Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 57362
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6332301
Ko je na sajtu?
Imamo 77 gosta i 1 člana na mreži

ONOMAD KADA SU AMERI PADALI SA NEBA !


08.08.2011. / Akademediasrbija
Slobodan Maričić

Ako danas nas boli zadnjica od američkog razvaljivanja, jer nas trte gde i kad god stignu, od Kosova, Bosne, Saveta bezbednosti.... za neku utehu je da vas podsetimo da je Amerika dva puta u novijoj istoriji dobila od nas par žestokih šamara koje nam izgleda neće lako zaboraviti !

Pa ako tu uzmemo i još ubistvo Ferdinanda, koje doduše nema veze sa Amerima, pa napucavanje sa Hitlerom, pa potom sa Staljinom, nije da smo baš nevini za talasanja oko nas i u Evropi a možda i šire. U svakom slučaju ima i razloga za odnos nekih velikih sila prema nama.

Pokazati onu stvar nekom ko je nesrazmerno veći i jači od tebe nikad nije baš sasvim razumno i bez polsedica , a Srbija je to u bližoj istoriji učinila par puta ne samo Americi, Sovjetskom Savezu, Englezima i Nemačkoj. Naravno da je to imalo kroz istoriju svoje kratkoročne i dugoročne posledice a neke osećamo i danas. Doduše u ovoj priči sa Amerikancima glavni je akter bio onaj po kome se zvala centralna ulica u Beogradu, a onda dobila naziv : ulica Srpskih vladara, pa tako u svakom slučaju ima opet veze sa Srbima.

Američka politička i vojna arogancija je naglo počela da raste odmah posle bacanja atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, kažu istorijski analitičari. Baš u vreme pre nego će se situacija u Indokini početi komplikovati i kada je potom McArtur tražio dvadeset atomskih bombi da reši problem Severne Koreje i Kine, Jugoslavija je bila prva na spisku da posle Japana dobije “atomsku odmazdu”.

Amerika je već izvršila demobilizaciju većine svojih trupa po svetu, a u Evropi je oko dvesta hiljada američkih vojnika bilo na granici sa Istočnom, još “nepodeljenom” Nemačkom prema Crvenoj armiji. U Nemačkoj je takodje bilo još dvadesetak hiljada Engleza i par hiljada Francuza u podeljenim zonama.

Istovremeno je Sovjetski savez držao u svome delu Nemačke preko dva miliona najiskusnijih vojnika, a Jugoslavija je na istočnim granicama i Grčkoj gde je besneo gradjanski rat, imala stotinak hiljada vojnika. Medjutim, na granici prema Italiji i Austriji je bila bukvalno ukopana cela 4.- ta jugoslovenska armija zbog stalnih provokacija sa najmanje dvesta hiljada vojnika. Takodje je čitava ratna mornarica bila na visokom stupnju borbene gotovosti ili što će reći još šezdesetak hiljada ljudi na borbenim mestima.

Na nekoliko mesta u Bosni su bile stacionirane tkzv. “Gardijske divizije” koje su po ugledu na ruske imale status elitnih borbenih jedinica, slično američkim marincima spremne da budu rasporedjene na eventualna kritična mesta.

Sve u svemu ako je jugoslovenska armija na kraju rata brojala tačno 850 hiljada boraca u tri vida : vazduhoplovstvo, ratna mornarica, rečna mornarica i kopnena vojska ( oklopne jedinice, artiljerija i inžinjerija ) u 1946. godini ovaj broj je iznosio pola miliona vojnika.

Bez ikakvog preterivanja može se reći da je Jugoslovenska armija u to vreme mogla bez problema da dodje do bilo koje prestonice zemalja koje su je okruživale. Saveznici su veoma uvažavali moral jugoslovenske vojske, obučenost i petogodišnje ratno iskustvo, i zaista respektabilnu oružanu silu kojom je armija raspolagala nakon sovjetske pomoći u tenkovima, avionima i teškoj motorizovanoj artiljeriji po završetku rata. A ta pomoć nije bila mala naprotiv, radilo se o najnovijim modelima sovjetskog tenka T- 34 /85, nekoliko modela lovačkog aviona JAK 3 i verzije jurišnog bombardera, teškim haubicama i čuvenim “Staljinovima orguljama “ - raketnim bacačima pod imenom “Kaćuše” ( Jugoslavija je bila jedina saveznička zemlja kojoj je SSSR dao ovo ubitačno oružje).

Uz sve to ne treba zanemariti ratni plen koji je ostao od pobedjenih nemačkih i kvislinških armija, koje su se predale ili potučene na jugoslovenskoj teritoriji.

Prvi konflikt sa Amerikancima tačno pre 65 godina

Budući da je Amerika te 1946. imala praktično u svakoj zapadnoj zemlji nešto svojih trupa, njihovo prerasporedjivanje, snabdevanje i putnički saobraćaj se obavljao avionima koji su krstarili Evropom. U to vreme naravno nije bilo zemlje koja je mogla da zabrani i spreči bahato ponašanje američke vojne i civilne avijacije, osim naravno onoga dela koji je kontrolisala Crvena armija. Što se tiče Jugoslavije , Amerikanci su često “skraćivali” put svojih aviona iz Austrije u pravcu Italije preletanjem Slovenije i Jadranskog mora. Bilo je i namernih provokacija nad Jadranskim morem i posebno u pograničnim područjima prema Austriji i Italiji. Jugoslavija je već od prvih slučajeva izrazila proteste i opomene, te su neko vreme takva narušavanja jugoslovenskog vazdušnog prostora od stane američkih civilnih i vojnih aviona, ali i britanskih, prestala. Medjutim, tokom leta, ovi incidenti su nastavljeni te je američka komanda u Evropi u Napulju upozorena na moguće posledice .

Na sve opomene Amerikanci i Englezi su ostali gluvi.

Konačno na sastanku prvih dana avgusta 1946. godine sa vojnim rukovodstvom kada je saslušao izveštaje o broju ovakvih incidenata, Tito je lično naredio da se svaki strani avion koji se nadje u jugoslovenskom vazdušnom prostoru ima prema standardnoj proceduri opomenuti da se vrati, a ukoliko ne posluša – oboriti, bez obzira čije i kakve oznake bude nosio.

Nije dugo prošlo vremena kada su jugoslovenski radarski osmatrači javili da se u vazdušnom prostoru krećući se u pravcu Ljubljane nalazi nepoznata strana letilica. Odmah je alarmiran 254 vazduhoplovni lovački puk koji je upravo zbog Titove odluke 3.ćeg avgusta premešten iz sastava Treće lovačke divizije iz Novog Sada u Ljubljanu. Odmah su u susret nepoznatom avionu poletela dva lovca ruske proizvodnj JAK -3 kojima su pilotirali poručnik Dragan Zečević i zastavnik Dragan Stanisavljević.

Inače JAK -3 је bio poznati sovjetski jednomotorni lovac sa kraja Drugug svetskog rata koji je zamenio već čuveni JAK -1. Ovaj avion je predstavljao nadmoćnog lovca i mnogi stručnjaci su ga sa razlogom smatrali za najbolji lovački avion koji je korišćen u ratu.


                             
                                                                       JAK 3.

Od prvih aparata koji su ušli u borbu 1944 .godine do kraja 1945. godine ukupno je proizvedeno 4.848 komada. Sve savezničke zemlje SSSR-a su po okončanju rata dobile odredjeni broj, dok je Jugoslavija dobila čak 200 komada. Bio je kupljen i od nekih zapadnih zemalja, a De Golu su Sovjeti poklonili 41 avion model JAK -3, od kojih je formirana divizija Normandie-Niemen (Escadron de chasse 1/30). Zanimljivo je da su ovi avioni ostali u upotrebi francuskog ratnog vazduhoplovstva sve do 1956. godine, punih jedanaest godina.

Veoma brzi i izvanredni za manevrisanje ojačanog oklopa, sa dva topa i dva mitraljeza i više varijanti za nošenje podveznih bombi, ovaj avio je bio osnov jugoslovenskog vazduhoplovstva koje je raspolagalo sa skoro pet stotina izvidjačkih, bombardera, transportnih, lovačkih aviona i transportnih jedrilica.

Za nekoliko minuta tačno u 12,50 čas. 9.avgusta 1946.godine par jugoslovenskih lovaca našao se sa leve i desne strane aviona C- 47 sa američkim vojnim oznakama, dajući mu krilima signale da ih prati kako bi ga izveli iz jugoslovenskog vazdušnog prostora. Medjutim, na ove opomene nije bilo odgovora, te su lovci otvorili mitraljesku vatru ispred aviona, koji ni tada nije skrenuo sa svoje maršrute. Kada je stigla naredba da se avion obori, poručnik Zečević je pucao u desni motor i onesposobio ga. Sa jednim motorom pilot Vilijam Krombi uspeo je da „tvrdo“spusti avion na jednu livadu oko 12 kilometara od Kranja. Po sletanju se ispostavilo da je od rafala ranjen jedan član posade i jedan Turčin kapetan po činu.



                 
                                                        C -47 -"Nebeski voz"

Oboreni C-47 bio je dvomotroni američki vojni trasportni avion model zvani „ vazdušni voz“ (Sky train) zbog svoje veličine. Ovaj avion je bio proizvod kompanije Daglas a ušao u upotrebu 1941. godine i bio preteča poznatom DC-3. modelu. Kao transportni avion je mogao da ponese 30 vojnika, odnosno vod pod punom ratnom opremom sa pratećim naoružanjem, da vuče dve transportne jedrilice ili da ponese tri džipa sa naoružanjem. Od sopstvenog naoružanja je imao tri mitraljeza 7,62 /mm, dva u krilima a treći u kupoli na krovu i tri topa 22 / mm . Proizvedeno je do kraja rata 5.340 komada, a korišćen je docnije i u Vijetnamskom ratu i od njega su razvijeni modeli poznatih američkih transportnih „C“ aviona najvećih kapaciteta.

Teško povredjeni Turčin je prebačen u bolnicu na lečenje, a tročlana posada i četiri putnika, medju kojima i dva madjara u hotel u Kranju u kome se nalazila istražna služba 4.- te jugoslovenske armije. Pilot je tvrdio da je zalutao, da nije video upozorenja jugoslovenskih lovaca i da je na njega pucano bez opomene. Amerikanci su naveli da je avion leteo iz Beča za Udine i uložili najoštriji protest navodeći da su oboreni avion napala tri jugoslovenska lovca i da je treći pucao dok je oštećeni avion padao na zemlju..

Jugoslovenska strana je izjavila da su vreme i vidljivost bili dobri, da je avion zašao duboko u jugoslovensku teritoriju i da se nije povinovao opomenama i nalozima lovaca, koji su ga presreli, i da je svesno samo oštećen, a ne i uništen .

Američki ambasador u Beogradu Ričar C.Paterson, junior tražio je prijem u Ministarstvu spoljnih poslova, a potom kod Maršala Tita da bi izrazio protest. Potom je iz Vašingtona stiglo saopštenje da se prema pilotu i članovima posade postupa nehumano, da im nije dat njihov prtljag ni lične stvari koje su im oduzete, a američkom vojnom atašeu, niti američkom konzulu u Zagrebu nije dozvoljen bilo kakav kontakt sa posadom i putnicima.

Američki mediji su besneli, a predvodio ih je u optužbama Njujork Tajms, koji je sipao sve moguće osude na jugoslovenske vlasti koje „ugrožavaju živote gradjana njima prijateljske zemlje i saveznika“.

Osim prvog službenog saopštenja, sa jugoslovenske strane nije bilo reakcija. Jugoslovenska javnost je likovala, mediji u SSSR-u su hvalili odvažnost jugoslovenske armije „da se suprotstavi imperijalističkim agresorima“ . A onda je došao šok.

Tačno deset dana kasnije 19. avgusta u blizini Bleda srušen je drugi američki avion model „Dakota“ ( britanski naziv za modifikovani C- 47) oko dve milje u jugoslovenskom vazdušnom prostoru. Ovaj transportni vojni avion su takodje oborili jugoslovenski lovci, mada su drugi izvori trvdili da je avion oboren vatrom jugoslovenske protivvazdušne odbrane. Dvomotorni avion se zapalio i dva člana od tročlane posade su uspela da se spasu padobranima, dok je najmanje tri putnika - američka državljana poginulo u padu aviona. Strani izvori su navodili da je poginulo pet lica, a dva preživela su uhapšena od jugoslovenskih vojnih vlasti.

Ovo je već bio medjudržavni konflikt, Vašington je zapretio Beogradu da neće tolerisati „dalje napade“ na američke avione, tražeći da se svi uhapšeni državljani SAD- osoblje i putnici oba aviona odmah puste na slobodu. Jugoslovenske vlasti su odgovorile da će svaki avion koji i ubuduće bude narušio jugoslovenski vazdušni prostor biti oboren - bez opomene, a da će se o sudbini uhapšenih odlučiti posle završene istrage.

Zapadni svet je bio „zgrožen“, dok je istočni svesrdno podržavao jugoslovensku stranu „ u otporu demonstracijama sile imperijalista predvodjenih Sjedinjenim američkim državama .

„ Komandant američkih vazdušnih snaga u Evropi general Jozef T. MkNorni (Joseph T. McNarney), izdao je naredbu da će neki od letova uz granicu sa Jugoslavijom imati pratnju američkih lovaca za slučaj da „zbog loših vremenskih uslova“ skrenu sa svoje maršrute, ali je ovo naredjenje docnije povučeno, dok su neki letovi iz Austrije prema Italiji suspendovani do daljeg. Avionski saobraćaj u Evropi je kratkotrajno zapao u haos, a američke vlasti su naredile da se jugoslovenske granice zaobilaze u širokom pojasu .

Američka kompanija Pan Ameriken koja je saobraćala ka svim zapdnim i istočnim zemljama, obustavila je sve letove preme Austriji, Madjarskoj i Rumuniji.

Vašington je poslao diplomatsku notu lično maršalu Jugoslaviaje J.B.Titu sa najozbiljnijim upozorenjem, da se uzdrži od bilo kakve dalje agresije prema američkim avionima, koji bi eventualno narušili jugoslovenski prostor zbog problema sa navidacijom i lošeg vremena.

Onda se oglasio Tito. Njegova izjava je bila veoma „tvrda“ i počinjala je time da je lično bio svedok i lično pratio svaki trenutak obaranja oba američka aviona: „ Jugoslavija neće više tolerisati drskost imperijalističkih sila. On je naveo da je samo od početka meseca avgusta zabeleženo nekoliko desetina slučajeva nedozvoljenog preletanja jugoslovenske teritorije od strane anglo-američkih aviona, rekao je on. Obrazloženja da su avioni zalutali zbog lošeg vremena u sred leta, su najobičnije imperijalističke obmane i laži.... Ova praksa je nastavljena još upornije posle obaranja prvog aviona... Tito je upozorio da imperijalisti, pri čemu se to ne odnosi sve zapadne saveznike iz proteklog rata, ne treba da imaju iluzije da će Jugoslavija biti zaplašena pretnjama i ponovio da će svaki atak na jugoslovensku teritoriju, biti kažnjen, bez obzira na cenu.“

Ovo je zaista bio odlučan odgovor i jasan stav da je Tito, odnosno Jugoslavija spremna da ide „do kraja“ i da se nešto u odnosu bivših saveznika prema integritetu Jugoslavije mora promeniti.

Kada je još borbena gotovost cele IV.-te armijske oblasti (sve vojne formacije u Sloveniji i na severnom akvatoriju Jugoslavije) podignuta na najviši nivo, svetska štampa je počinjala vesti sa naslovima : „ Jugoslavija izaziva III. Svetski rat „

Sovjetski savez je dao izjave državnog vrha da podržava Jugoslaviju, a Staljin lično je čestitao Maršalu Titu na odlučnosti.

Njujork Tajms je objavio da ukoliko SAD udju u rat sa Jugoslavijom neće oklevati da iskoriste i atomsku bombu. Kako je u Parizu bila upravo u toku Mirovna konferencija u vezi sa trajnom podelom zona u Nemačkoj i naknadom ratne štete, delegacije SSSR-a i SAD su se sastale i razmotrile situaciju sa obaranjima američkih aviona u Jugoslaviji. SSSR je otvoreno izjavio da će u svakoj situaciji podržati Jugoslaviju, što bi zaista značilo izbijanje Trećeg svetskog rata.

Tada je američka strana predložila da Jugoslavija isplati materijalnu odštetu porodicama za ubijene amerikance, a da će zauzvrat prestati sa svakim (ne) namernim povredama jugoslovenskog vazdušnog prostora. Jugoslavija treba da povuče svoje trupe sa granice prema Italiji ( Trstu ) a Austrija će potpuno zatvoriti granice prema Jugoslaviji, preko koje su ubacivane grupe ustaških i drugih terorista.

Lično Staljin je obavio razgovor sa Titom koga je upozorio da se više ne obaraju avioni saveznika i da je dobio obećanje SAD da se provokacije neće ponoviti. U suprotnom Jugoslavija više neće imati podršku SSSR-a.

Jedan od najviših generala Sovjetskog vojnog vrha , svedok razgovora Staljina sa Titom u memoarima je naveo da Tito nije odmah pristao na Staljinov zahtev, već je odgovorio da će se o tome konsultovati sa svojim rukovodstvom armije i vlade. Ovo je Staljin prihvatio skoro sa zaprepašćenjem, ali bez mnogo komentara. Tek sutradan Tito je potvrdio da jugoslovenska vlada pristaje na sporazum i da će isplatiti po 30. hiljada dolara naknade za svakog poginulog američkog gradjanina, a da će u slučaju eventualne nenamerne povrede jugoslovenskog vazdušnog prostora „ upozoriti ili prizemiti strane avione, ali ih neće obarati“ .

Američki ambasador Peterson se sastao na Bledu sa Titom i tu je objavljen tekst Sporazuma, koji medjutim nije nikada realizovan u celosti, odnosno u delu jugoslovenskog obeštećenja porodica poginulih, pa je to učinila američka vlada. Medjutim, preleti jugoslovenske teritorije su od 22. avgusta 1946- godine kada je Sporazum stupio na snagu zaista prestali.

Ipak ova tema je još dugo bila predmet spoticanja SAD i Jugoslavije sve do izbijanja krize Informbiroa 1948. godine i sukoba Tita sa SSSR-om, kada je Amerika preko noći ponudila Jugoslaviji protiv Staljina svaku pomoć uključivši i vojnu. Ubrzo zatim počela je da stiže pomoć UNRE u prehrambenim namernicama, a tri godine kasnije, Jugoslavija je dobila i prve mlazne avione američke proizvodnje.

Drugi šamar američkoj aroganciji Srbi (skraćena Jugoslavija) je udarila obaranjem američkog nevidljivog aviona najnovije Stelt – tehnologije u NATO agresiji 1999. godine . Posle deset godina uspešnih misija po svetu i Istoku uključivši i Irak, prvi put je oboren ovaj ponos američke armije. Svet nije verovao da je srpska vojska uspela da obori ovaj avion već u prvim danima rata, te uskoro praktično nije bilo novine u svetu, koja nije objavila na nslovnoj stgrani karikaturu sa natpisom : „ Izvinite, nismo znali da nevidljiv „

Kako kažu mnogi izvori, kineski i ruski stručnjaci su se tako dokopali ključnih tajni ovog aviona što je bio razlog američkog zaustavljanja razvoja ovog aviona u programu koji je koštao ameriku preko 150 milijardi dolara. Kina i Rusija danas posle deset godina razvijaju svoje programe aviona Stelt tehnologije, izvesno zahvaljujući saradnji sa srpskom armijom u čemu su obe zemlje postigle izvanredan napredak.

Teško će nam Amerikanci zaboraviti ova dva poniženja pred svetom, pa u analizi odnosa sa Amerikom i uzrocima američkog „nerazumevanja“ danas treba svakako uzeti u obzir ove dogadjaje koje „veliki nikada ne opraštaju malima“ .

I da se podsetimo sjajnog „diplomatskog“ saveta Knjaza Miloša svojim pregovaračima sa velikim silama : „ I kada stanete pred njih, a vi se kurčite. A šta ako se i oni počnu kurčiti, zapitaše ovi Miloša ? E vi se onda otkurčite „

Nema Miloša , nema Tita i šta nam je sada činiti pred Amerikom? Da se kurčimo ili otkurčimo ?





Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP