једног његовог слуге, коју је принц Ђорђе скривио једним несмотреним ударцем, повела се велика кампања у штампи против њега, и не могавши да поднесе тај притисак, абдицирао је.

Но, то није био крај интересовању „младих завереника” за династичка питања. Непрестано су тежили да натерају краља Петра замене Александром, сматрајући да ће им то донети још већи утицај, али и страхујући да принц Ђорђе не поврати свој статус. Незадовољни Карађорђевићима, чак су размишљали и о њихом збацивању, чиме је Апис једном приликом и запретио престолонаследнику Александру.

СТВАРАЊЕ И ЦИЉЕВИ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

После анексионе кризе чинило се да ће покрет за српско ослобођење и уједињење доживети потпун пораз. У Турској је младотурски режим почео убрзан рад (уз немачку помоћ) на модернизацији и ојачавању дотад заостале империје. Четничка акција у Отоманској империји је обустављена, а зулуми над Србима су се настављали у Старој Србији и Македонији. Аустроугарска је чврсто држала Босну и Херцеговину са намером да ту вечно остане, па је чак показивала намере да се шири и даље на исток – склопила је уговор са Турском о градњи пруге кроз стратешки веома значајан Новопазарски санџак. Званична Србија је била при-сиљена да се обавеже да ће прекинути сваку своју пропаганду у Босни и Херцеговини. „Народна одбрана”, патриотска организација основана у јеку анексионе кризе, била је приморана да своју активност сведе на културни рад. Велике силе су изгледале потпуно противне било каквој промени тренутног стања на Балкану.

У таквим околностима јавља се идеја о оснивању једне тајне организације која би повела акцију за национално ослобођење. Иницијатива за оснивање једног таквог друштва потекла је од Богдана Раденковића, националног радника родом са Косова. Раденковић, професор гимназије у Скопљу, био је један од предводника четничке акције на „српском класичном југу”, а од 1908. председник Српске демократске лиге, политичке организације Срба у Отоманској империји. Незадовољан ставовима званичне Србије према положају Срба у Турској, повезао се се некима од официра – „младих завереника”, са којима је сарађивао у току четничке акције. Предложио им је да оснују тајну организацију (по угледу на ВМРО) која ће водити револуционарну акцију у српским покрајинама које су биле под туђинском влашћу. Официри са којима је прво контактирао били су бивши четници Велимир Вемић и Војин Танкосић. У то примарно језгро организације спада и интелектуалац Љубомир Јовановић Чупа. Он је био позната јавна личност, студентски вођа на мартовским демонстрацијама 1903. и покретач патриотског листа „Словенски југ”. Њега су сматрали идеологом организације, он је написао њен устав и друге документе. На студијама у Бриселу упознао се са учењима европских тајних револуционарних друштава, нарочито карбонара, те је прихватио многе њихове идеје.

Њих четворица су почели са припремама за оснивање тајног друштва, и између осталих су придобили и утицајног вођу „младих завереника” Драгутина Димитријевића Аписа. Маја 1911. ор-ганизација „Уједињење или смрт!” (име јој је дао Раденковић) је и формално основана, потписивањем њеног устава од стране десеторице чланова Врховне централне управе: Илије Радивојевића -Чиче (који је постао и први председник), Богдана Раденковића, Чедомира А. Поповића, Велимира Вемића, Љубомира С. Јовано-вића, Драгутина Димитријевића Аписа, Војислава Танкосића, Илије М. Јовановића – Пчињског, Милана Васића и Милана Гр. Миловановића -Пилца. Организација је почела да делује и да се шири у потаји (сматра се да је највише чланова имала пред балканске ратове – око две хиљаде), али су штампа и власт убрзо сазнали за њу. Она је у јавности почела популарно да се назива „Црна рука”, по њеном симболу, руци са развијеном заставом, који је уз лобању и укрштене кости, каму, бомбу и бочицу са отровом био представљен на печату организације.

Гро чланства чинили су официри, а најутицајнији међу њима био је Апис. Аписова концепција деловања организације, насупрот првобитних идеја Раденковића, поред национално – револуционарног рада подразумевала је и њено уплитање у политичке односе у Србији. (Казимировић, 1997: 389) Како каже прво поглавље устава организације („Циљ и назив”), она се оснива „у циљу остварења народних идеала – уједињења Српства” и „претпоставља револуционарну борбу културној”. Предвиђено је да у циљу испуњења свог задатка она „утиче на све службене факторе у Србији као Пијемонту и на све друштвене слојеве и целокупни друштвени живот у њој”, и да „спроводи револуционарну организацију по свим територијама на којима Срби живе”. Она треба да се свим средствима бори против непријатеља њене идеологије, а да одржава пријатељске везе и пружа сваку помоћ оним државама, народима и организацијама који су „пријатељски расположени према Србији и српском племену”, односно „који се боре за своје национално ослобођење и уједињење”. (Живановић, 1955: 669)

Ови уводни чланови устава организације „Уједињење или смрт!” одређују њен задатак и методе његовог остваривања. Као крајњи циљ јасно је истакнуто национално ослобођење и уједињење, те револуционарна борба као начин да до тога дође. Истовремено, предвиђено је и деловање организације унутар Србије, у циљу остварења њених идеала.

Други део устава (под насловом „Надлештва организације”) заправо одређује структуру и регулише унутрашњи поредак „Црне руке”. Њен највиши орган је Врховна централна управа, која уједно руководи организацијом у Србији. За остале српске покрајине предвиђено је стварање самосталних покрајинских управа, које би делегирале по једног члана у Врховну централну управу. Такође је предвиђено и оснивање окружних и других нижих управа организације. Свака управа, од најниже па до врховне, има свог председника, секретара и благајника.

Последња целина устава („Чланови организације”) регулисала је дужности чланова, које су: да врбују нове припаднике, да плаћају чланарину (наведено је и да по потреби новац може да се сакупља и принудним путем), да достављају све важне информације које приватно и службено сазнају, као и да се безусловно покоравају наређењима виших органа. Још се наглашава да припадник организације од ње не може очекивати никакву личну корист, нити може иступити из ње. За непоштовање наведених обавеза била је предвиђена смртна казна. Ове одредбе дају организацији врло строг, хијерархијски и конспиративан карактер и биће нарочито истицане током Солунског процеса 1917. Међутим, те одредбе, а нарочито казне, у пракси никад нису биле примењене, иако су поједини чланови напуштали организацију и одавали њене тајне. (Глигоријевић, 1996: 59) На крају устава, одређен је изглед печата и наведен текст заклетве коју су чланови полагали.

Организација „Уједињење или смрт!” имала је још један документ – пословник, донет истог дана када и устав, а који га допуњује у погледу обавеза чланова, структуре и начина рада. Њиме је предвиђено да сваки члан има обавезу да у организацију уведе пет нових, који чине једну групу (група је по пословнику основна јединица организације). Чланови групе знају само свог руководиоца, који им преноси наређења виших управа, у којима он зна само онога који је и њега учланио. (Живановић, 1955: 671 – 672) Овим је постигнута потпуна конспиративност и строга субординација унутар организације.

Августа 1911. почело је да излази незванично гласило „Црне руке” – дневник Пијемонт. Оснивач и први уредник је био Љуба Јовановић Чупа, а њега је 1913. наследио Бранко Божовић. Пијемонт је заговарао милитаризам, сматрајући га најбољим путем да се постигне национално уједињење (по примеру Немачке, о којој лист пише са пуно симпатија). Осим због милитаризма, Пијемонт је оптуживан и за пропагирање шовинистичких, клерикалних и антидемократских ставова. Лист је био врло критичан према радикалској власти. Оштро ју је нападао како због дипломатских неуспеха, тако и због њене унутрашње политике. Пијемонт је био и противник парламентаризма, уведеног после 1903. у Србију. На страницама тог листа могле су се прочитати оцене да је тај систем донео анархију и пропаст Србији, док су глорификоване идеје о сталешкој држави, чију би основу чинили сељаци, а коју би водила елита – официри. (Казимировић, 1997: 452)

Оснивање организације „Уједињење или смрт!” изазвало је посебно интересовање србијанске јавности. Током 1911. штампа, нарочито она под контролом владе, водила је жестоку кампању против „Црне руке”, означавајући је као превратничку организацију и захтевајући од власти да се обрачуна са њом. Кампањи коју су повели радикали придружили су се и социјалдемократе, који су Аписову организацију сматрали реакционарном и антидемократском. За новоосновано друштво велико интересовање су исказивали и аустроугарски дипломатски представници. Убрзо после оснивања, црнорукци су сами упознали престолонаследника Александра са својим удружењем и његовим национално – ослободилачким циљевима. (Глигоријевић, 1996: 59) Том приликом је Александар, још увек у пријатељским односима са Аписом, приложио 25000 франака за Пијемонт. Црнорукци су у прво време чак сматрали престолонаследника за свог члана и инсистирали на Петровој абдикацији у његову корист.

Али убрзо су њихови односи захладнели. Тројица официра – Петар Живковић, Јосиф Костић и Љубивоје Барјактаревић су одмах по добијању понуде да приступе организацији њено постојање пријавили властима и захтевали истрагу. Но, како је извршилац истраге, комадант Дунавске дивизије пуковник Милош Божановић био близак Аписовој групи (као и министар војни Степа Степановић и начелник Главног ђенералштаба Радомир Путник), они су ослобођени оптужбе, а официри који су их осумњичили били су прекомандовани из Београда. Ипак, Александар је почео да заузима непријатељски став према Апису и његовим следбеницима. Крајем 1911, уз његов благослов, створена је супарничка официрска организација „Бела рука”, коју су предводили такође бивши завереници – Петар Живковић, Јосиф Костић и Петар Мишић. Марта 1912. дошло је до споразума на састанку Аписа и престолонаследника. Како је краљ Петар био болестан и очекивала се смена на престолу, црнорукци су обећали да се неће противити ступању Александра на престо, а он се заузврат обавезао да ће им омогућити да и надаље задрже контролу над војском. (Глигоријевић, 1996: 63) Међутим, престолонаследник је и после овог компромиса задржао негативан став према „Црној руци” и њеном утицај на државне послове.

Настaвићe ce .....



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP