Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

.
Članovi : 5370
Sadržaj : 8137
Broj pregleda : 3479895
Ko je na sajtu?
Imamo 118 gosta na mreži

GDE SU UKLETA MESTA U SRBIJI ?


30.01.2011. / ree-Akademediasrbija
Živan J. Grujičić

Brdsko-planinsko područje severozapadne Srbije poznato je po brojnim mestima predskazanja. Od pamtiveka su o takvim mestima kolale raznorazne priče od kojih se diže kosa na glavi.

Takve priče su do urbanih sredina, varoši i gradova, ranije stizale mahom od brđana i planinaca koji su po prekoj potrebi dolazili u grad, a kasnije od njihove mladeži koja se od polovine prošlog veka masovno počela slivati u gradove radi zaposlenja, školovanja, uopšte zbog lakšeg života.

Ta mesta, na kojima se u poznim noćnim satima dešavaju predskazanja, ili pojave koje nisu od ovog sveta, ponajviše se vezuju za raskršća starostavnih drumova, za rečne prelaze i vrela, za pećine i vodenice, za prastara grobljišta i tvrđavišta, ali i za mesta drevnih i zaboravljenih bojišta na kojima se prolila velika krv. Ona su obično prepoznatljiva po svojim toponima, nazivima koji ih neretko karakterišu kao takva. Od brojnih mesta predskazanja spomenuću samo neka: „Boduško brdo“, „Jelino groblje“, Markovića zabran“ i „Alića banja“ u selu Osečina, „Jelina breza“ i „Kulačko brdo“ u selu Dragijevici, „Vagane“ u selu Osladiću, „Jautinski vis“, „Veliki beleg“, „Jankov vis“, i „Razbojište“ na planini Vlašić, „Đavolji kazan“, „Kamen-grad“ „Rimski most“ i vodenica „Starica“ u kanjonu reke Ljuboviđe, „Petrina stena“, „Gradinska stena“, „Petrova voda“ i „Petkov vis“ na Sokolskim planinama, „Bojanin grob“ u selu Skadru, „Ovčarev grob“ i „Manastirina“ u selu Konjuša, „Birčansko groblje“ u selu Suvodanje, „Markov grob“ i „Vrelo“ kod pećine Kamenjača u selu Tuđinu, „Zidine“ i „Jezero“ u selu Plušcu, „Šuplja stena“ kod Zavlake, „Razbojište“, „Bobića groblje“ i „Mirića brdo“ u selu Lopatanj, „Simina pećina“ na potesu Rid u selu Komiriću, Madžarsko groblje u selu Gornjem Crniljevu itd.

Vilinsko kolo

Takva sablasna mesta severozapadnog gorja i podgorja zemlje Srbije, koja je ovaj starosedelački narod od davnina okarakterisao za nečastiva „dobro je zaobilaziti i po danu, a kamoli po noći“, kazivao je nedavno upokojeni Živan Marković iz sela Konjuše, dodajući: „Dolena, u jaruzi Mrkodola, nabasao sam ’šeset i sedme godine prošlog veka na vilinsko kolo. Bila je noćna tmuša i ciča zima, sneg do pojasa, a ja se vraćao iz lova na lisice i svratio kod švalerke. U neko doba kada sam krenuo, u potoku Mrkodol, ispod kuća Mićića, baš kod izvorskog vrela iz kojeg izbija jaka voda iz rupe stene sigulje, razleže se pesma umilnih glasova devojačkih. Zatreštaše doboši i ciknuše gajde, a ja smotrim kolo golih devojana kako poskakuju, vrište i ovako pevaju: 'Dojdi meni, dojdi meni, da ne dojdeš svojoj ženi'. I kad su me te gole devojane dočepale i u svoje kolo uvukle, pa me počele svlačiti i razvlačiti, uvidim ja da ću se ofajditi mladom vilom Ruslankom. Šta ću i kuda ću, krv mi uzključa, te obalim Ruslanku podase, pa nadase, ljubavišući s njom nekoj vreme. E, onda i druge vilovske devojane navališe na mene kano pomamne avetine. Vidim ja - neće biti na dobro.

Otimao sam se ja, ripao i nogama i rukama dok nisam dočepao svoje odelo i pušku, pa beži uza stranjaču. Trčim tako uzbrdo kroz snežinu kano bez duše a one lete ponad mene i oće onim čapljastim prstićima da mi oči izbiju. Dignem ja pušku dvocevku i povučem oroz, ali đavola… ništa. Neće puška na vilovsko stvorenje, slušao sam od starijih. One se kikoću, lete oko mene u krug i lupaju me golemim krilima po glavi, dok đipam onako go po snegu, noseći odelo i pušketinu u rukama. Ne znam koliko je to trajalo, ali znam da su me prvi petlovi zatekli kod izvora Gvozdene vode, malo dolena ispod moje kuće. Dođem tu malo sebi, obučem se i sa nevericom vidim da sam u bežaniji od vilinskih devojana protrčao kroz svoju avliju i pored svoje kuće, Bože me prosti, i svalio se dolena Gvozdenoj vodi. Eh, bilo pa prošlo, moj imenjače, a sadena sam star čovek i pred smrt, ali ne mogu poreći da mi ne beše lepo sa mladom vilom Ruslankom“.

Vampiruše

„Vraćajući se iz majstorije sa mojim prvim komšijom Milovanom Alićem“, kazivao je upokojeni Marko Nedić iz zaseoka Boduši u selu Osečina, „u Osečini svratimo u birtiju Ace Tačigina – Rusa. Tu smo malo posedeli, popili po čokanj meke rakije i sa zobnicama preko ramena krenuli kući. Beše jesenje doba, Miholjsko leto, i uveliko se već smrklo kad smo promakli pored crkve i odatle skrenuli desno seoskim putem uz Bodušku reku.

Neko vreme natovrzla se pomrčina da nismo videli prst ispred oka, a kad smo promakli Boduško igralište, pogolemu poljanu na kojoj su nekoće moji đedovi, Dimitrije i Gligorije Nedić hajdučiju okupljali i otale kretali na Turke zulumćare, udari najednom neka jaka vetrina, donoseći krupne kapi kiše. Velim ja mome Milovanu da požurimo, samo da promaknemo vir kod Alića banje, a on džmari duvan, šiče na pluća kanda ga spopala sipnja i veli: 'Polako, Mare, polako, promaćićemo vir, ili omaći u vir'. Velim mu ja da se mane komendije i opomenem ga na ono što se kod vira Alića banje dešavalo našim Bodušanima u gluvo doba noći. I tako, dok smo razgovarajući klimali blatnjavim i izlokanim putem uz Bodušku reku, ugledamo neki šest vatrenih lopti kako izleću od Jelinog groblja na Dumanovića mali, lete dole-gore i sijaju kano fenjeri, naglo se spuštajući dolena Alića banji. Vidim ja šta nam se sprema, a vidi i veseli Milovan, te samo smiče ramenima, kašljuca i pali duvan na duvan.

I ne prođe malo, nađosmo se mi ispred Alića banje, zastadosmo kod drvene barake u kojoj se reumatični narod kupao sumpornom vodom u drvenim stabuljama. Milovan gleda u betonski bazen sa sumpornom vodom, pa zagleda bunar koga beše prekrio bukov list, zagleda plehano bure oblepljeno blatom u kome se preko leta zagrevala voda za kupače, te veli: 'More, Mare, sve smo zapustili i rano na proleće moramo sve ovo srediti, Boga mu ljubim'. Ja mu velim da požurimo i da pređemo vir, pa ćemo uzbrdo besediti dok budemo izlazili kućama. Posluša on mene i ubrzo udarismo iznad vira plićakom, gde se od pamtiveka prelazila Boduška reka. Kad mi tamo, a u dubokom viru se kupa šest devojaka, podvriskuje i prska jedna drugu vodom. Velim ja Milovanu: 'Ovo su vampiruše, crni Milovane, one sa Jelinog groblja o kojima su nam naši pranđedovi besedili'. On veli: 'Jok, Mare, do su neke poluđele devojane kojima je udario mrak na oči, te im ga treba skinuti što pre i tako sevapa sačiniti'.

Samo što on to reče, devojane kano užežene iskočiše iz vira, škljocnuše velikim zubima i zasiktaše kano ljute guje prisojkinje, pružajući ka nama ruke sa orlovskim kandžama na prstima. Milovan poskoči od strave i svali se, kukavac, dolena u vir, kukajući i zapomažući. Vidim ja da će se Milovan utopiti, jer nije znao da pliva, isto kanda si sekiru bacio u vir, pa potegnem pištolj iza pojasa i zapucam na vampiruše. Srgam ti tako svih šest kuršuma u šest vampiruša, taman koliko je bilo u šaržeru. Ali, vampir je vampir, on se ne mogde ubiti običnim kuršumom kano običan čovek. Kroz njega prođe kuršum kano kroz maglu. Za vampira treba srebreni kuršum, glogov kolac u srce to je najsigurnije, a onda ga poprskaš osvećenom vodicom da izgori kano lilak. U Jelinom groblju ima i vampira i vampiruša i oni otud izlaze noću i napadaju, što znam od starina. Pošto Milovan i ja nismo imali čime da upokojimo vampiruše, ja nekako dočepam Milovana za ruku i iščupam ga iz vira, pa nagarimo uzbrdo ka kućama, dok ti za nama jedna vampiruša povika: 'Nećeš se izvući, Marko, ovde ću ti ja dohakati kad-tad'! E, pa, više ti ja nikad nisam čekao mraka kad idem pored Alića banje“.

Ženska prilika u krugu

Ilija Srećković iz sela Plušca nekoć je kazivao: „Pred turski rat ’dvanaeste godine dvadesetog veka, vadili mi kamen na Zidinama Granika i vukli kućama za temelje magaza i štala. Jednom se tu na Zidinama mnogo izopijasmo i u'vati nas mrak u bekrijanju. Dok smo tako sedeli oko vatre, a bilo nas je pet-šest muških glava, i naginjali šljivovicu iz balona, pred nama se ukaza neka jaka svetlost, baš na mestu gde su bili temelji stare crkvine. Vidimo mi da je neka ženska prilika u krugu svetlosti i pođemo ka njoj. Kad krug svetla krete i ponese u sebi onu žensku priliku, malo-pomalo svede nas onako zablenule niza strmu stranu u Maleševsku reku, 'de upadosmo u neko blato i vodurinu, odakle se jedva iskobeljasmo i vratimo gorana na Zidinu. Onda Milorad Zeljić, seoski drvodelja, ovako rekne: 'Ono je neko predskazanje, bratijo, i uskoro ćemo svi potopiti bedem'. Onda čujemo sabajle zorom da je umro Vidoje Pavić. Drugi dan umre Samojilo iz Maleševića, a treći Drago iz Markovića. Četvrti dan Radoja Jovanovića ugrize šarka guja, te i on ode na nebesa. Kako i zašto tih dana ne pomresmo i nas dvojica, ja i Milorad Zeljan, to samo Bog Svevišnji znade, do niko drugi“.

Sva ovde spomenuta mesta predskazanja upravo su mesta nekih davnih strahota, pogibelji i stradanja. Po uvreženom mišljenju starijih ljudi, nesmirene duše tih pogibeljaca upravo su izvor svih predskazanja. Te nesmirene duše, navodno, ne trpe prisustvo živih na svojoj teritoriji i predskazanjima straše i teraju ljude od svojih večnih boravišta. Oni žele samo mir, a to je ono što im živi svakako mogu priuštiti.

/ Treće oko /



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP