Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 95720
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6532577
Ko je na sajtu?
Imamo 69 gosta na mreži

ZABORAVLJENI SRPSKI HEROJI – GAVRILO PRINCIP


27.01.2010. / Akademediasrbija

Piše : Slobodan Maričić

Atentat na austrijskog Nadvojvodu Franca Ferdinanda je istorijski dogadjaj kolosalnih posledica, koji je bio uzrok Prvom svetskom ratu, raspadu Austrougarske monarhije, zatim stvaranju novih država : Čehoslovačke, Madjarske, Jugoslavije i povraćaju značajnih teritorija susednim državama, koje su okupirale ili aneksirale Austrougarska i Turska.

 Bilo bi nepotpuno reći, da je samo ubistvo Ferdinanda razlog velikog rata, jer je postojao još čitav niz drugih razloga i planova velikih sila za rat: Nemačke naprimer, da osvoji svoje izgubljene kolonije, rivalstvo izmedju Francuske i Engleske za prevlast u Evropi i zajednički neprijateljski stav prema zahtevima Nemačke za povraćaj kolonija, zahtevi malih naroda za osamostaljenje, nerešena granična pitanja Nemačke, Italije i Turske sa susednim zemljama i slično. Dakle, samo ubistvo Ferdinanda je bilo ona kapisla ili varnica, koja je zapalila plamen rata. Gavrilo Princip je nema sumnje bio zaverenik i član tajne organizacije „Mlada Bosna“, autentične organizacije srpske pariotske omladine u okupiranoj Bosni. Ovu organizaciju je štitila i pomagala srpska tajna organizacija „Crna Ruka“ sa parolom „ Ujedinjenje ili smrt“ , koja je bila zajednička za slične radikalne organizacije na Balkanu kod naroda koji su težili ujedinjenju jugoslovenskih naroda. 


           
                      Major Dragutin Dimitrijević - Apis, osnivač i  vodja "Crne Ruke"


Tadašnji major srpske vojske na čelu zaverenika koji su ubili Kralja Aleksandra Obrenovića i Kraljicu Dragu , bivši komita i četnik Dragutin Dimitrijević sa nadimkom „Apis“, bio je na čelu ove organizacije od osnivanja 1903 godine, zajedno sa oficirima Ciganovićem i Tankosićem. Sa njima je 1912 godine predvodio grupu komita, koja je na teritoriji Južne Srbije, kako se tada zvalo Kosovo i Metohija i delovi Makedonije, koji su bili pod okupacijom Turske, vršila likvidacije vidjenih Turaka, pravila sabotaže, rušila mostove i podmetala požare unoseći pometnju pred rat sa Srbijom. Posle uspeha u ratu 1912. godine Apis , neustrašiv borac i nesumnjivi lider , postaje generalštabni potpukovnik i šef obaveštajne službe Srpske vojske.

Optužbe Nemačke i Austrougarske na račun Srbije da stoji iza atentata na Ferdinanda su dakle bile osnovane, jer su Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrinović i Trifko Grabež primljeni u maju 1914. u organizaciju „Crna ruka“ položivši zakletvu pred Apisom i drugim vodjama.

Inače zakletva se polagala tako, što su u tajnoj sobi ove organizacije negde u Topčideru, bez ikakvog nameštaja osim jednog stola na sredini, gde su sa jedne strane stola stajale vodje „Crne ruke“ sa maskama i u crnim kabanicama, dok su sa druge bili kandidati. Na stolu koji je bio prekriven crnom tkaninom sa izvezenom mrtvačkom glavom i parolom „Ujedinjenje ili smrt“, sa jedne strane je bio vojnički nož, sa druge lobanja. Levo i desno gorele su dve sveće, u sredini stola je bilo raspeće, a ispod njega revolver i jedna mala ampula u kojoj je bio cijankalij. Na svim zidovima su bile crne zastave sa lobanjama i ukrštenim kostima i poznatim natpisom. Pre prijema u organizaciju sva trojica budućih atentatora su u kasarni u Topčideru vežbali bacanje bombe i pucanje iz pištolja.

Jedan važan dokumentarni roman napisao je kod nas potpuno nepoznati austrijski pisac Bruno Brem (Bruno Brehm)/* sa pseudonimom Bruno Clemens, o Dragutinu Dimitrijeviću Apisu – „Tako je počelo“ (Apis und Este –So fing es an) objavljen 1931. godine u Minhenu. Isti opisuje Apisov život od 1903. godine do streljanja 1917. godine u Solunu i sadrži i neke nepoznate detalje u našoj javnosti, pa i istoričarima, u vezi sa pripremom atentata na Franca Ferdinanda i umešanosti Srbije.
Naprimer, podatak da je Rusija preko svoga vojnog atašea u Beogradu pukovnika Artamanova, bila u detalje obaveštena najmanje dva meseca pre atentata, ko će ga i kada izvršiti. Šta više ataše - Artamanov je sa Apisom primio tri atentatora u svojoj privatnoj rezidenciji u Beogradu maja 1914. i na kraju susreta im dao znatnu sumu novca .

Posebno je zanimljiv i razgovor Apisa sa Artamanovim u kome Apis kaže, da će stari Kralj morati brzo u penziju, jer je izneverio mnoga obećanja data narodu i vojsci, da u zemlji vladaju korupcija, monopoli i ratni profiteri, a da je Prestolonaslednik Aleksandar u svemu na strani „Crne ruke“ . Konačno , kaže Apis, na strelištu u Topčideru Prestolonaslednik Aleksandar se jednom prilikom tokom njihove obuke upoznao sa tri mladića- buduća atentatora na Ferdinanda. Važan je i podatak iz knjige, koji govori da je veleposlanik Srbije u Beču dr. Jovan Jovanović u susretu sa ministrom finansija Austrougarske dr. Von Bilinskim, nezvanično, početkom maja 1914. godine upoznao austrijskog ministra da će planirani vojni manevri Austrougarske na granici duž Drine i granice Bosne sa Srbijom izazvati veliko nezadovoljstvo, ne samo lokalnog stanovništva, već i zvaničnog Beograda. Dr Jovanović je čak izjavio da u Bosni ima mnogo srpske omladine prilično nerazpoložene prema okupaciji Bosne od strane Austrougarske, koja bi mogla organizovati neželjene incidente.

Dakle i pored dosta indicija i informacija o pripremi atentata , austrougarske vlasti nisu preduzele ništa ozbiljnije da ga preduprede. I sam nadvojvoda Franc Ferdinand veoma vojnički odgojen, odličan sportista i mačevalac u mladosti i strastan lovac, inače brutalan i surov čovek, nije se mnogo obazirao na informacije o mogućem atentantu. Na njega je godinu dana ranije takodje pokušan atentat u Parizu, bez posledica, ali ga njegova neomiljenost i ozbiljne pretnje, nisu mnogo pogadjale. Vredno je spomenuti da su se na vest o njegovoj smrti osim u Bosni i Srbiji, bukvalno radovali stanovnici nekoliko mesta na austrijsko-nemačkoj granici, seljani nemačkog i austrijskog porekla. Naime, svake godine po promeni godišnjeg doba, a posebno u proleće i jesen, Nadvojvoda je iz Beča dolazio u lov. Njegova kolekcija je brojala više od pet hiljada trofeja : jelenskih rogova, punjenih medveda i glava, divojaraca i svih mogućih drugih životinja alpskih predela. Medjutim, ono što je radio Nadvojvoda prema mnogobrojnim svedočenjima nije bio lov već masakr. Tokom lova on je bio okružen slugama, koji su mu punile puške najrazličitijeg kalibra, pa je on iz automobila, sa mazge, ili pešice pucao na svaku životinju koju je spazio , od medveda, divokoza, zečeva i najrazličitijih ptica. Takav masakr je trajao satima i svedoci kažu da su sve životinje ostavljane na mestu gde su ubijene, te su po odlasku Ferdinanda seljani skupljajući ih bukvalno plakali zbog pustoši koju je ostavljao. Specijalni beležnici su zapisivali njegov svaki hitac i obično se zadovoljavao kada je imao hiljadu poena , što će reći da je za pre podne ili u toku dana ubio hiljadu životinja. 



             
                                                         Nadvojvoda Franz Ferdinand


Što se političkih stavova tiče, Ferdinand je bio jedan većih „Srbomrzaca“ u dvojnoj monarhiji i učešće na predstojećim manevrima koje je organizovao general Poćorek na obali Drine, za njega je bila sjajna prilika da izaziva „srpske gegule“, kako ih je u prevodu nazivao. Srbija je za njega bila zemlja bandita i jedino što je u njoj vredelo su po njegovom kazivanju bila lovišta divljih svinja, o kojima su mu mnogi pričali.

Dakle, radi likvidacije ovog čoveka iz patriotskih razloga grupa zaverenika, se u Sarajevu dva dana pre atentata uvećava još trojicom, koji su trebali da obezbede podršku glavnim atentatorima.

Konačno na Vidovdan 28. juna 1914. godine na putu kroz centar Sarajeva iz hotela ka mestu održavanja svečane vojne smotre i početka manevara, atentarori pokušavaju da pridju koloni automobila, ali je zbog velike gužve samo Nedeljko Čabrinović uspeo da baci dve bombe kojima je lakše ranio pukovnika Eriha fon Mericija i grofa Boz-Valdeka ali promašio Ferdinanda, koji nije odustao od nastavka paradnog prolaza ulicama Sarajeva. Nešto kasnije zahvaljujući grešci vozača koji je pogrešio maršrutu, Gavrilo Princip uspeva da pridje automobilu, skoči na papučicu i isplati tri metka, od koji jedan smrtonosno pogadja Ferdinanda, a drugi slučajno njegovu suprugu Sofiju, što inače nije bilo planirano. Fredinand umire u roku od nekoliko minuta na putu do bolnice , a njegova supruga tokom pokušaja operacije u bolnici. Gavrilo Princip je odmah uhapšen, dok su u roku od par dana uhvaćena sva šestorica atentatora. Nijedan od njih nije umro, iako su svi progutali kapsule cijankalija koji im je dat za slučaj da budu uhvaćeni, pa se predpostavlja da je isti stajanjem ili na drugi način izgubio svojstva. 


             
                                                  Hapšenje Gavrila Principa

Svi su priznali učešće u zaveri, ali su poricali da su imali nameru da ubiju Nadvojvotkinju Sofiju. U vreme kad je izvršio atentat, Gavrilo Princip je imao 19 godina (punoletnost se sticala u monarhiji sa 21 godinom) te je bio mlad za smrtnu kaznu, pa je osuđen na 20 godina zatvora, gde je bio izložen teškim mučenjima. Kaznu je služio u češkom zatvoru - tvrdjavi Terezinu, gde je umro u 25 godini od tuberkoloze 28. aprila 1918 godine, nešto pred kraj Prvog svetskog rata. Zbog brutalnih zatvorskih uslova, u trenutku smrti je imao jedva 40 kilograma.



               

                                  Srpski heroj Gavrilo Princip posle hapšenja i mučenja

Grob Gavrila Principa se nalazi u Kapeli vidovdanskih heroja u Sarajevu. Automobil Ferdinanda, Gavrilov pištolj, koji je dobio od Apisa - belgijski poluautomatski pištolj M 1910 kalibra 7.65 i okrvavljena uniforma Franca Ferdinanda nalaze se u vojno-istorijskom muzeju u Beču. Metak koji je ubio Ferdinanda izložen je u češkom gradu Konopište.
Franc Fredinand je sa suprugom sahranjen u kripti dvorca Artšteten u Austriji. Inače slika dvorca Artšteten i lik Ferdinanda je 13 oktobra 2004. godine odabran za motiv na licu i naličju austrijske spomen kovanice od 10 evra .

Most na Miljacki u Sarajevu, nedaleko od mesta gde se dogodio atentat posle ujedinjenja i stvaranja Kraljevine SHS 1918. godine dobio je naziv „ Most Gavrila Principa“ , na kome je uzidana spomen ploča, koji su naziv vlasti Sarajeva posle osamostaljenja federacije BIH promenile, a spomen ploču skinule.


 

/ * Bruno Brem (pisac knjige o Apisu i Crnoj ruci)
je rodjen 23. jula 1892. godine u Ljubljani, kao sin oficira Austrougarske monarhije Josefa Brema. Medjutim, kako se otac selio sa službom, tako je Bruno odrastao po garnizonima u Pragu, Pisenu i drugim gradovima u Češkoj. Studirao je germanistiku i 1914. godine po izbijanju rata se prijavio kao dobrovoljac i kao diplomac je dobio oficirski čin. Medjutim, krajem 1914. godine je teško ranjen i zarobljen u Rusiji, a 1916. godine razmenjen za ruske oficire. Vratio se po završetku rata u Beč, gde je doktorirao na fakultetu za germansku umetnost i jedno vreme radio kao asistent, da bi se potom potpuno posvetio književnosti napisavši tridesetak knjiga, romana, eseja i dokumentarnih prikaza. Vladao je odlično slovenačkim, srpskim, ruskim i češkim jezikom i bio svedok i odličan poznavalac političkih prilika na Balkanu. Po pojavi nacionalsocijalizma, on se priključuje tom pokretu i postaji „državni pisac“ i kao major biva na službi kao ordonas oficir u Grčkoj, Rusiji i Severnoj Africi.


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP