Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 100900
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6620722
Ko je na sajtu?
Imamo 57 gosta na mreži

OKTOBAR, BEZ PONOSA I U ŽICAMA !



Srbija je dva puta za samo nedelju dana bila poražena – na ustoličenju patrijarha koje su, suštinski, diktirali otimači naše teritorije, i tokom "Parade ponosa".

Ima trenutaka toliko teških i razočaravajućih, da čovek naprosto ostane bez reči, nemoćan da išta pametno kaže, jer sve što bi rekao već je davno izgovoreno i ispričano i nema vajde od ponavljanja. A ipak, uz rizik da se ovaj uvod pretvori u još jedno obnavljanje već odavno prežvakanih istina, reći ću: takav trenutak, vreme zapravo, je i ovaj oktobar. Mesec kada proživljavamo uzbudljive dane naših (sada propalih) pokušaja da promenimo svoj mali svet i učinimo ga podnošljijivim za život, kada doživljavamo sudbonosne trenutke, časove najvećih poniženja i poraza. Jer, ne zna se šta je teži udarac: kada ustoličujete patrijarha na njegov tron ograđeni zaštitnim žicama umesto slobodni i radosni, ili kada roditelji više hiljada dečaka preko televizijskih kamera saznaju koliko su omašili u toj, najvažnijoj od svih profesija. Kad se malo bolje pogleda, ispada da je ovaj mesec u godini vreme kada nam je nacionalni horoskop u nokdaunu. Još da se ostvari prorčanstvo i pritajena želja našeg velikog protivnika Jelka Kacina pa Evropska Unija ne prihvati našu kandidaturu tamo krajem meseca, pa će skup uvreda i gubitaka biti upotpunjen. Da krenemo redom.

Tron u žicama: Ne znam da li ćemo i mi kao Jevreji pevati o svom "drugom vavilonskom ropstvu". Ali da proživljavamo nešto slično, izvesno je. Filipa Višnjića da opeva novo robovanje, međutim, nema. Ali, ostavimo se opevavanja. Imalo bi se šta pevati, nije da nema. Tu gde je radost sapeta između žičanih direka sa električnim naponom, suza je nekako normalna, očekivana. Eto, tako je bilo na ustoličenju patrijarha Irineja. Radosno, jer su došli ljudi i jer je sam čin održan. Ima u tome nekog prkosa stvarnosti koju bi silniji hteli da nametnu. Tužno, jer je postavljanje na presto pokazalo tačno našu moć. Kakva je moć države koja na delu svoje teritorije nije u stanju da obezbedi da narod slobodno ide na zvanično rukopoloženje novog patrijarha i da nikome za to ne polaže račune? Još bolje – kolika nam je sposobnost da supostavimo jedini pravedan red, ako naša politička i duhovna elita pristaje da titra tamo gde se to nikako ne bi smelo ukoliko se ima nešto što se zove lični integritet?

Znamo svi: na Kosmet je trebalo da ide cela Vlada, sav politički, naučni i kulturni vrh ove zemlje i naroda. Samo tako, sa njhovim "dostojan", novi patrijarh ima puni legitimitet. Da idu, i ne pitaju nikoga za to. Nisu otišli. Oni koji jesu, imali su dopuštenje tzv. vlasti Kosova, i ponašali su se shodno upozorenju iz Prištine, umesto da se ponašaju onako kako to dolikuje predstavnicima pravog političkog i državnog centra, jedinog centra koje bi Kosmet smeo i trebalo da ima – Beograda. Opravdanje je nađeno u pozivu SPC i samog patrijarha da ne treba jedan duhovni čin šretvarati u političku pozornicu. Nije nego! Eh, otkad je to čin patrijarha isključivo duhovni, i kada to politika nije bila zainteresovana za tu prefinjenu a veliku i snažnu moć koju duhovnost, pa sa njome i institucije koje je oblikuju, ima?

Pitanje je to i za samog patrijarha koji je obezbedio alibi za slabost naših političara, izjavivši da je na ustoličenje pozvan samo predsednik Srbije. Niste li, Vaša Svetosti, tako popustili pred onima koji nam kradu zemlju? A tek to što predstavnici opozicije nisu mogli prisustvovati, ni kao obični građani, rukopoloženju, već su vraćeni i izbačeni sa teritorije naše pokrajine kao razbojnici da su! Pa takva tvrdnja patrijarhova je direktno uplitanje u unutrašnju politiku i stavljanje na jednu od strana! Oh, pastiri, pastiri... Kad ćemo da prestanemo sami sebi da namotavamo oko udova bodljikave žice, da sami sebe zatvaramo i pomažemo našim neprijateljima? Zar je moguće da naša prvačka garnitura nema ni oko čega bi se ujedinila i rekla da od te crte stranačke zađevice i izborne želje više ne važe? Ej, bre! Pa mi se u času najvećeg poraza u našoj savremenoj istoriji obračunavamo između sebe, namesto da gradimo budućnost, istinski i trudoljubivo! I više, izgleda, nema sredstva koje se ne bi iskoristilo u tu svrhu. Ja li to što je pristup svečanosti povodom uvođenja u tron novog patrijarha bio ograničen, ja li gej parada, tek, sve je zgodno za međusobno razračunavanje i poene.

Gubitnici tranzicije: Neću više da plaćam porez. Odluka samo delimično ima veze sa ovim što sledi u priči; najviše je posledica rečenog u prethodnom pasusu.

Elem, u jednom većem selu kod mog rodnog Aleksinca, baš preko puta kuće moje tetke, živeo je Ratko. Stariji čovek, pomalo smešnog izgleda nalik na kornet, i veoma živog duha. Ratko je bio homoseksualac. I vrlo rado je govorio o svom seksualnom opredeljenju. Nikada nije imao problema zbog toga, barem ne u sredini u kojoj je rođen i živi. Imao je probleme davnih sedamdesetih, u Nemačkoj, kada bi pogrešno procenio nekog muškarca u diskoteci ili klubu. Ratko je tamo živeo godinama, bonvivanski. Kad se vratio, najbolje rešenje mu je bilo da nasledi malu sirotinjsku kuću svoje rođake, osvedočene lezbejke i tđ. komšinice moje tetke. Ni ta žena, inače bivša partizanka, nije imala probleme zbog svog seksualnog opredeljenja, barem od kako je došla u kaljavo sokače u kome je živela i moja tetka. Što je, ako je verovati svima koji bi da nas osveste i prosvetle, veoma čudno za jednu malu sredinu. Aleksinac i okolina su, naime, toliko mali da su se svi čudili NATO 1999. godine što je bombardovao mesto koje su sve vlasti (pa i Bog, čini se), nakon 1989. godine, zaboravili. Toliko da sad više liči na one filmske, avetinjske, napuštene gradove na američkom Divljem zapadu.

Ratko je umeo sve da zabavlja svojim pričama iz Nemačke. Od njega smo čuli, još kao sasvim mladi, da postoje na Zapadu te ulične žurke homseksualaca i transseskualaca, tzv. "parade ponosa". Nije bio učesnik, nije ga zanimalo. A ni u konkursima za posao se nije koristio svojom orijentacijom kako bi sebi lakše prokrčio put. Nije zazirao od toga da kaže da negde ima homofobije, ali nije izbegavao ni da kritikuje sve one koji su za sebe tvrdili da su homoseksualci sa problemom jer ih okolina na prihvata. Sumnjao je u njih i kao osobe, i u njihovu orijentaciju. Da li je to Ratko samo imao sreće ili je prosto bio osoba koja pleni, ne znam. Ali znam da je, kao i gomila homoseksualnih ljudi koji su decenijama oblikovali kulturnu i naučnu scenu Srbije i radili za ovu zemlju kao i svaki normalan domaćin, nas koje smo ga poznavali zadužio duhovitošću i širinom. Od njega smo naučili šta je prava tolerancija, a šta maska za dobijanje pozicija i moći kakve običan svet retko može doseći.

Nisam već godinama videla Ratka. Ali sam prilično sigurna da ne bi rekao ništa lepo o upravo održanoj "paradi ponosa", niti o onima koji su je organizovali. Jer, poslednji put kad smo ćaskali, imao je vrlo ružno mišljenje o bezmalo svakoj nevladinoj organizaciji u Srbiji. Zasigurno, još manje lepih reči bi imao za nekoliko hiljada mladjanih razbojnika koji su gej-paradu iskoristili za svoj omiljeni sport i način dokazivanja – tuču sa policijom. Jer, Ratko je ljude delio prema karakternim osobinama a ne prema tome vole li da za partnera imaju istopolnu osobu ili drugog pola. A agresivce je otvoreno prezirao.

Zašto ovo pričam? Pa, zato što je 10. oktobar dan još jednog našeg poraza, u kome je, nažalost, opet učestvovala naša politička elita. Poraza na svaki mogući način.

Da pogledamo: glavni grad Srbije opet je bio poprište bitke između nekih čudnih snaga i policije koja je oličavala državu. Porod je bila parada homoseksualaca a rezultat materijalna šteta od otprilike milion evra, preko 240 uhapšenih (najviše mlađih punoletnika i najmanje 54 maloletnika) sa zaprećenim zatvorskim kaznama do osam godina zatvora, preko 150 povređenih. Da sve bude smešnije, u parku "Manjež" gde je bila centralna tačka parade, najviše je bilo nevladinih organizacija, a najmanje homoseksualaca. Zato je cela ova priča čudna, kao što je uostalom, za svaku sumnju postao i koncept ljudskih prava. Jer, u svetu u kome se ljudsko pravo prečesto koristi da bi se narušilo ljudsko pravo nekih drugih ljudi, naravno da niko više ne može za ozbiljno da veruje i prihvata teoriju o pravima običnog sveta Vudro Vilsona koja je od 1918. godine kada je promovisana (i zahvaljujući čemu smo mi dobili Jugoslaviju) na ovamo, postala ideologija osvajanja i opravdavanja agresija.

Hoću da kažem da ne sporim da kod nas ima zaziranja od homoseksualizma. Niko se ne može zakleti u suprotno, jer bi to bilo netačno. No, valja podsetiti da Srbija ima veoma snažnu kulturnu gej-podscenu koja je i te kako doprinela našoj kulturi. Takođe, imamo ljude ovog opredeljenja na visokim pozicijama u bilo kojoj drugoj društvenoj sferi. Ti ljudi su društveno potpuno ostvareni. Iako ne pričaju preterano o svojim seksualnim sklonostima, okolina zna "koliko ima sati". I niko ne pravi problem oko toga, a oni sami imaju i te kakva društvena priznanja. Pri tome, valja ipak zadržati ogradu – s obzirom na to da homoseksualizam nije uobičajeno opredeljenje, za pomisliti je da su, nekada u životu, ti ljudi imali, verovatno, neki svoj mali lični pakao i da im je bilo potrebno vreme da bi se iskazali. To što se nisu na ulici žvalavili sa svojim partnerima jeste neusmnjivo deo opreza. Ali s druge strane, ako je autor ovog teksta pre devet godina na autobuskoj stanici gledao veliku glumicu Radmilu Savićević kako (opravdano) kritikuje jedan mladi par, momka i devojku, što se neprilično ponašaju, onda je teško reći da su samo gejevi na udaru zakona pristojnosti. Takođe, prisutna homofobija je u nekim ranijim godinama iščezavala onoga časa kada bi, pre svega muškarci (jer kod njih je strah od naklonosti istopolnih osoba daleko veći nego kod žena), shvatili da u svom okruženju imaju homoseksualnu osobu sa skupom veoma lepih osobina koja nikoga ne ugrožava.

Međutim, ovde je problem nešto drugo. Tačno je, naime, da većina strejt ljudi ne želi da se njihovoj deci homoseksualnost nameće kao dozvoljen model ponašanja i života, najpre zato što ne poznaju tu vrstu intime, a zatim zato što se brinu da deca isti ne usvoje posmatranjem modela. Što već prelazi u čisto biološko pitanje (istopolni parovi ne mogu da rađaju decu i produžavaju vrstu). No, ono što je daleko veći problem u našem društvu jeste navalica organizacija koje prava gej populacije "brane" kao da su same političke partije. Tačnije, ovdašnjoj javnosti smetaju netolerancija koja je poslednjih decenija sve prisutnija unutar velikih gej grupacija u svetu i moguće prenošenje takve situacije u našu sredinu, već osiromašenu i izmučenu svim što nam se desilo. Stvar je u direktnoj korelaciji sa nevladinim sektorom.

Gej lobiji i grupe su danas organizovani kao prave političke partije, oni plaćaju lobističke firme kako bi kreirali što povoljnije okruženje za svoje akcije, i u nekim profesijama na Zapadu su pravi gospodari. U određene krugove se u tom visoko razvijenom svetu veoma teško ulazi ako niste gej. Izvinite gospodo gejevi, ali to se zove – netolerancija. I isto je kao kad neko odbije da u svoju firmu primi homoseksualnu osobu samo zbog njenog opredeljenja. Da ne pominjemo bezobrazluk izjašnjavanja o seksualnim sklonostima tokom razgovora za posao, kako bi se izvršio pritisak na onog ko traži radnika!

Takođe, tu je i pitanje nevladinih organizacija. Ovaj je sektor kod nas poslednjih godina nabujao kao Amazon, a razloga tome su, uglavnom, dva: teška ekonomska situacija i nezaposlenost kao njena posledica, ili prosto želja da se čovek ugura u neke krugove koji odlučuju, da dobije novce na lakši način. Na sreću, imamo i potpune altruiste. Ali, sada nažalost, poznato je da strane fondacije uglavnom finansiraju one aktivnosti koje se tiču ljudskih prava jer su ista geopolitičko pitanje. Ukratko, radi se o novcu i pristupu fondovima.

Otud je indikativan izveštaj sa gej-parade koju je TV B 92 podnela – da je u parku "Manjež" bilo malo homoseksualaca, daleko više nekih nevladinih organizacija. Indikativno je i to što su ljudi koji su mnogo godina ranije bili začetnici organizovanja homoseksualaca i transseksualaca u organizacije, već poodavno po strani od svih domaćih "parada ponosa". Možda i ne znam sve, ali jedan detalj mi je uvek upadao u oči: ti isti ljudi koji su se žalili u svim medijima i krugovima kako nemaju posao, kako su diskriminisani zbog seksualne orijentacije, svaki put kada bi ih videla za susednim stolom u nekoj od kafana bili su odeveni mnogo bolje i skuplje od mene. Zato imam nekoliko pitanja za njih

Gospodo, da li ste se juče isponosili?

Čime ste se, tačno, isponosili juče – time što jedino u masi smete da priznate svoju orijentaciju, ili što ste uspeli da ceo državni mehanizam okrenete i stavite u svrhu svojih, krajnje sebičnih ciljeva?

Ponosite li se time što je gladna i sirotinjska Srbija morala da plati, ako su procene tačne, skoro milion evra za vaše "ponošenje" a sada će morati još oko milion za rušenje koje je bilo odgovor na mnogo šta loše u ovom društvu? Što ste mnoge građane naterali da se zapitaju zašto oni plaćaju porez, i tako ugrozili stvarno i suštinski važne stvari koje se finansiraju iz budžeta?

Jeste li ponosni na to što je iz vaše zemlje opet u svet otišla jedna ružna slika koja će i te kako uticati na odlučivanje Evropske Unije o našoj kandidaturi?

Ponosite li se što ste ispali zgodno sredstvo za potkusurivanje evropskih hohštaplera i opravdanje za njih što će Srbiju još dugo držati pod svojim štapom? Srpski arhineprijatelj Jelko Kacin je ovo potvrdio dok su još trajali nemiri na prestoničkim ulicama!

Potpuni poraz: Da budemo načisto – nema opravdanja za nasilje kome smo juče prisustvovali. Nikakvog. Mnogi od nas su rasli u teškim uslovima, u izmučenim porodicama, nemaštini. Pa nismo postali huligani, nismo rušili svoje. Borba protiv jednog skarednog režima devedesetih se ne računa. I naši su roditelji bili prezaposleni i obuzeti svojim mukama, ali ih je zanimalo šta se dešava sa nama. I nismo mogli da ih lažemo da nas nastavnici mrze, da smo glupi pa ne možemo da sami naučimo osnovno gradivo u školi, da smo nesretni zato što nemamo italijanske čizme od 200 evra, itd. Ti mladi ljudi koji su juče opet rušili su uglavnom takođe bolje i skuplje odeveni od autora ovog teksta. Imaju i više vremena, očito. Zato nema opravdanja ni za njihove roditelje. Oni su ih takvim ništavnim napravili. Pa zar su roditelji nekada, kad su ratovi, glad i bolesti bili kao "dobar dan", a desetoro dece u kući i mnogo tegobnog poljoprivrednog rada redovna stvar, imali manje muka i posla? "Pravda za Uroša"?! Gospodo navijači, gospodo razbijači, to bi onda bilo po dve doživotne i za njega, i za njegove roditelje, i za vas. Jer zbog vas takvih, obesnih i bezobraznih, već godinama pristojan svet jedva da može na utakmice. Vi ste naš potpuni poraz! A da su vaši roditelji samo rešili da veruju nastavnicima, da vas redovno bude u sedam ujutru i teraju da zaradite džeparac, videli bi koliko bi vas bilo "radikalizovano", "nesretno", i razbijački raspoloženo.

Naravno, ne želim da dam oprost našoj političkoj i ekonomskoj eliti. Nikako. Svi koji su rekli da je napad na DS i SPS jasna poruka, bili su u pravu. Nisu ovde sto odsto samo roditelji krivi; mnogo šta je i ta odista loša elita koju imamo i trpimo preko medija. Razlika je samo u tom na šta se pod ’porukom’ misli. Jer, zaista je iritantno kada slušate Jelenu Trivan kako najavljuje pretvaranje DS u pravu socijalističku stranku, a znate da u vrhu te partije, i u njenim poslaničkim redovima, sede ljudi koji su odgovorni za katastrofalnu privatizaciju. Do besa dovodi mantra o borbi protiv korupcije od ljudi čijih je deset odsto doslovce zaklalo unutrašnjost ove zemlje. I kada znate da vlast ne sme da krene u borbu protiv korupcije jer se većina u njoj drže jedni drugima za rukav po tom istom pitanju, pa ako krene jedan, odoše svi! Zaista je uvreda za um, makar i prosečan, kada pokušavaju da nam prodaju priču o nekakvim evropskim vrednostima i budućnosti a traže da se zauzvrat odreknemo svega! Pa LDP je tu barem pošteniji! Istini za volju, i Dragan Đilas, koji je član DS i koji ima petlju da kaže javno i neke istine koje možda politički nisu baš korektne u smislu "vrednosti" što nam se nameću, ali su svakako tačne. Demoliranje SPS? Pa oni su se odrekli državnog integriteta, i na putu su da se pretvore u JUL! Da ne pominjemo to što je vlast odmah pokušala da bes i nasilje iskoristi protiv opozicionih partija. Valjda su se dosetili kako su sami istu situaciju iskoristili da obore DSS i priguše druge opozicione partije optužujući ih za nerede tokom mitinga za Kosmet. To što narodu (ne mislim na huligane) zaista smeta dopuštenje da strane ambasade tumače naše unutrašnje prilike i vrše pritisak na javnost, to nikom ništa! I valjda nema veze to što je očito da smo se pretvorili u vazalnu državu?!

Ne znam je li iza svega stajao neki višnji naum, ali je jasno da se zbivanja od juče koriste kako bi se organizacije poput "Obraza", "Dveri", "1389" zabranile. Jer, da hoće da udare na navijače koji su kriminalizovani do krajnjih granica, udarili bi na čelnike fudbalskih klubova koji su za to odgovorni! A bojim se da bi zabrana ovih organizacija mogla biti daleko opasniji potez – stvaranje mučeničkih polukultova i definitivno ubeđenje dobrog dela naroda da je cilj potpuno uništenje Srbije, a ne spasenje. Zato nasilje ne treba da iznenađuje. Biće, zapravo, iznenađenje ako država bude istrajna u rešavanju tog raka koji nas je zadesio. Zna to i Hilari Klinton koja sutra dolazi da nas "podrži" u evroatlantskom putu, tačnije u istrajnosti da odustanemo od Kosmeta. Da li će ona biti naš treći veliki poraz u samo desetak dana?

Milena Miletić
Koreni
12.10.2010



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP