Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 57362
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6332300
Ko je na sajtu?
Imamo 76 gosta i 1 člana na mreži

МЕТАФИЗИКА - ЗНАЊЕ


03.02.2011. / Akademediasrbija
Превео на српски и приредио:
Слободан Маричић

Сигурно се сећате анегдоте која каже: Једино је знање - памет на свету правилно распоређено ! Нећете наћи човека који ће вам признати да му не достаје памети и знања ! Ово је одговор зашто је знање тако добро распоређено ?

Покушајмо замислити нешто, што не поседује никакво знање, било “То“ свесно или не. Без знања ми би били нико и ништа; ми једноставно не би могли егзистирати. Сама егзистенција по својој дефиницији подразумева и одређени ниво знања.

Знање је кључ наше егзистенције. Тип знања и његова количина, коју садржи у себи одређује нашу егзистенцију. Док егзистенцију можемо дефинисати као "оно што јесте", такође је могуће да постоје различити нивои те егзистенције, односно, различити нивои "онога што јесте". Одатле би се могло рећи да постоје и различити нивои реалности. Мање знања би онда подразумевало мање егзистенције, а илузорно знање би означавало једну илузију, или једну нестварну егзистенцију. Реалност се означава знањем, односно, врстом и количином знања која постоји у тој реалности. Уколико би неко био у стању да контролише ту количину и квалитет знања у одређеном реалитету, као области постојања, онда би он контролисао тај реалитет као и бића у њему, чија је егзистенција дефинисана знањем.

Овде даље наводимо неке веома интересантне коментаре Гурђијева на ту тему из књиге : „У потрази за чудесним“ , ПД Успенски.

Успенски пита Гурђијева :

"Зашто, ако су прастара знања сачувана, уопштено говорећи, и ако постоји једно знање различито од онога које је карактеристично за нашу науку и филозофију, које оно чак можда далеко и превазилази, зашто је оно тако пажљиво сакривено тј. зашто се оно није учинило доступним свима нама у смислу заједничке имовине? Зашто они који поседују та знања не желе да их пусте у јавни оптицај у име једне успешније борбе против преваре, зла и игноранције? "

Гурђијев је одговорио: "Постоје два одговора на то. На првом месту, то знање није сакривено; а на другом месту, оно не може по самој својој природи постати заједничка имовина.

Прво ћемо узети у обзир ову другу тврдњу. Ви ово не разумете, јер не разумете то да је знање, као и све остало у овом свету, материјалне природе а материја је ограничена. Значи, уколико је знање материјално, то подразумева да постоји caмo једна одређена количина знања која нам је доступна. Ако се оно преузме у већим количинама на одређеном месту, рецимо од стране једног човека или мање групе људи, онда оно може да произведе добре резултате; уколико се оно узме у једној мањој количини, тј. од стране сваког човека у некој већој групи, онда од њега нема никакве користи; или оно онда чак може да донесе негативне резултате, што је обрнуто од онога што се очекивало.

Стога, ако се једна одређена количина знања расподели између милиона људи, сваки од њих ће добити веома, веома мало, и та мала количина знања коју је добио неће променити ништа ни у његовом животу нити у његовом поимању ствари. "Међутим, ако су, на супрот томе, велике количине знања концентрисане у малом броју људи, онда ће то знање дати веома велике резултате. С те тачке гледишта много више предности је у томе уколико се знање чува између малог броја људи, а не да се оно распршава по масама.

Кад би знање било дато свима, онда нико не би добио ништа од њега. Уколико се оно чува међу малим бројем људи, онда ће сваки од њих добити довољно њега, не само да га чува, него и да повећа оно што је добио. "На први поглед ова теорија се чини неправедном, јер се ситуација у којој се налазе они којима се то знање ускраћује, да би га други више добили, чини веома тужном и незаслужено тежом, него што би она требала бити. Међутим, у суштини, то уопште није тако и у расподели знања нема ни најмање неправде. "Чињеница је да огромна већина људи чак не жели да има било какво веће знање; они одбијају свој део тог знања, па чак не узимају ни ону „порцију“, која им је додељена за животне потребе. "

Из овог горњег навода можемо разумети да на овој планети постоје најмање две различите групе људи, са веома различитом унутрашњом орјентацијом. Као што Гурђијев рече: "огромна већина" одбацује и оно мало истине што им је доступно. Ова област постојања је контролисана од стране оних који контролишу знање које сачињава реалност овога света. Неки људи желе ову овакву ограничену и илузорну реалност која им се презентира; други теже ка једном потпунијем разумевању истине.

Ова друга група је тренутно, како се чини, у великој мањини. Они који се налазе у потрази за објективном истином не могу се ослањати на извлачење неких закључака из речи и понашања већине оних, који су сасвим сретни са својим животом у илузији. Први корак на свом походу ка истини, човек мора направити сам. Након што сами кренемо тим путем, онда можемо потражити друштво оних који се такође налазе на истом путу. Ми не можемо тражити свој спас изван нас самих, него само уз помоћ окретања самом себи. Наравно, оно што се подразумева, то је да имамо у себи једну дубоку жељу да сазнамо истину. Уколико сматрамо да се она налази изван нас, онда почињемо своју потрагу за стварним и истинским у спољном свету.

Ово је поготово очигледно у временима масовног лудила као што су ратови, револуције и слично, када се чини да људи изненада изгубе и оно мало здравог разума којег су имали те се преобраћају у машине, масовно се предајући свеобухватним рушилачким активностима, другим речима, губећи чак и инстикт за самоодржањем. Захваљујући томе, огромне количине знања, да тако кажемо, остају без потражње и могу се поделити међу онима који схватају његову вредност.

"У свему овоме нема ништа непоштено, јер они који су прихватили знање нису узели ништа што је припадало некоме другом, они нису никога ни за шта оштетили; они узимају само оно што су други одбацили као бескорисно и што би у сваком случају било изгубљено, да они то нису узели. "Скупљање знања од стране једних зависи од одбацивања знања од стране других. "Постоје периоди у животу човечанства, који се генерално подударају са почецима и пропашћу људских култура и цивилизација, када масе бесповратно губе рационалност и почињу да уништавају све што је било створено током векова и миленијума људске културе.

Такви периоди масовног лудила, обично су праћени са геолошким катаклизмама, климатским променама, ратовима и сличним феноменима планетарног карактера, и „отпуштају“ огромне количине материје знања. Све ово, ствара једну потребу да се почне радити на скупљању тог знања, које би у сваком другом случају било изгубљено. Тако, овај посао на скупљању разбацане материје знања често се подудара са почетком уништења и пропасти људских култура и цивилизација.

Чини се да је Гурђијев веома добро знао последице дејства глобалних поремећаја - на већину човечанства, која се чврсто држи илузије. Када се нађу суочени са једним процепом који се стално шири између реалности која им се презентира и чињеница које им се налазе испред очију у једном моменту када нису више у стању да измире то двоје, они који су се до тада грчевито држали лажи, почињу да луде. Сада имамо прилику да видимо како уз помоћ овог "рата против тероризма", америчка и израелска влада покушавају да излуде људе у свету, држећи их у једном сталном стању напетости и страха од "лудих арапских терориста" и опасности коју они представљају по све нас.

Мосад, израелска обавештајна служба, навероватније је одговорна не само за рушење СТЦ-а, него и за подметање експлозива у Мадриду, као терористичке акте у Русији, како би се посејао страх међу Европљанима. Изгледа да је Гурђијев својевремено добро разумео да такав један страх и опште лудило представља прилику за оне који траже истину, да је напокон виде и упознају. Ми не можемо игнорисати чињеницу да су све прилике да се ова наша садашња цивилизација тренутно налази на ивици једне провалије. На један природан начин, то се може сматрати и "позивом на буђење" оних који имају једну дубоку унутрашњу жељу да сазнају истину.

"Овај аспект тог питања је прилично јасан. Гомиле не желе, нити траже знање, а вође те гомиле, из свог властитог интереса, покушавају да појачају њихов страх и отпор према свему што је ново или непознато. Ропство у коме човечанство тренутно живи, базирано је на овом страху. Ми чак нисмо у стању ни замислити сав ужас оваквог ропства. Ми не можемо да схватимо колико људи губе. Међутим, да би се разумели узроци овог ропства довољно је видети како људи живе, шта представља циљ њихове егзистенције, објекат њихових жеља , њихове страсти, тежње, оно што они мисле, о чему они причају, кога служе и коме се клањају.

Узмимо само у обзир оно на шта они културнији људи из данашњег друштва троше паре, чак ако изузмемо ратове, шта им одвлачи највише новца; где је највећа гужва. Уколико на тренутак размислимо о овим питањима, постаје нам јасно да човечанство, овакво какво је оно сада, са интересима које тренутно има, не може ни очекивати да има нешто другачије од онога што оно тренутно има.

Колико има у свему овоме истине, можемо управо да видимо у тренутном стању на овој планети. Чини се да сама истина никада није ни била једно подручје у којем су људи обитавали. Још од праскозорја ове модерне цивилизације, истина се скрива и користи више за сврху контроле него ослобађања.

У овом моменту ми живимо на пред самим крајем једне вековне преваре грандиозних размера. Сада, када се овај наш свет налази на рубу једног општег рата и катаклизмичког уништења, масе и даље настављају са извођењем једне компликоване менталне гимнастике, како би обезбедиле наставак својих илузија, како о себи самима, тако и о свету у коме живе. Оне ће веровати у било шта, под условом да се не ради управо о овој реалности чија егзистенција тренутно виси о концу. На крају крајева, ипак се не може рећи да правда неће бити задовољена, јер шта то може бити правилније, него кад неко добије оно што је тражио?

Као резултат овог свог апетита за илузијом, врло је вероватно да ће успаване масе, уљуљкане илузијом, добити управо оно шта су тражиле - оне ће постати жртве највеће преваре од стране оних којима су упркос сваке логике поклониле своје поверење.

Замислите да се целом човечанству додељује сваке године пола килограма знања. Уколико се то знање правилно расподели међу свима, свако ће добити толико мало да ће остати будала као што је и пре био. Међутим, захваљујући чињеници да је веома мало оних који желе да имају то знање, они који га желе и узму, добиће довољно, чиме ће стећи могућност да постану интелигентнији. Сви не могу постати интелигентни, чак и кад би хтели. Чак и када би то успели, ствар се не би променила јер постоји један општи еквилибријум, који се не може нарушавати. "То је један аспект.

Други се, како смо већ рекли, састоји од чињенице да ако нико ништа свесно не скрива; ту нема никаве мистерије. Једни могу покушавати да помогну другима у разумевању основних елемената објективне реалности, али све до једне одређене границе. Трагаоц је тај на коме лежи одговорност за предузимање властитих корака у разумевању онога што је одлучио да потражи. Уколико одлучимо да се упустимо у потрагу за знањем, онда морамо сами нешто радити, а не очекивати да ће нам знање бити сервирано на тањиру, док је с наше стране довољно то што показујемо једно одређено интересовање.

Међутим, стицање или пренос истинског знања захтева улагање једног великог рада и великог напора од стране обојице, тј како од онога који га прихвата, тако и од онога који га предаје. Они који поседују то знање чиниће све што је у њиховој моћи да га пренесу на што већи број људи, да помогну људима да му се приближе, као и да их припреме на то да сазнају истину.

"Онај који жели знање мора сам да предузме напоре у проналажењу извора знања и приближавању њему, како би искористио помоћ и смернице које су дате свима, али које људи, као по неком правилу, не желе да виде или препознају. Знање не може да стигне до човека уколико он не предузме одређене напоре са своје стране. Мада постоје теорије према којима знање може да стигне до човека без његовог личног труда, у смислу да га човек може стећи и када спава. Само постојања оваквих теорија представља још једно додатно објашњење зашто знање не може само стићи до људи.

Управо је то оно што морамо нагласити.

У овом универзуму нема "бесплатног оброка" - ако мислите да има, онда ризикујете да сами постанете нечији "оброк". Каква је сврха вашег постојања ако сте вољни да се одрекнете и одбаците способности које имате? Каква је ваша сврха у том случају ? Да ли неко други треба да разуме ову реалност уместо вас? Наш циљ је да будемо од користи у овој космичкој креацији, да стварамо, да се ускладимо са оним што је истинско, да одбацујемо лажи и преваре на сваком свом кораку, укључујући и оне које долазе из дубина нашег личног бића.

Људи који верују у илузије и у лажи, истовремено се изјашњавају овоме животу, истинском и објективном универзуму, да не желе да живе у њему. Док у многим случајевима ми не добијамо од живота оно што желимо, можемо бити сигурни да ћемо на крају добити назад све оно што смо ми њему дали. Тако ће сви они од нас који су се сврстали на страну илузија, на страну онога што није истинско и сами постати управо то исто - "један сан из прошлости."

Они који поклањају стриктну пажњу на објективну реалност и са своје леве и десне стране, постаће реалност 'Будућности'.


/ Метафизика - Галаксија/




Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP