Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 17947
Sadržaj : 8317
Broj pregleda : 5398100
Ko je na sajtu?
Imamo 450 gosta na mreži

FOLKSDOJČERI U JUGOSLAVIJI - SUSEDI, DŽELATI, ŽRTVE


 

 

Naslov: FOLKSDOJČERI U JUGOSLAVIJI - SUSEDI, DŽELATI, ŽRTVE

Autor: Slobodan Maričić
Izdavač: Connect & Media Marketing International
Direktor izdanja : Radivoj Vasić
Recenzent i predgovor : Toma Devald ( Thomas Dewald ) ,
N. Beograd/*
Konsultanti/* : Prof. Heinz Neubacher , Frankfurt/Main i
Elisabeta Košar – Ristić / Elisabetha Koschar – Ristić,
kapetan JNA, Novi Sad
Lektura i korektura: Mirjana Mijatović, Beograd
Tehnički saradnik: Aleksandra Maričić, Beograd
Naslovna strana : Plakat Naci - propagande , izbor Autora
Korice : autor Aleksandar Rakezić – “ Zograf ” , Pančevo
Grafička i tehnička obrada i čtampa: “ AŠ Delo“ Zemun
Strana : 241
Fotografija : 25
Katalogizacija: CIP : Narodna biblioteka Srbije, BeograNr. 323.15(=30) (497.1)
ID = 38867980
Prvo izdanje : Jun 1995. Beograd
Copyright : Only by Autor

/* objašnjenja uz impresum

+ Toma Devald / Thomas Dewald – Recenzent, je poreklom Nemac iz Zemuna, predratni član Komunističke partije Jugoslavije. Po zadatku KPJ bio je dvostruki agent od 1940. do 1944. godine : postaje pripadnik SS jedinice “Prinz Eugen”, poslat je u Nemačku, unapredjen za podoficira Hitlerove telesne garde (SS Hitlers-Leibwache) otkriven od Gestapoa i osudjen na smrt, a zatim pomilovan, poslat kao logoraš u Aušvic. Regrutuje se za pripadnika zloglasne kažnjeničke “ Brigade smrti” - “Dirlerwanger” i šalje na Istočni front. U Belorusiji sa grupom nemačkih vojnika beži na stranu Crvene armije sa kojom dolazi u Jugoslaviju. Tokom poslednjih dana rata unapredjen je u oficira JA. Toma Devald je posle rata viče puta odlikovan najvišim odlikovanjima Jugoslavije (dobio čin rez.p.potpukovnika, nosilac spomenice 1941.) zbog ratnih zasluga i poratnih funkcija i rezultata na najvišim položajima u KPJ i državnoj upravi.

Heinz Neubacher - Konsultant, profesor slavistike, novinar i prevodilac. Nemac, rodjen u Hamburgu. Od 1970. do 1990. godine živeo u Beogradu i radio kao novinar Radio Beograda - Programa za inostranstvo. Danas živi u Nemačkoj.

Elisabeta Košar /Elisabetha Koschar Ristić - Konsultant na knjizi, poreklom Nemica iz Vojvodine, pred rat pristupa KPJ i početkom rata odlazi u partizane gde zbog neustrašivosti i više podviga ( zarobljavanje 14 nemačkih vojnika) dobija nadimaCrvena Švabica”. Do kraja rata postaje kapetan JA, sa Spomenicom 1941. i najvišim odlikovanjima. Posle rata se udala i radila kao službenik do penzije. Danas živi u Novom Sadu.

  

 FOLKSDOJČERI U JUGOSLAVIJI

- SUSEDI, DŽELATI, ŽRTVE

 

Toma Devald (Thomas Dewald ) Recenzent – Reč o knjizi:

………….Predajući ovu knjigu čitaocima bez sopstvenog komentara, potvrdjujem autoru nepristrasnost izbora podataka i činjenica, čime je omogućio generaciji učesnika ovih dogadjaja, a naročito mladjim generacijama, često obmanutim i indoktriniranim, da sa vremenske distance od 50 i više godina sagledaju sve naše istine i zablude. Tako je upoznavanjem sa sadržajem ove knjige moguća sopstvena ocena činjenica u svetlu samostalno izabranog ili učesnicima ovih dogadjanja nametnutog puta i opredeljenja u tom sudbonosnom i tragičnom ratnom vremenu.

Umesto uvoda - Autor o knjizi :

Koji je motiv autora da napiše ovu knjigu i ko stoji iza projekta, bilo je najčeće pitanje ili potpitanje u nekoliko godina istraživanja i u razgovorima koje sam vodio u pripremi ove knjige. Osećajući pred čitaocima neku nedefinisanu obavezu ponoviću svima isti odgovor, da je motiv bila želja da saznato i doživljeno na temu “Folksdojčeri” istinito i što vernije prenesem svima koje ovo složeno pitanje zanima. Iza projekta stoji mnogo rada i iskustvo šezdeset godina života u vremenu, koje se poklapa sa više od pola veka lutanja, poluistina ili neistina na ovu i mnoge druge važne istorijske i životne teme u nekadašnjoj Jugoslaviji.

Želim da istaknem da moja pitanja, odgovori i razgovori nisu često bili po ukusu mojih brojnih sagovornika, šarolikih po godinama, iskustvu, zvanjima i znanjima iz ove teme i po okolnosti u kome se poglavlju govori o njihovoj ličnoj ili prošlosti njihovih roditelja. Čitaoci ove knjige će videti, koliko je ta prošlost bila različita i istovremeno tragična u relativno kratkom vremenu.

Ne poznajem profesionalni osećaj kada afirmisani istoričar dodje u posed neistraženih i javnosti nepoznatih a važnih dokumenata i istorijskih činjenica. Ali mi je dobro znano iskušenje, kako novinar pred takvim činjenicama ostaje bez komentara. Ono što je ovde prvi put izneto u javnost, dovoljno je rečito, da je moj komentar često bio suvišan. Ako se uopšte može odmah izreći bilo kakva ocena o ovoj knjizi, koju mnogi ugledni i iskusni pojedinci nazivaju studijom , satisfakcija mi je nesporna činjenica da je ovo prvi faktografsko - istorijski prikaz o Nemačkoj nacionalnoj manjini – Folksdojčerima, iz dosada nepoznatog ugla i otvaranje jedne do danas tabu-teme - njihove sudbine naročito posle II. Svetskog rata u Jugoslaviji. Taj zadatak je odavno trebalo da obave istpričari.

Jedan uvaženi akademik, od nekoliko sa kojima sam imao čast i zadovoljstvo razgovarati o ovom pitanju, rekao mi je da je više puta zbog iznošenja u javnost nepoznatih ili skrivanih istorijskih činjenica bio kritikovan sa obrazloženjem da ruši istorijske istine i mitove iz Narodno-oslobodilacke borbe u Jugoslaviji. Inače je govoreći u javnosti posebno isticao nepotrebne jugoslovenske i druge žrtve u ratu.

Hvala svima, koji su me upozoravali ističući da je tema ove knjige osetljiva, nezgodna čak i opasna.

Hvala i onima, koji su mi govorili da je odavno trebalo da se ovome piše i savetovali me da moj feljton objavljen u dnevnim novinama o ovome pre dve godine , pretočim u knjigu.

Danas, kada je knjiga završena vidim, da su i jedni i drugi bili u pravu.

Na kraju pomenutih razgovora na ovu temu su me najčećće pitali: Ko je kriv ? Ko je u pravu ? Na ovo pojednostavljeno pitanje, ja nisam imao odgovora, niti ga daje ova knjiga. Ona je samo zbir kod nas i u svetu do sada malo poznatih i mnogo više potpuno nepoznatih svedočanstava o našoj bliskoj prošlosti i podsticaj, da se ova tema naučno istraži i time oficijelno zaključi to tragično vreme, kako bi se otklonio kamen smutnje izmedju dva naroda.

Bez obzira ko i kako gleda unazad u blisku i dalju istoriju, Nemci i Srbi su narodi sa sličnim sudbinama, deobama i seobama. Da bi im medjusobni odnosi i neka zajednička budućnost bili bolji, koristan je svaki doprinos. Nadam se i ovaj moj.


SADRŽAJ

I.

1. Dolazak Nemaca na (jugo)slovenske prostore
2. Raspored i brojnost nemačke nacionalne manjine u našim krajevima
3. Društvena i kulturna organizovanost i obrazovanje
4. Socijalni status i učešće u privredi i ekonomiji
5. Politička organizovanost i aktivnost pripadnika nemačke nacionalne manjine
6. Početak razlaza, prvi sukobi i Aprilski rat

II.

1. Učešće jugoslovenskih Folksdojčera u ratu 1941.- 45. godine,
u ratnim i okupacionim jedinicama
2. Posebne aktivnosti Folksdojčera i Nemaca u Jugoslaviji tokom rata i okupacije
3. Nemci i Folksdojčeri u katoličkoj crkvi u NDH
4. Folksdojčeri i Nemci u Pokretu otpora i NOR-u

III.

1. Iseljavanje počinje 1941. godine
2. Kapitulacija i šest dana posle
3. Progoni, istrage i logori
4. Nova kolonizacija

IV.

1. Pripadnici nemačke nacionalne manjine posle rata i njihove aktivnosti u javnom, političkom i privrednom životu
2. Nemačka nacionalna manjina u Jugoslaviji danas

V.

1. Objašnjenja i izvori

VI.

PRILOZI :
1. Popis svih novina na nemačkom jeziku koje su izlazile do Prvog svetskog rata na teritoriji (bivših) jugoslovenskih zemalja
2. Folksdojčeri politički aktivni pre rata, pripadnici Pokreta otpora, učesnici NOB-a, Narodni heroji Jugoslavije i nosioci Spomenice 1941. godine
3. Spisak i klasifikacija SS jedinica i nemačkih vojnih i drugih nacional-socijalističkih organizacija koje su tokom rata bile aktivne na teritoriji Jugoslavije
4. Zbirka dokumenata o zadacima i aktivnostima SS na teritoriji Jugoslavije tokom rata

5. Naredjenje o transportovanju dece iz Slovenije u Nemačku za potrebe organizacije Lebensborn
6. Pregled zarobljenih nemačkih i kvislinških vojnih formacija maja 1945.
7. Spisak i raspored logora u Jugoslaviji za Folksdojčere i Nemce
8. Izvod iz dokumenata Ministarstva inostranih poslova Jugoslavije o pitanju Folksdojčera
9. Svedočenja
10. Podaci o broju i rasprostranjenosti pripadnika nemačke nacionalne manjine u evropskim zemljama i Jugoslaviji pre i posle rata
11. Čerlil i Ruzvelt o Folksdojčerima u Evropi
12. Proklamacija nemačkih prognanika iz zavičaja

VII.

1. Rezime knjige
2. Literatura, izvori i dokumentacija

Rezime knjige

Na (jugo)slovenske prostore Nemci su se počeli doseljavati tokom prve polovine XVIII veka. Posle dve stotine godina, bilo ih je oko pola miliona, najviše u Vojvodini i Slavoniji. Veći broj je živeo na selu, baveći se poljoprivredom, a manji broj u urbanim sredinama i to uglavnom kao zanatlije.

U Kraljevini Jugoslaviji izmedju dva rata su pripadnici nemačke nacionalne manjine, na osnovu odredbi Evropskog ugovora o zaštiti prava nacionalnih manjina iz 1919 godine, uživali sva gradjanska i politička prava uključivši i izborno. Odnosi nemačkih doseljenika sa vlastima i domaćim stanovnistvom u Kraljevini Jugoslaviji bili su korektni, sve do perioda pred Drugi svetski rat, osim u Dravskoj banovini.

Dolaskom nacista na vlast u Nemačkoj, Kulturbund - kao krovna organizacija svih Folksdojčera u Kraljevini Jugoslaviji počinje delovati, isključivo u smislu teorija Nacional-socijalizma. Ideologija i učenje o nemačkoj nadrasi i supremaciji nad ostalim narodima, lako je prihva]ena i uticala je na otudjenje pre svega mladjih iz redova nemačke nacionalne manjine. Većina Folksdojčera posebno mladi, počinju se osećati i izjašnjavati kao pripadnici Hitlerovog Trećeg Rajha. Tako je u Kraljevini Jugoslaviji nastala brojna pronacisticki opredeljena Peta kolona, koja se aprila 1941. godine i tokom četvorogodisnjeg rata opredelila za borbu protiv zemlje u kojoj su rodjeni i živeli.

Oko četrdeset hiljada jugoslovenskih Folksdojčera starosti od 18 do 22 godine, će tokom 1941/42 godine dobrovoljno stupiti u SS jedinice, a još toliko starijih je do kraja rata mobilisano. Ove po sastavu elitne vojne formacije zapamćene su širom Evrope po ratnim zločinima. Ukupno je u oružanim formacijama i vojskama kvislinskih država na teritoriji bivše Kraljevine Jugoslavije, bilo preko devedest hiljada muških i ženskih pripadnika nemačke nacionalne manjine.

Sve ove jedinice su se, a naročito SS odredi, tokom rata borili protiv partizana širom okupirane jugoslovenske teritorije i vršile odmazde i egzekucije civilnog stanovništva. Mali broj Folksdojčera je pripadao i borio se u Pokretu otpora ili učestvovao u borbama na strani NOVJ. Okončanjem rata su uglavnom svi zarobljeni pripadnici oružanih formacija poslati u logore, a pripadnici SS jedinica po pravilu streljani od partizana ili Crvene armije. Veliki broj pripadnike nemačke nacionalne manjine je pred kraj rata napustio zemlju, a najveći broj onih koji nisu napustili zemlju, medju njima i oni koji nisu ni na koji način učestvovali u ratnim zbivanjima ukljucivši starije i decu, do kraja 1948. godine, a neki i duže, prošli su kroz osamdesetak logora širom Jugoslavije.

Oko 200 hiljada je krajem 1944. godine pobeglo iz zemlje pred Crvenom armijom i jugoslovenskim partizanima. Procenjuje se da je blizu 100 hiljada pripadnika nemačke nacionalne manjine iz Kraljevine Jugoslavije izgubilo život, od čega 40 hiljada u uniformi i pod oružjem tokom rata, a ostali su nestali, nastradali u begstvu iz logora, streljani ili umrli od bolesti, gladi i iscrpljenosti.

Prema zvanicnim podacima u Jugoslaviji je sredinom 1953. godine, živelo ukupno 62 hiljade pripadnika nemačke nacionalne manjine, mada se procenjuje da ih je bilo više od 75 hiljada. Prema popisu iz 1981. ukupno se još 8.712 lica iz SFRJ izjasnilo kao Nemci, a 1402 kao Austrijanci. Iako je prema statističkim podacima iz 1990. godine pet najviših predstavnika u društveno-političkim zajednicama bilo nemačkog porekla, može se zaključiti da pola veka posle Drugog svetskog rata i skoro tri veka od dolaska na ove prostore, u zemljama bivše SFRJ i SRJ nemačka nacionalna manjina gotovo da i ne postoji.

NAPOMENA
: Pre
štampavanje i distribucija u pisanom ili elektronskom obliku ukljuivši i Internet nije dozvoljena BEZ PISMENE SAGLASNOSTI AUTORA !

All copyright : Only by Autor

                                                                            * * *

Nekoliko komentara i mišljenja o knjizi :

Dr. Antun Kolendić
Diplomata i publicista

Gospodine Maričiću,
pročitao sam ceo rukopis , uz  malo redakcijske intervencije.

Odlično !!!
Beograd 19. Oktobar 1994.
( Dr. Antun Kolendić, nekadašnji diplomata i publicista,  bivši ambasador SFRJ u Gracu, Sofiji, Beču, Zapadnom Berlinu, potom funkcioner SMIPa. Na Kolendića je u jugoslovenskoj ambasadi u Berlinu 1969. god. od strane ustaške emigracije izvršen antentat u kome je Kolendić teško ranjen)

                                                                       

Gospodine  Slobodane !

Verovatno se pitate otkud Vam pišem ovo pismo. Odmah da razjasnim. Želim da Vam ZAHVALIM za knjigu : “ Folksdojčeri u Jugoslaviji ”. Ja sam Nemica 1959. godište i Vaša knjiga mi mnogo znači. Pouzdano znam da je svaki Nemac ovde kupio i da im takodje mnogo znači. U vašoj knjizi sam saznala i za udruženje Nemaca “Donau”, pa Vam i na tome zahvaljujem. Svaka vam čast. Ako želite da mi odgovorite na neka pitanja pošaljite mi svoj broj telefona, kako bih Vas pozvala. Još jednom Vam puno zahvaljujem što ste napisali i objavili tu knjigu.

Puno Vas pozdravljam i želim Vam sve najbolje.

Vukov Lajninger Marija

Železnička ul.......
26 334 Veliko Središte
Tel. 013/8…..
PS. Ako nekada dolazite do Vršca, volela bih da nas posetite. Bićete nam najdraži gost.

Deutscher Klub
DK Donau
Nemački klub

21000 Novi Sad, Kozaračka 6
Tel./Fax : 021/368770

Poštovani gospodine S.Maričić
Veoma mi je drago da ste mislili na mene i da ste mi poslali poziv za promociju vaše knjige. Na žalost poziv mi je kasno stigao u subotu, te nisam mogao da se odazovem vašem pozivu.

Zahvaljujem se na primerku knjige koji ste mi poslali preko nemačke ambasade. Nemojte mi zameriti ako stavim jednu primedbu koju sam i kod prvog čitanja primetio. Opaska da “ Nemačka nacionalna manjina  danas na ovom području praktino više ne postoji” je za nas dosta loša konstatacija iz više aspekata, ali za sada samo toliko. Kasnije ćemo se sigurno još čuti, pa ću imati priliku da obrazložim svoje mišljenje o navedenoj konstataciji i o eventuualnim ostalim opaskama. Knjiga je na prvi pogled upečatljiva, pohvalno je što je knjiga pisana u delovima i na drugi način i mislim da je veoma interesantna sa novim elementima, koji nisu obuhvaćeni do sada u sličnoj literaturi. Naši članovi kluba su zainteresovani za kupovinu vaše knjige,  a i našem klubu bi bilo potrebno 3 – 5 komada , pa vas u tom smislu molim za jednu ponudu da nam pošaljete.

Ja vam se unapred zahvaljujem i najsrdačnije Vas pozdravljam.

Andreas Buergermayer
Predsednik DK Donau
Novi Sad 20. 07. 1995.

Dr.Peter G. Gerlinghoff

10719 Berlin , Pariser Str.6..
Tel.881…..

Lieber Herr Maricic !
Haben Sie vielen Dank fuer Ihr Schreiben. Ich moechte Ihnen noch einmal versichern, dass ich Ihre Recherchen zur Problematik der Donauschwaben sehr schaetze. Naturgemaess sind Themen der Zeitgeschichte und besonders natuerlich nationaler Konflikt ueber lange Zeit kontrovers und die Wissenschaft bricht sich nur muesam Bahn. Sie haben dazu viel beigetragen und sollten sich durch unsachliche oder parteiische Kritik nicht irre machen lassen.

Um den 26. September wird es voraussichtlich in Kragujevac ein Symposium zu den deutsch-serbischen Beziehungen geben und wuerde Sie bei dieser Gelegenheit gern persoenlich kennenlernen. Auch hoffe ich Sie bei Gelegenheit nach Deutschland einladen zu koennen.

Haben Sie nochmals vielen Dank. Ich gruesse Sie sehr herzlich.

Ihr
Peter Gerlinghoff

Berlin, 25 – 3 – 98

                                                                      

 

S.Maričić
R.Koraća 4
11000 Beograd

Poštovani gospodine Maričić,

Pročitavši oglas u nedeljniku Vršačka Kula, posle kraćeg razmišljanja sam došao na odluku da poručim knjigu Folksdojčeri u Jugoslaviji. Moje lično mišljenje je da nije bilo potrebno staviti podnaslov “Susedi, dželati žrtve” jer znamo da većina življa Banatskih Švaba je nevino i bez ikakve osude stradala posle drugogo Svetskog rata. Moja familija je jednu četvrtinu bila od njih. Na sreću nekolicina je ostala živa. Sada to i nije tako bitno, važno je da se sada može slobodno pričati o svemu onom što su Banatski nemci uradili za dobrobit tadašnje države u kojoj su živeli. Ja bih poručio jedan primerak Vaše knjige. Srdačan pozdrav i velika zahvalnost za Vašu hrabrost.

Unapred zahvalan
Kiss Nenad, kuvar
Ritska ulica …
26300 Vršac
19.6.1996.

                                                                     

 

IFS  Informationsdienst Frieden un Solidaritaet  10667 Berlin, Postfach 1550

( www.glasnost. de/ifs/ ische Ausgabe Nr. 6 (April 1997)

Deutsch-Serbische Begegnung / Nemačko-srpski susreti
Gemeinsames Zeitschriftenprojekt „ Koraci-Schritte“ Kragujevac/Berlin

Auszug :

Darstellungen ueber Studie von Slobodan Maričić: “Volksdeutschen in Jugoslawien„   ( „Nachbarn, Moerder, Opfer“ ) Belgrad 1995; Sammelband „ Serben ueber Deutsche“.......

.................................Studie von Slobodan Maricic traegt den provozierenden Titel :Die Volksdeutschen in Jugoslavien „ -  „Nachbarn - Moerder - Opfer „ Belgrad 1995. und versucht ebenfals Tabus zu brechen und die plumpe Indoktrination in einer bestimmten Art von Geschichtsbetrachtung zu ueberwinden. So erhaelt der Leser grundlegende Informationen ueber die Entstehung und soziale Struktur der deutschen Violksgrupe, ueber ihre Stellung im Koenigreich Jugoslawien, die Auswirkung der nationalsozialistischen Volksums- und Aussenpolitik nach 1933. und schliesslich die Einbeziehung der Donauschwaben in die faschistischen Herrschaftsapparate raehrend des Krieges. Hier begegnen noch einmal die Untaten der SS-Division Prinz Eugen und anderer Formationen, in denen Volksdeutsche an furchbaren Verbrechen beteiligt waren. Auf diesem Hintergrund kann Maricic dann jedoch auch die Rache an den Volksdeutschen nach dem Kriege in ihrem schlimmen Ausnass darestelle. Wir haben hier vermutlich die erste serbische Darstellung der Internierungslager, in denen nach 1944. ein Teil der donauschwaebische Bevoelkerung (besonders Alte, Frauen und Kinder , so Maricic)  unkam, fuer andere waren sie ein Martyrium vor der endgueltigen Vertreibung.

Maricic stellt die grossen Linien dar, im Detail laest sich vieles kritisieren. So sieht er die Minderheitsrechte allein schon durch die Pariser Vorortvertraege voll gewaehrleistet. Hier bieten die Untersuchungen von Goran Nikolic und Zoran Ziletic ueber den Kulturbund und die deutschen Parteien in Jugoslawien ein wesentlich differenzuertes Bild. Merkwuerdig  beruehrt auch, dass der ansonsten sachkundige Autor die sogenante „ gotische Schrift ( Fraktur ) offensichtlich fuer besonders nazistisch haelt und sie im Titel verwendet, zusammen mit einem nacionalsozialistischen Propagandaplakat, das keinnerlei Be\iehung zu den Volksdeutschen aufweist.

Ich moechte aber auf einen unschaetzbaren Vorteil der Arbeit von Maricic hinweisen. Er stellt naemlich auch den Anteil der Volksdeutschen am antifaschistischen Wiederstandkampf in Jugoslawien dar. Wir erfahren die Nahmen von Volksdeutschen, die sich den Partisanen anschlossen, im Kampf bewaehrten, Traeger hoher Auszeichnungen wurden und spaeter in Jugoslawien wichtige Funktionen uebernahmen. Ihr Zahl wird mit 2000  angegeben, ein teil von ihnen ist namentlich in einer Liste erfasst.Diese Dokumentation widerlegt die These, dass den Volksdeutschen engesichts der Zvangsrekrutierungen in der SS keine Alternative blieb. Es gab eine Alternative, aber sie verlangte offensichtlich soviel an Mut und Einsicht, wie nur von denen aufgebracht werden konnte, die sich schon frueher in der Opposition zu herrschenden Strukturen geuebt hatten.

Haetten diese Deutschen, die in den Reihen der Partisanen kaempfen, das Schicksal ihrer Volksgenossen nicht zum besseren wenden koennen ?  Wie staenden sie zu den Internierungslagern und der Ausweisung ?  Diese Fragen harren noch der Beantwortung. Es scheint so, dass man ihnen ihren Einsatz spaeter nicht gelohnt hat. Fuer viele wurde der deutsche Name im Nachkriegsjugoslawien eine Belastung, mancher waehlte einen neuen und verzichtete darauf, sich in Volksdeutscher zu bekennen. Die Tragik von \minderheiten hat viele Gesichter.

Die Erkenntnisse von Maricic werden ergaenzt durch Augenzeugenberichte, dass volksdeutsche – meist kommunistischer oder sozialdemokratischer Orientierung – von Anfang an zu den befreinugskraeften gehoerten, in allen Formationen mitwirkten, also nicht nur im Thaelmann-Bataillion, das aus Gruenden der politischen Optik zeitweise eine besondere Publizitaet gewann. Darueberhinaus erfahren wir auch von Deutschen wie dem Gefreiten Josef Schulz aus Wuppertal, der siich 1941 in Smederevska Palanka weigerte, an einer Erschiessung von Geiseln teilzunehmen und dafuer selber mit dem Tode bestraft wurde. Dies nur ein Fall, der schoen frueher sorgfaeltig recherchiert werden konnte. .................................................

Dr. Peter Gerlinghoff

                                                                      

NEMAČKI POKRET OTPORA  ISTINI, PEDESET GODINA DOCNIJE

Intervju sa autorom knjige Slobodanom Maričićem

Pre tačno petnaest godina 1995. godine pojavila se u SRJ i zemljama bivše SFRJ prva knjiga sa kompletnom istorijom Folksdojčera na jugoslovenskim prostorima. Knjiga se obzirom na sveobuhvatni sadržaj može nazvati studijom, pošto sadrži mnoge u javnosti do tada nepoznate, a veoma važne podatke o istoriji nemačke nacionalne manjine. Knjigu je napisao novinar i publicista Slobodan Maričić iz Beograda iznoseći podatke koji su do tada brižljivo sakrivani ili prećutkivani sa obe strane, naprimer nepoznato o sudbini Folksdojčera pre i posle rata, što nije odgovaralo jugoslovenskim istoričarima ili političarima i pripadnicima nemačke manjine Jugoslaviji, a što nije odgovaralo ni nemačkim istoričarima ili političarima.

Knjigu je poznati nemački teoretičar i istoričar dr Peter Gerlinghof iz Berlina takodje ocenio kao studiju, važnu po nekoliko osnova koliko za jugoslovensku isto toliko, a možda i više za nemačku istoriju. Promociji knjige u Beogradu i Pančevu prisustvovao je tadašnji nemački ambasador dr. Gerhard E.Schroembengc, Dikr Lelke ataše za štampu, austrijski ambasador dr. Michael Weninger i prvi sekretar ambasade dr Alojz Kraut, kao i predstavnici nekoliko nemačkih kulturnih institucija iz Beograda i SRJ, novinari.... Ono što je docnije autoru indirektno i jedino zamereno je idejno rešenje naslovne strane i zadnje strane korica, koje su predstavljale sliku pripadnika hitlerove omladine i ilustraciju podnaslova sa likovima Folksdojčera.

Na sadržaj knjige nije bilo primedbi čak naprotiv, dok je čitava salva najnegativnijih ocena uskoro stigla iz Zagreba iz hrvatskih crkvenih krugova zbog u knjizi pomenute, uloge sveštenika katoličke crkve nemačkog porekla tokom rata. Čak i danas, jedan od večnih kritičara svih jugoslovenskih (srpskih) „komunističkih“ vidjenja i objašnjenja pitanja Folksdojčera , koji je doktorirao na besomučnim kritikama ove knjige ( od slabo vidljivih slika, grešaka u nazivima nekih mesta, pa do slovnih grešaka i sl.) izvesni dr. Geiger iz zagrebačkog Sjemeništa , povremeno se oglašava se „novim“ otkrićima „izmedju redova“ koje je Maričiću svesno ili nesvesno poturila srpska UDBA.

Ono što verovatno nije dr. Gajgeru (bilo) poznato, kao ni čitaocima iako u jednom intervjuu Maričić to usput spominje, upravo zbog te knjige je Maričić morao da u SDB-u

objašnjava motive koji su ga nagnali da napiše knjigu , da podatke kako je i ko finansirao izdavanje knjige i zašto. Tek danas Maričić prvi put za Tabloid govori kakvi su bili pritisci na štampara i izdavača, da se knjiga ne objavi i kaže, da je od nekih nepoznatih „narodnih heroja“ telefonom više puta bio upozoren, da nikako ne piše o logorima za pripadnike nemačke nacionalne manjine posle rata.

Ipak i pored pretnji, Maričić je prvi put posle rata bilo gde u literaturi na srpskohrvatskom poimenice nabrojao nazive i mesta gde su se posle rata nekoliko godina nalazili logori za civile - pripadnike jugoslovenskih Nemaca. Iako je nabrojao i nekoliko imena ozloglašenih čuvara u nekim logorima autor nije prekoračio tkzv.“ crvenu crtu“. To su bila imena komandanata logora i glavnih koji su odlučivali o životu i smrti, skoro identično kao u nemačkim logorima za Srbe, Jevreje i Cigane tokom rata. Mnogi će se zapitati zašto, kada su ti ljudi ili odavno pomrli ili bili u godinama duboke starosti.

„ Pa iz jednostavnih razloga, što su njihova deca upravo u vreme izdavanje knjige bili na visokim položajim u raznim jugoslovenskih državnim institucijama od tajnih službi do diplomatije, ambasadora i državnih funkcionera i vojske“, objašnjava Maričić. „Siguran sam, da bi objavljivanje tih imena i njihove odgovornosti za dešavanja u to vreme, za mene bila smrtna presuda, kaže autor ove intrigantne knjige.

No poenta ovog intervjua nije u gore navedenom , već samo uvod u razloge petnaest godina ćutanja Maričića, koji je inače obećao i drugo prošireno izdanje knjige koje je trebala finansirati jedna ugledna nemačka kompanija i još jedne druge knjige o Nemcima u Jugoslaviji. Medjutim, od svega ništa, ili tačnije uskoro prekid na svim vezama, ništa ni od obećanog prevoda knjige na nemački jezik za Frankfurtski sajam knjiga. Ni Maričić se više u medijima ne oglašava po ovom pitanju. Očito, nešto se dogodilo ..........!?

P. Pitamo Maričića : „ Zašto 15 godina ćutanja ? “

O. „Odmah da kažem da nisam imao nikakvih problema u smislu ugrožavanja integriteta mene ili moje porodice, ali je bilo dosta ozbiljnih opomena. Najneugodnije su bile telefonske pretnje. No ja sam se na sve veoma korektno ponašao, da ne bih nekim izjavama opet izazvao „talasanja“, koja sam tada već izazvao knjigom, čini mi se mnogo više u Nemačkoj nego kod nas „

P. Kažete talasanja, spomenuli ste kritike iz Hrvatske i pohvale iz Nemačke, o kakvim se „talasanjima“ radi – tim ili drugim ?

O. „Da bi bilo jasnije, moram napomenuti da pošto sam video da od obećane pomoći nema ništa, pokušao sam da preko nekih prijatelja u Nemačkoj, gde sam inače ranije živeo desetak godina, nadjem izdavača knjige na nemačkom. Posredovao mi je jedan prijatelj nemački novinar i prevodilac, inače profesor slavistike, sjajan čovek koji je knjigu dobro izčitao i u potpunosti shvatio da u njoj nema nikakve skrivene propagande, jenostavno samo fakta, nepoznata ili malo poznata našoj i nemačkoj javnosti. I vrlo brzo smo došli dosta visoko u Ministarstvu za kulturu i nekom odeljenju za pomoć projektima na nemačkom jeziku u zemljama Evrope. Moj prijatelj je preveo neke značajnije delove iz knjige i materijal je poslat na više adresa radi dobijanja mišljenja o projektu izdavanja knjige. Medjutim, posle mesec dva ponovo „rampa“ ćutanje bez odgovora. Ja se vraćam nazad u Beograd, a moj prijatelj počinje da istražuje u čemu je problem, isto kao što i ja počinjem da istražujem , zašto me izdavači kod nas odbijaju.“

P. Da budemo konkretniji, očito se radi o onome što je rečeno u uvodu, da ste u knjizi izneli neke stvari koje obostrano ne odgovaraju ni nama ni Nemcima. Možete li konkretno o tome ?

O. „Naravno to je odgovor. Meni je vrlo brzo, pred završetak knjige bilo jasno da priča o logorima za Nemce, neće naići na „simpatije“ nekih naših čitalaca, ali ja sam hteo i to sam i uradio - objavio sam istinu kakvu sam našao u dokumentima, svedočenjima i pričama očevidaca i učesnika. Nisam se dodvoravao nikome niti stavljao ni na čiju stranu , kao što imate posle izlaska moje knjige primer par naših novinara ili spisatelja, koji godinama već pljuju po nama, kao izvesni Stefanović, novinar u Politici (otkada je došao WAC) koji za nemačku televiziju (3 Sat) izjavljuje da zna mesto u blizini Beograda na kome je sahranjeno 10 hiljada nemačke dece, koje su partizani posle rata ubili, i nikom ništa. Čudim se da ga zbog te izjave niko nije pozvao da pokaže tu masovnu grobnicu ili da odgovara za tu nečuvenu laž. Ali on i dalje nastavlja da lagano, šetajući po Austriji i Nemačkoj kod njihovih društava i udruženja skuplja priče Folksdojčera o tome kako su propatili po završetku rata pišući po šablonu svedočenja o zločinima partizana , OZNE, i žrtvama čiji se broj uvećava sa svakim izdanjem a što naravno finansiraju Nemci. O ratu, učešću domaćih Nemaca i njihovim zločinima u istom, o SS jedinicama i nečuvenim masakrima nad Srbima i ostalima narodima, tu nema ni reči. Očito ne isplati se.

Dakle , da ponovim, pored mnogih istoriografskih podataka i prvi put pomenutog otimanja srpske dece sa Kozare i iz Slovenije radi odvodjenja u Nemačku preko organizacije „Lebensborn“, nebrojenih zločina pripadnika nemačke nacionalne manjine tokom okupacije, dao sam i mnogo nedovoljno poznatih podataka o kulturnom i ekonomskom doprinosu jugoslovenskih Nemaca u Kraljevini Srbiji do rata i posle rata.“

P. Pa koliko izgleda, napravili ste istorijsku ili činjeničnu „ravnotežu“ u iznošenju podataka u knjizi. Ipak u čemu je bilo to „talasanje“ da ste se baš toliko „primirili“ i da niste odgovorili nikom od kritičare sa bilo koje strane. Strah, ucena, ili ... ?

O. „ Očito moram u centar . Dali ste odličan naslov, pomalo nerazumljiv dok se ne pročita članak do kraja, i tu je poenta svega. U jednom delu knjige govori se o učešću pripadnika nemačke nacionalne manjine u sindikalnim i komunističkim organizacijama pre rata u Kraljevini Jugoslaviji, a potom o učešću većeg broja domaćih nemaca u ratu i mnogima koji su posle rata u Jugoslaviji dosegli visoke funkcije u državnoj službi, armiji, nauci i sl.

Tu sam spomenuo cifru da je neposredno u ratu učestvovavo oko dve hiljade etničkih Nemaca na strani partizana od koji je nekoliko čak steklo zvanje Narodnih heroja, a veći broj Spomenicu 1941. i druga mnogobrojna odlikovanja i činove u JNA. I konačno kad me je moj prijatelj iz Nemačke obavestio u čemu je problem shvatio sam da je mnogo veći nego što sam ikada mogao predpostaviti. Bio je toliki da sam se zaista plašio neko vreme putovati u Nemačku. Rekao sam da priča o logorima za Nemce civile, pa i decu, nije nikako bila dobro primljena od nekih u našoj javnosti, ali činjenice su neumoljive, ali ni pominjanje Nemaca – boraca, narodnih heroja i visokih oficira u Narodnoslobodilačkom ratu na stani partizana, takodje nije bila dobra priča za neke domaće uši.

U Nemačkoj je stvar izgledala ovako : 1995. godina je bila tek peta godina posle ujedinjenja Nemačke i podele su naravno bile toliko duboke, ne samo političke i ekonomske nego i istorijski pogledi na Drugi svetski rat. Ja sam na svoje zaprepašćenje saznao da se oko moje knjige vodila rasprava u nekom njihovom odboru ili komitetu ministarstva za kulturu. Sastav odbora je bio mešovit - Nemci iz bivše Istočne Nemačke koji su bili ponosni, što se u jedan jedinstveni autentičan Antifašistički pokret otpora, kakav je bio jugoslovenski uključila nemačka nacionalna manjina i što je time i nemački narod dao svoj doprinos, ma koliko on bio, u pobedi Trećeg rajha. Oni su želeli da se to promoviše i da se finansira izdanje moje druge knjige posvećene Nemcima i Folksdojčerima u NOB. E tu počinje zaplet. Upravo je to za te nemačke funkcionere - poslanike, šta li već sa teritorije Zapadne Nemačke bio „košmar“. Već tada je propaganda učinila svoje o Srbima kao zakletim neprijateljima Nemaca i sada zamislite priču o Nemcima, koji su se udružili protiv regularne nemačke vojske da ratuju rame uz rame sa partizanima ! Pa to je za njih bio skandal, zamislite priču ali činjeničnu - Nemci koji su postali Narodni heroji Jugoslavije, jer su ubijali druge Nemce !? Nekako u isto vreme je počela priča o učešću vojnika Vermahta – regularne nemačke vojske u zločinima u Jugoslaviji , Ukrajini i Rusiji, koju nemački istoričari, ali i oni sa Zapada nisu dozvolili da se ispriča do kraja. Da se ne bi okrivio ceo nemački narod i vojska za mnogobrojne zločine, zato je sve što je bilo najgore u ratu pripisivano SS jedinicama, koje su od 1942 godine u svome sastavu imale pretežno pripadnike nemačke nacionalne manjine iz mnogih zemalja, pa i iz Jugoslavije.

I sada je trebalo da u Nemačkoj „pukne“ priča o Folksdojčerima koji su se borili protiv svoje braće po krvi, iz nekog ubedjenja, kao simpatizeri NOB-e, patriote, komunisti, skojevci. Sa dodatkom da je Vermaht ipak učinio velike zločine u Jugoslaviji - sva masovna streljanja u Pančevu, Kragujevcu i drugim mestima do formiranja SS divizije Princ Eugen. Tu bi mnogi nemački mitovi pali u vodu. Ipak grupa „Istočnih“ Nemaca da tako kažem, je bila prilično uporna i želeli su jednu storiju o partizanskom odredu „Ernest Telman“, koji je bio sačinjen isključivo od Nemaca koji su prebegli iz Vermahta partizanima i od domaćih Nemaca, što je bio jedinstven slučaj u Evropi.“

P. Da vas prekinemo za trenutak, hoćete li reći da su se zbog vaše knjige sukobili stavovi političara iz bivše Istočne i Zapadne Nemačke ? Da nije to malo prejaka tvrdnja ?

O. „ Da, pa upravo sam to rekao. Koliko sam čuo od prijatelja, a ja naravno imam i neku korespodenciju sa nekim od njih i imena, sukob stavova je blagi izraz, ja bih slobodno rekao svadja. Znate, u Hamburgu je organizovana jedna izložba sa temom „ Učešće Vermahta u zločinima u II. Svetskom ratu“ i znate šta se dogodio, upadala je nekoliko puta grupa neonacista , rasturajući sve, dok izložba nije zatvorena. Mislim da je pokušano još u jednom gradu, takodje bez uspeha. Šta onda vi mislite kako bi negde u Minhenu naprimer, prošla promocija moje knjige i učešću Folksdojčera i Nemaca u ratu u partizanskim jedinicama, o nosiocima spomenice, narodnim herojima ili čuvenoj „Crvenoj Švabici“, koja je u toku rata zarobila stotinak Nemaca i bila dobrovoljac za najteže akcije i koja je udarala recke za svakog likvidiranog SS-ovca ? „

P. Dobro i kako se sve konačno završila ta, da kažemo „ svadja“ medju Nemcima ?

O.“ Pa, jasno vam je kako. Pare su naravno držali Nemci i zapadnog dela, dok su „OSI“ , ( od Ost – Istok, to je bio a i sada je, malo posprdan naziv za Nemce iz pokrajina nekadašnje Istočne Nemačke), lagano „legli na rudu“. Ništa nije moglo da se uradi bez novca, nijedan projekt nije se mogao finansirati bez potpune saglasnosti „Zapadnih“, pa čak i parlamentarna polemika u Bundestagu o nekim sličnim pitanjima, ostala je bez odjeka.

Medjutim iako izgleda da su danas kada se slavi upravo 20 godina ujedinjenja, sve podele zaboravljene, nije tako. Nedavne ankete pokazuju da čak 65% Nemaca iz Istočne Nemačke, kaže da im je bilo bolje , dok je postojao zid izmedju dve Nemačke. Mislim da o ovom, da tako kažem pitanju moje knjige, ni danas ne bi bio drugačiji rezultat. „

P. Pa dobro, ovo vaše da tako kažemo „otvaranje prema javnosti“ ima sigurni neki cilj ?

O. „ Nisam rekao do sada, ali evo : radio sam honorarno za jednu nemačku kompaniju par godina posle izdavanja knjige. I jedan od direktora za Istočnu Evropu tih godina pročitao je u nemačkom magazinu Fokus, jedan prikaz nekog mog članka , ali iz druge tematike. Tada sam dobio savet da zaboravim sve moje dalje planove istraživanja istorijskih odnosa Nemačke i Srbije, Folksdojčere i te teme, pogotovo drugo izdanje moje knjige i da se posvetim isključivo poslu ili nekoj drugoj temi.“ Tako se moje ćutanje produžilo.

P. I konačno druga tema je poenta , ili.... ?

„ Ne, ta druga tema je bilo samo „usputno“ istraživanje i to je ova naša nesrećna dinastija Karadjordjević i još postojeće srpske iluzije o ponovnom uspostavljanju monarhije, što zagovaraju neki intelektualci za koje sam mislio da stoje na zemlji, a ne žive u svojim pesmama i pričama .

Medjutim, poenta je da sada imam vremena (pošto sam u penziji) i naravno jaku volju da moj cilj ispunim i svakako završim knjigu o učešću pripadnika nemačke nacionalne manjine u NOB-i, uz napomenu da ću imati više posla nego što sam mislio. Naime, nešto što je zaista važno je da sam našao podatke da je u ratu učestvovalo, čak duplo više nego dve hiljade domaćih Nemaca. Pribavio sam mnoga njihova imena , činove i unapredjenja u oficire i podoficire tokom rata medju partizanima.

Svakako ću se potruditi da o tome sazna i nemačka javnost. Imam dosta godina i iskustva da bih se još bojao posledica „kopanja“ po ovoj i danas škakljivoj temi, ako bude potrebno da putujem opet u Nemačku. Stalo mi je da nadjem nekoliko još uvek živih Nemaca – učesnika tih dogadaja koji žive u Nemačkoj. Istočnoj, da.

Razgovor vodio:

Milan Malenović, Novinar,

TABLOID


 

Narudžbenica za knjigu : ( knjiga rasprodata, prodaje samo na CD-u )

FOLKSDOJČERI U JUGOSLAVIJI ”

Cena knjige na CD-u je 500,00 dinara/* + poštanski troskovi 200,00 dinara (Post express)
isporuka za jedan dan ! 

Dostaviti obavezno sledeće podatke : 

Ime i prezime :
Ulica i broj :
Grad / mesto :
Država :
Telefon  

/ Isporuke se ne vrše u inostranstvo /

 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP