Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 5427
Sadržaj : 8150
Broj pregleda : 3531240
Ko je na sajtu?
Imamo 88 gosta na mreži

SRPSKI MITOVI, ISTINE I ZABLUDE


23.04.2010. / Akademediasrbija


Većina Srba ima iskrivljenu svest o svojoj istoriji i ne znaju da su do danas održani mitovi pogrešni i neistiniti. Naprimer da je Vuk Branković bio izdajnik, a Kralj Aleksandar I. Karađorđević heroj i savršen vojskovođa. Najveće istorijske zablude potiču iz komunističkog vremena tumačenjem događaja, pre svega o njihovoj ulozi 27. marta 1941. – mada je prava istina je da je taj puč organizovala britanska obaveštajna služba.

 

Odavno je poznato da pobednici pišu istoriju. Ali, pobednici u našoj istoriji često su imali višak inspiracije u kreiranju loše slike o poraženima, tako da, uz neizostavnu mitomaniju, koja je tokom vekova turske vladavine prevazišla potrebe očuvanja nacionalnog identiteta u uslovima represije okupatora, pa danas često imamo iskrivljenu sliku o mnogim značajnim događajima koji su obeležili istoriju našeg naroda i naše države. Počev od teze da su Srbi nebeski narod, koja se vrlo lako „dokazuje" ispred bilo koje seoske kafane u Srbiji.

Istorijske činjenice govore da ipak nije sve crno-belo, kako smo navikli da gledamo istoriju, ali čim te „istorijske istine" napuste univerzitetski kabinet nekog profesora istorije, onda se dobija upravo takav oblik. A što bi rekli, takav smo narod da se kritičko tumačenje istorije smatra zalaženjem u „sitna crevca", a sigurno da se sa tim tumačenjem ne bismo baš dobro proveli u kafani.

- Mi imamo veliki problem da se naša istorija piše prostim jezikom koji svako može da razume, a pogotovo deca i onda se neke iskrivljene slike stvaraju u nacionalnoj svesti - kaže istoričar Miodrag Janković.

Istina o 27. martu je dokazana, iako je posle rata učešće komunista u Puču i raskidanju Trojnog pakta uzdizana do mita.

Velike parizanske ofanzive u stvarnosti su bile ograničeni napadi koji nisu imali veliki uticaj na slamanje nemačke okupacione sile u jugoslavaji a pogotovo na ishod Drugog svetskog rata.

A naša istorija počinje ovako : mnogi ne znaju da je nekoliko puta u našoj istoriji zaista samo malo nedostajalo da Srbi postanu katolici.

Činjenica je da je Stefan Prvovenčani dobio titulu od rimskog Pape, a da je i car Dušan nagovaran da se potčini Vatikanu.

- Sveti Sava je bio grdno razočaran zbog toga, povukao se na Svetu goru i nije se javljao bratu tri godine. Stefan je tada dobio krunu, a za ženu ćerku dužda mlečanskog Enrieka, koji je najviše doprineo da se uruši Vizantijsko carstvo. Sveti Sava je porodičnom diplomatijom uspeo da ubedi brata, odveo ga je u Žiču, gde ga je ponovo prekrstio u pravoslavlje - otkriva Miodrag Janković.

On ističe da su i sa carom Dušanom vođeni pregovori da preuzme katoličanstvo, a zauzvrat bi od Pape dobio titulu komandanta svih hrišćanskih snaga u borbi sa Osmanlijama. Pregovori su prekinuti njegovom iznenadnom smrću . Pošto postoje dokumenti da je bio otrovan. Vrlo je verovatno da je njegov stav bio suprotan predlozima iz Rima.

Iako je moderna srpska istorija nastala na takozvanom Kosovskom mitu, uz verovanje da je tada knez Lazar glavom platio ovozemaljsku Srbiju kako bi sačuvao nebesku, autentična i tačna istorija Kosovskog boja bi ga svrstala samo u jednu veću bitku Srba i Hrišćana i Turaka iz tog perioda. Jer, srpsko carstvo je propalo mnogo pre toga, a Knez Lazar je i pre Kosovske bitke priznao vrhovnu vlast Ugarskog kralja i na taj način, govoreći jezikom moderne politike, uveliko urušio „državni suverenitet" srpske Kneževeine. A srpska država je u manje ili više vazalnom položaju, opstala i postojala još čitav vek i po.

Miodrag Janković ističe da iako je „Boj na Kosovu“ opevan u narodnim pesmama i iako su narodne pesme podeljene čak po ciklusima u odnosu na boj, mit o Kosovu nije rezultat narodnog predanja.

- Mit o Kosovu je nastao tek posle seoba Srba pod Čarnojevićem na sever Srbije i Ugarsku , kada je počela da se rađa mlada srpska inteligencija koja je sticala obrazovanje na tadašnjem Zapadu i koja je imala potrebu da uspostavi neki nacionalno-istorijski kontinuitet. Presudno za stvaranje kosovskog mita bilo je, međutim, što se razvila potreba da se srpska pravoslavna crkva definiše kao zaštitnik Srba u Austriji i Madjarskoj . Još tada je uspostavljen duhovni mit i slogan „bolje grob nego rob". Mit je postavljen tako da je srpska srednjovekovna vlastela prikazana tako, kao da nije znala ni za šta drugo do da se među sobom bori za vlast, dok je crkva bila uvek predvodnik borbe za nacionalni interes - govori Janković.

On naglašava da je jedna od najvećih istorijskih zabluda, koji je proizveo Kosovski mit predstavljanje Vuka Brankovića kao izdajnika, iako je istorijski dokazano, da to u stvarnosti nije tako bilo.

- Neverovatnom hristijanizacijom celog događaja, sve je prikazano po sistemu crno-belo , tako da bude shvatljivo svakom običnom čoveku, ali je od tada na nacionalnom planu potpuno izgubljen osećaj za realnost - kaže Janković.

On otkriva da naša istoriografija ima veliki problem poznavanja perioda turskog prisustva na Balkanu, što je više od pet vekova stvarne okupacijei dogadjanja tokom iste.

Postoje dokumenti da Srbija u tom vremenu ne bi bila politički i vojno usamljena i ostavljena od drugih evropskih država da je Car Dušan kome je , kao i Knezu Lazaru pred boj na Kosovu nudjeno da prime katoličanstvo. Takodje je istorijska istina, da u Kosovskom boju Vuk Branković nije bio izdajnik, kako je prikazano u pesmama i predanjima, naprotiv. 

- Danas se jako malo zna kako je okončana država despota Đurđa Brankovića, ali pre svega o ulozi despota Stefana Lazarevića, koji je suštinski uveo Islam u Evropu - kaže Janković.

I naš najveći pisac nacionalne istorije Vladimir Ćorović o istorijskoj bici na Nikopolju piše tek nekoliko redova, zajedno sve sa kostatacijom da je Bajazit pošao u ovu bitku „ praćen od svojih vazala, među kojima se nalazio i srpski despot Stefan Lazarević".

A najveći svetski autoritet englez Vil Djurant u monumentalnom delu : „Istorija civilizacije" - bici na Nikopolju, daje više prostora od svih bitaka tog vremena u Evropi:

... Kroz Srbiju je prošla ujedinjena hrišćanska vojska od 60.000 ljudi i opsela turski garnizon u Nikopolju. Kada su francuski vitezovi, razgaljeni vinom i ženama, upozoreni da Bajazit, sa vojskom iz Azije dolazi da ukloni tu opsadu, oni su obećali da će je uništiti. Sa svoje strane, Bajazit se zakleo da će svog konja privezati za oltar svetog Petra u Rimu...

... Francuski vitezovi projurili su kroz turske redove, ali ih je s druge strane brda sačekalo 40.000 kopljanika... Ugari i Nemci su ipak nekako potisnuli Turke, ali je onda srpski kralj Stefan Lazarević poveo 5.000 srpskih hrišćana protiv hrišćanske vojske i za sultana dobio odsudnu bitku kod Nikopolja 1396, dakle sedam godina kasnije posle Kosovskog boja. Od tog dana Srbija je kao i Bugarska sve do Berlinskog Kongresa 1878. bila provincija Otomanskog carstva. Tokom toga perioda Srbija je uvek imala neku ograničenu autonomiju i srpskog vlastelina koji je bio sultanov predstavnik vladajući u njegovo ime.

Danas većina Srba veruje da je Karađorđe bio čovek koji je digao i poveo „kuku i motiku" da protera Turke iz Srbije. Ali, Karađorđe niti je to učinio niti je bio omiljen među Srbima toga vremena .

- On je bio odličan vođa za period ograničenih sukoba sa Turcima koji je prethodio Prvom srpskom ustanku, ali je prava istina da nije imao sveobuhvatnu podršku srpskog naroda. Za izbor srpskoga Vožda je bilo više kandidata mnogo učenijih i obrazovanijih od Karadjordja koji su shvatali situaciju i ozbiljnost takvoga čina kao što je sveobuhvatna borba protiv Turaka i njihove sile u Srbiji. Medjutim, oni se nisu prihvatili toga zadatka procenjujući da za takav čin Srbija nije spremna, jer nema niti organizaciju niti jasnu podršku neke od velikih sila. To se na kraju sa propašću Prvog srpskog ustanka pokazalo tačnim.

Za Karadjordja se zna da je prilično nasilan i da je na početku ustanka ubio izvesnog Teodosija iz Orašca, samo zato što mu je ovaj prigovorio da bi i on mogao isto tako da vlada Srbima , samo da je hteo. Već na prvim koracima za uspostavljanje srpske države, Karađorđe je bio primoran da vodi bitku sa vojvodama, koje su htele da budu „kalif umesto kalifa". Istorija je pokazala, da je tako prek i agresivan vođa bio neophodan u tom trenutku, jer je Srbija tada ipak bila u svemu daleko od potrebnih uslova - smatra Janković.

Pred period Prvog srpskog ustanka rodio mit da će Rusija pomoći Srbiji onda kada bude najteže i Karađorđe je sve vreme ustanka vodio bitku da dobije podršku Austrije i Rusije za srpsko pitanje. Medjutim, Rusi su tada poslali jedan svoj odred, dok je u Srbiji bio ruski poslanik Rodofinkin, koji je podržavao vojvode protiv Karadjordja, a i sam se nametao kao arbitar u srpskim sporovima. Međutim, posle bitke na Čegru 1813, kada su Turci opasno potisnuli Srbe na svim frontovima, ovaj ruski izaslanik se povukao. Kako kaže Janković, Karađorđe je ostao usamljen, i ubistvo koje je naručio Miloš Obrenović stvorilo je docnije nov mit o večnom sukobu dve srpske dinastije.

Istoričar Srđan Cvetković tvrdi da najveće zablude u našoj istoriji potiču iz komunističkog tumačenja događaja, što je po pravilu bilo iskrivljeno u interesu partije. Tako danas čak i na period Timočke bune sa kraja 19. veka gledamo sasvim pogrešno. Generacije đaka u školama su učile da je to bila narodna buna protiv represivne vlasti. Bunu su vodili tadašnji radikali Nikole Pašića, nadasve popularni u narodu, a nasuprot su bili tadašnji naprednjaci, koji su često u istoriji okarakterisani kao dvorski podrepaši. Čak je i Aleksandar Vučić, pri osnivanju nove SNS, javno poručio da neće biti dvorski podrepaši kao naprednjaci iz 19. veka.

Miodrag Janković, istoričar kaže dalje : 

- U događajima koji su prethodili Timočkoj buni, posleratna komunistička istorija je često potencirala represiju države, jer su i inače u istoriji potencirali bune u kojima je sve predstavljano jednobrazno: da se narod podiže protiv ugnjetavača- monarha i buržoazije. Prava je istina da je tada počinjala da se utemeljuje moderna država u Srbiji, sa modernom vojskom po zapadnim merilima i modernim institucijama, dok se narod masovno opirao toj modernizaciji. Narod nije dozvolio da mu se oduzme oružje , što je sa strane države bilo sasvim normalno, ako se želi profesionalna vojska. Narod je čak negodovao protiv uvođenje obaveznog obrazovanja, te nisu dozvoljavali deci da idu u školu. Narod je kroz istoriju navikao da se bori protiv (turske) države, pa je u to vreme smatrao sve državne činovnike za neprijatelje, kao da su i dalje to činovnici turske vlasti, a ne domaće - srpske. Timočka buna je, dakle, pre svega bila posledica otpora konzervativnog naroda modernizaciji. Taj sukob praktično traje kroz čitav 19. vek. Još je Knez Miloš morao da pali neke kuće, jer seljaci nisu želeli da ušore naselja, nego su hteli da žive u zaseocima po brdima - navodi Cvetković.

Miodrag Janković kaže da je verovatno najveća istorijska zabluda da su Srbi stvaranjem Jugoslavije ostvarili svoj interes, formulisan „da svi Srbi treba da žive pod istim krovom".

- Tako je stvorena Kraljevina Jugoslavija takodje na velikom mitu. Na silu je jednoj utopijskoj ideji ujedinjenja slovenskih naroda udahnut na silu život, što se kasnije pokazalo mitom koji je jako mnogo koštao Srpski narod . Zabluda je da su Srbi samo u bilo kakvoj Jugoslaviji mogli da ostvare svoj nacionalni interes da žive u jednoj državi. Sa 1,5 miliona žrtava u dva Balkanska rata i Prvom svetskom ratu, odnosno 28% aktivnog stanovništva, mi smo platili svoju slobodu, a onda smo sve to tako lako dali za ideju Jugoslavije koja je trajala samo dvadesetak godina kao Kraljevina da bi se posle četrdesetak godina pokazala kao neodrživa i nemoguća - objašnjava Janković.

I o Kralju Aleksandru Karađorđeviću I. takozvanom „Ujedinitelju“ postoji mnogo zabluda. Od 1945. do devedesetih, on je bio karakterisan kao tiranin. A danas, čak i Vuk Jeremić ministar spoljnih poslova, koji je izjavio da mu je bio uzor Koča Popović, za Aleksandra I. kaže da je bio viteški kralj i veliki vojskovođa.

- Medjutim pre bitke na Kolubari, na kojoj je srpska vojska ostvarila veliku pobedu, tadašnji regent Aleksandar u Kragujevcu je tražio od Vojvode Stepe Stepanovića da se povuče sa svog položaja glavnokomandujućeg , pa je Pašić morao da dođe u Kragujevac da sređuje stvari. Ko zna kako bi se Kolubarska bitka završila da se Vojvoda Stepa povukao sa položaja . Ne samo zbog ovoga Aleksandar I. dakle nije bio savršen vojskovođa a posebno heroj , kako ga predstavljaju. Iz njegovog života svi su izdvajali samo ono što je ili godilo narodu ili onima koji su pisali istoriju , kao naprimer komunisti. Ne govori se javno i jasno da lično Aleksandar I. započeo tkzv. „Solunski proces“, u kome je eliminisao snažnu struju otpora u srpskoj vojsci, koja se protivila planovima o stvaranju Jugoslavije ili, recimo, činjenicu da je u privatnom životu voleo da „švrlja“ i da ima najmanje jedno vanbračno dete ( Kneginja Jelena) i nekoliko zataškanih afera. Osim toga je bio i veliki kockar i trošio ogromne sume u poznatim mondenskim mestima gde je putovao inkognito, kao naprimer u Bijaricu, Monte Karlu itd. - otkriva Janković.

O učešću Srbije u Prvom svetskom ratu uglavnom se u školama uči „da je mladobosanac Gavrilo Princip izvršio atentat na austrijskog nadvojvodu u Sarajevu, zbog čega je Austrougarska objavila rat Srbiji, a onda su Rusija, Francuska i Engleska ušle u rat na strani Srbije...".

Istorijska distanca, međutim, pokazuje da je Srbija iskorišćena od strane velikih sila da se taj rat započne, što je skupo platila. A kakva je pomoć bila govori i tužna anegdota da je Francuska poslala topove za pomoć Srbiji, ali municija koja je išla uz topove nije bila istog kalibra. Municija je zato slata u Kragujevac na dodatnu obradu, što je samo usporilo odbranu zemlje.

Srđan Cvetković smatra da je još jedna velika istorijska zabluda antifašistička borba opisana kroz velike partizanske ofanzive, kako su decenijama predstavljane. Međutim, kako otkriva Cvetković, to zapravo uopšte nisu bile velike vojne operacije. Čak nisu imale uticaj na tok Drugog svetskog rata, ni približno koliko su to bile srpske ratne pobede 1914. i 1915. imale na tok i ishod Prvog svetskog rata. Cvetković, međutim, ističe da je najveća zabluda oko događaja 27. marta.

- Sećam se da smo mi u osnovnoj školi učili da je to bila akcija komunista, koji su promovisali parolu : „bolje rat nego pakt", ali je istorijska činjenica da je to akcija britanske i američke tajne službe, a da su komunisti tu bili potpuno marginalani - kaže Cvetković.

Miodrag Janković navodi da i dalje postoji velika istorijska misterija oko toka i dogadjaja Drugog svetskog rata na teritoriji u Srbiji.

- Nedostaje nam kritička istorija Drugog svetskog rata kako bismo mogli da utvrdimo ulogu izbegličkih vlada od Simovićeve do Šubašićeve, da bismo mogli da odgovorimo na pitanje koliko su one , Kralj Petar II. ili neko drugi odgovorni za sudbinu jugoslovenske vojske u otadžbini - smatra Janković.

Trajna istorijska zabluda, koja se kroz našu istoriju proteže do danas, jeste da se Srbija uvek deli na borce za slobodu i izdajnike, od Vuka Brankovića, preko knjaza Miloša, a ta podela postoji i danas, na „mučenike" i „one što isporučuju generale". Mitomanija je stvorila zabludu koja je nadrasla sebe i zbog koje je poslednja dva veka naše društvo podeljeno na dve Srbije. Ma kako god da se one zvale.

Možda bi se za pravilno shvatanje največih naših dilema i podela pomoglo rasvetljavanje deset najvećih mitova – zabluda srpske istorije , naprimer :

1. Srbija je izgubila državu na Kosovu 1389

- srpsko carstvo se raspalo mnogo ranije, a knez Lazar je zbog najezde Turaka mnogo pre bitke priznao vrhovnu vlast Ugarskog kralja. Srpska država je u vazalnom odnosu postojala još vek i po.

2. Vuk Branković je izdao Lazara i zato je izgubljena bitka na Kosovu

- istorijski je dokazano da to nije tačno jer je Vuk Branković učestvovao u boju na Kosovu, ali je suprotno verovanje ostalo u narodu ; posledica da se Srbi uvek dele na borce za slobodu i izdajnike (ili na dve Srbije)

3. Srbija je bila branik Hrišćanstva u Evropi od Turaka

- Veliki Despot Stefan Lazarević u bici na Nikopolju je zadao odlučujući udarac velikoj hrišćanskoj vojsci u odsudnom momentu na strani Turaka i tako suštinski otvorio put Islamu u Evropu

4. Rusija je prijatelj, koji će uvek pomoći Srbima

- zabluda koja je nastala u Prvom srpskom ustanku, kada je sve vreme ustanka u Srbiji bio izaslanik Rodofinkin i jedan ruski odred. Kada je postalo „gusto" 1813. godine, Rusija napušta Srbiju diplomatski i vojno. A u poslednja dva veka Beograd i Moskva su više vremena proveli u lošim, nego u dobrim odnosima

5. Timočka buna 1883. bila je ustanak naroda protiv represivne vlasti kralja Milana

– to je bio otpor konzervativnih seljaka protiv modernizacije države uz mešanje političkih partija.

6. Srbija je stvaranjem Kraljevine SHS (Jugoslavije) ostvarila svoj interes da svi Srbi žive pod jednim krovom

- istorija je pokazala da su u pravu bili oni koji su tvrdili da je Srbija skupo plaćenu slobodu, pod rukom Petra I. i Aleksandra I. Karadjordjevića lako prodala za utopijsku ideju ujedinjenja sa # bratskim narodima“

7. Kralj Aleksandar I. Karađorđević je bio diktator i tiranin (komunističko tumačenje) i Kralj Aleksandar I. Karađorđević je bio herojski vojskovođa, oslobodilac i ujedinitelj (monarhističko tumačenje)

- iz njegove biografije i dela svako je koristio ono što mu odgovara; u stvarnosti bio je čovek sa mnogo državnićkih mana i istorijskih grešaka koje su ostavile trajne posledice na srpski narod. U privatnom životu ne može ga se pohvaliti moralom i dostojanstvom.

8. Pristupanjem Trojnom paktu Knez Pavle je hteo da uvuče Jugoslaviju u Drugi svetski rat na strani Sila osovine, a 27- martovskim pučem Srbi su odbranili svoj nacionalni ponos

- od Jugoslavije je Nemačka tražila neutralnost, i garantovala nenapadanje i suverenitet, da bi na kraju vodeći Srbi, potplaćeni od strane britanske tajne službe, učešće u sramnom ratu koji je trajao 17 dana, platili kroz četiri godine okupacije sa 1,7 miliona života i uvođenjem komunizma i totalitarizma.

9. Puč 27. marta organizovali su komunisti

- lažna tvrdnja koja je važila kao istina gotovo 50 godina. Komunisti nisu bili ni marginalni učesnik . Izaslanik Predsednika SAD, pukovnik Donovan, mnogo godina kasnije je rekao: „Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941, jer smo mi tu revoluciju dobro platili .“

10. Partizanske ofanzive u Drugom svetskom ratu bile su herojski podvizi NOR-a koji su uništavale nemačku oružanu silu

- u stvarnosti to su bile male gerilske vojne operacije, koje nisu imale neki značajniji uticaj na tok rata, ali su dovodile do velikih odmazdi prema srpskom narodu, jer su Nemci, osim na ostrvu Krit, još jedino u Srbiji imali pravilo 100 Srba za jednog ubijenog Nemca.

Jedina ozbiljna operacija na pravom frontu u Jugoslaviji pred kraj Drugog Svetkog rata je bila (nepotrebno) otvaranje Sremskog fronta , koji su opet najviše Srbi platili životima desetina hiljada golobradih mladića, samo da bi Tito pokazao Staljinu , kako su partizani sposobni da vode operacije velikih razmera na frontu.

/Veljko Miladinović/
Press


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP