Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 65258
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6404716
Ko je na sajtu?
Imamo 52 gosta na mreži

NEPOZNATO O UBISTVU KRALJA ALEKSANDRA I.


08.10.2009. / Akademediasrbija

Piše: Slobodan Maričić

Da se podsetimo: tačno pre 80 godina :

9.oktobra 1934. godine u Marseju u “prijateljskoj” Francuskoj ubijen je Aleksandar I. Kralj Jugoslavije.Francuska vlada onog vremena prema poslednjim saznanjima omogućila je Musoliniju i njegovom najamniku Paveliću, da sa grupom makedonskih i ustaških zaverenika  ubiju Kralja Aleksandra I.

Jedna od potvrda za ovo je i činjenica da je Pavelić usmeno govorio a i napisao u jednom ustaškom letku, marta 1934. godine da će ubiti kralja Aleksandra ma gde se nalazio.

Pored britanske gradje o ovom dogadjaju, koja je delimično sačuvana, izdata je kod nas malo poznata knjiga, kao i nekoliko kometara, britanskog pisca Stephena Grahama, prijatelja Kralja Aleksandra I. prijatelja srpskog naroda, poznavaoca našeg jezika i istorije, slaviste, pod nazivom “Alexander, the strong men of the Balkans”. Pored ove Graham je napisao još tri knjige o Jugoslaviji i desetak knjiga o Rusiji.

Neskrivene  pripreme za atentat
Pavelić je sa grupom atentatora, stigao u Francusku 2. oktobra 1934. godine i odseo u dva hotela u Aix-en Provence. Već 6. oktobra, cela družina, sa Pavelićem, pošla je autobusom za Marsej, a zbog opreznosti Pavelić je naredio da odu u Avinjom i tamo prenoće. Pavelić  je već imao zvaničan francuski plan boravka Kralja Aleksandra I. u rukama, koji su mu najverovatnije dali ili prodali francuski službenici ili čak sama vlada. Dok su još bili u Avinjonu, jedn od organizatora Dido Kvaternik je dobio vest da Kraljica Marija neće pratiti Kralja na razaraču “Dubrovnik”, već će vozom doći u Marsej gde će se pridružiti Kralju kada ovaj pristigne brodom. Od velikog je znaćaja za istoričare i istaživanje činjenica da francuska policija i pored sopstvenih saznanja, upozorenja engleskih i jugoslovenskih tajnih službi nije ni prstom mrdnula da sumnjive teroriste od njihovog registrovanog dolaska u Francusku prati, identifikuje ili uhapsi i ispita.

Zanimljiv je podatak da tadašnji Predsednik jugoslovenske vlade Nikola Uzunović, nije ništa preduzeo i pored mnogobrojnih upozorenja da u sporazumu sa francuskom vladom, kao sto je bilo uobičajeno pošalje agente iz jugoslovenske tajne policije i policijske agente radi osiguranja Kraljeve bezbednosti tokom boravka u Marselju. Takodje je zanimljivo i samo kraljevo ponašanje. Prilikom prethodne poste, koju je učinio Bugarskoj. Kralj je nosio pancir košulju, ali je odbio da istu nosi u “prijateljskoj i slobodarskoj” Francuskoj. Medjutim, Stephen Graham tvrdi sa sigurnošću – na osnovu istraživanja započetih odmah posle Kraljeve pogibije – da je francuska vlda ne samo pravila smetnje u pogledu Kraljevog ličnog obezbedjenja u Marseju, već je kategorično odbila da dozvoli prisustvo jugoslovenske policije na svojoj teritoriji.

Francuska vlada je čak pravila smetnje ličnom obezbedjenju Kraljice Marije, koja je pošla vozom iz Ljubljane za Lion, odakle je trebala da produži za Marselj, a potom zajedno sa Kraljem i za Pariz. Maršal Dvora, general Aca Dimitrijević je stigao u Pariz i zamolio predstavnike francuske vlade da se, kad Kraljica stigne u Lion, njen lični vagon prikopča za redovan voz koji ide u Marselj. To je odbijeno sa obrazloženjem da su železnice u privatnim rukama i da Uprava železnica Francuske ne prstaje da to učini. Francuski visoki službenici su gledali sa visine i nipodaštavanjem na ove i druge zahteve upravnika  jugoslovenskog dvora, pisao je ovaj u svojim memoarima. General Dimitrijević je alarmirao jugoslovenskog izaslanika u Parizu, Miroslava Spalajkovića, čije je sve poteste francuska vlada takodje glatko odbila. General Dimitrijević je potom, prema svedočenjima njegovih saradnika, veoma uznemiren iz Pariza požurio za Marselj, radi uključenja u organizaciju kraljevog dočeka.

Čudan odnos gradskih vlasti u Marseju
U samom Marselju Dimitrijević je ponovo naišao na hladno i gotovo neprijateljsko držanje francuskih državnih predstavnika i lokalne vlasti. Interesantno je to što je francuska vlada odbila i zvaničnu ponudu britanske vlade da Skotland Jard učestvuje u obezbedjenju Kralja Aleksandra. Britanska vlada je ovo predložila na osnovu nekoliko dojava i postojećih poternica koje su ukazivale na okupljanje verovatnih zaverenika i terorista u Francuskoj. Neobjašnjivo i sramotno za francuske vlasti je ćinjenica da ni to nije dozvoljeno. Poznato je da je Spalajković na svoju ruku hteo da za dodatno obezbedjenje u Marseju upotrebi nekoliko agenata jugoslovenske obaveštajne službe, ali je  to sprečeno zabranom ulaska od francuskih vlasti.

  
 

Na nekih desetak milja pred Marseljom, razarač jugoslovenskog Kralja – “Dubrovnik”  dočekala je ratna sredozemna flota francuske Republike od pet razarača i sa nekoliko torpilijera. Na francuskom komandnom razaraču bili su Ministar mornarice Žak Petri i admiral Sredozemne flote Duboa. Kralj je dočekan salvama i grmnjavinom topova sa svih brodova. Doček na moru  za razliku od sramnog dočeka na kopnu  bio je kako to dolikuje časti francuske mornarice, prema prijateljskom suverenu i ratnom drugu iz nedavno minulog rata. Za doček na kopnu, pun ceremonijalnih i drugih propusta za koje ne postoji ni jedno jasno objašnjenje, jugoslevenski zvaničnici u pratnji Kralja rekli su da je bio improvizacija nemarnosti najniže vrste, što je unizilo Kralja, a zatim omogućilo zločin koji se dosnije dogodio. Jedino su teroristi bili dobro organizovani i spremni za izvršenje svog zadatka. Francuske vlasti nisu imali dovoljno policije u samom Marselju, ali to se moglo pojačati odeljenjima policije iz drugih gradova. Policija Surete Generale – koja u ovakvim prilikama drži sve pod okom i kontrolom  nije uopšte bila upotrebljena. Takodje je poznato da ni Ministarstvo rata nije izdalo naredjenje oskudnom odeljenju francuske pešadije sačinjeno od kolonijalnih i belih vojnika da obezbedi Kralja Aleksandra I. Oni su prisustvovala dočeku samo kao paradna grupa ispred procesije. Mala grupa francuske  konjice je bilo malobrojna  za ovakav doček, gde se obično  odredjivao  jedan konjički eskadron od stotinu konjanika , dok je tada iznosio jedva  jedan vod od dvadesetak konjanika, koji nisu bili rasporedjeni radi Kraljevog obezbedjenja, već da budu prisutni u sklopu paradne kolone zajedno sa vojnicima. Jedan britanski posmatrač napisao je do tada: “ …Da je ovde bilo prisutno samo nekoliko srpskih policajaca, lako bi oni pronašli identifikovali ili lišili slobode Pavelićeve teroriste.

Sramota od dočeka
U velikoj okupljenoj masi  naroda u Marselju bilo je prisutno mnogo svetskih i domaćih novinara. Oni su se kretali kako i kuda su želeli. Potpuno su zakrčivali put koloni I Kraljevom automobilu i time olakšali posao teroristima. Nije bilo nikakve odgovorne francuske ličnosti ili službene individue, da uspostavi i održava red. Sve je ličilo na haotičnu gomilu. Haosu i konfuziji takodje je doprinosila neprekidna topovska paljba sa brodova i utvrdjenja u znak pozdrava. Topovsku paljbu pojačavao je ubitačan zvuk motora nekoliko hidroplana koji su nisko leteli u pozdrav Kralju. Primećivala se i nervoza kod prisutnog naroda. Kad se Kralj iskrcao na tkzv. “Belgijskom keju”, topovsku paljbu i zujanje hidroplana pojačali su gromki usklici prisutnog naroda i postrojenih francuskih ratnika sa Solunskog fronta: “Vive le roi, Vive le roi Alexandre” ! Na keju Kralja su dočekali  pored ministra mornarice i admirala Duboa, ministar spoljnih poslova Bartu, predsednik opštine grada Marselja, šef lokalne policije (ali ne i Prefekt) general Žorž, delegiran od ministra rata. Posle uzajamnih kratkih govora, pozdrava i sviranja nacionalnih himni, gradonačelnik Marselja odveo je kralja Aleksandra, Bartua i generala Žorža do automobila kojim će se provesti  odredjenom mašrutom. Svetski novinari su se tiskali ispred Kraljevih kola i snimali bez ikakve opomene onih koji su trebali da rukovode ceremonijom.


     


Posebno je ponižavajuća bila okolnost  automobil u koji je zvanična Francuska stavila za prevoz Kralja Aleksandra. Taj automobil, bio je jedna luksuzna ali polovna limuzina, na kojoj se kako su pisali strani novinari, mestimično počela i farba da ljušti. Auto je bio svojina lokalne policije odnosno prefekta grada Marseja, a služio je uglavnom za prevoz Marseljskih kriminalaca višeg reda, koje bi policija povremeno, kada je vršila racije, “kupila” po uglednim lokalima ili kućama. Ovakvim tretiranjem jugoslovenskog suverena ne može se oteti utisku da je, “Treća Republika” želela da unizi jugoslovenskog suverena koji se nedavno pre toga distancirao od francuskih ambicija da natera Jugoslaviju da se bespogovorno prikloni interesima Francuske u sukobu protiv Italije i Britanije. U pomenuti prvi automobil  gradonačelnik Marseja je smestio Kralja i ministra Bartua na zadnja sedišta otvorenog dela automobila, zatim generala Žorža na sedišta sa strane, pored Bartua. Pored šofera sedeo je jedan francuski policijski oficir. U drugom automobilu sedeli su ministar mornarice Žak Petri i gradonačelnik Marselja. U trećim kolima sedeli su Maršal Dvora general Aca Dimitrijević i šef Policije Marselja. Neko može postaviti pitanje: da li je bilo boljeg i sigurnijeg automobila u Marselju za našeg Kralja?

Odgovor je naravno da jeste i da nije bilo dogovoreno da se kralj vozi u otvorenom automobilu. Sigurnijih automobila je bilo dovoljno , ali je na veliko čudjenje nedostajala slučajno ili namerno volja i uljudnost zvanične Francuske. Kraljev automobil vozio je francuski policajac Forsac ( negde se piše Foasak), rodom iz Provence, slabo obučen i neiskusan u poslovima bezbednosti koji se pet godina pre stupanja u policiju bavio zemljoradnjom ?  Stephen Graham intervijuisao je Forsaca posle Kraljeve pogibije i zabeležio razgovor izmedju šofera i policijskog oficira koji je sedeo pored njega, pre nego što je Kralj ušao u kola. “Ovo nije automobil, počeo je Forsac, više liči na mrtvačka kola. Ova naprava ne može ićI brže od 20 kilometara na sat. Zar nije bilo bolje da ste pozajmili auto od gradonačelnika, jer mi nemamo često jednog kralja za posetioca !” “Forsac , počeo je oficir sa osmehom, baš zato  ne smeš da voziš brže od pet kilometara na sat, i to da voziš prvom brzinom. To je moje naredjenje! ” Dakle olupina koja jee vozila Kralja imala je široke “papuče” sa obe strane, koje su bile vrlo podesne za svakog atentatora da izvrši svoje namere. Ova rugoba od auta bila je već prefarbana crnom farbom, a unutrašnjost nije bila dostojna svojo nameni. Za isti je novinar  Stephen Graham rekao da je  izgledao  gore nego neki luksuzan prestonički taksi bilo gde u svetu tog vremena.

Procesija – skandalozi utisak
Ispred kraljevih kola tiskalo se mnogo novinara, naročito američkih, koji su sve snimali za dokumentarni film. Šofer Forsac se nije mogao kretati kako treba zbog nereda. Tek kad su se novinari zadovoljili, Forsac je mogao da krene pravom brzinom. Konjičko odeljenje umesto da bude rasporedjeno sa obe strane auta, da zaštiti pristup nepoželjnih kraljevom automobilu , nije bilo gde treba već je podeljeno da ide ispred kola i pozadi njih, što je takodje omogućilo atentat. U istom poretku bila je rasporeena i pešadija počasna jedinica. Dva oficira jahali su na konjima, pešadijski pukovnik Polet i konjički kapetan Vigure, prvi ispred svih automobila a drugi na kraju kolone. Ovako formirana kolona i cela povorka , odavala je smešnu sliku. Više je ličila na vašarsku promociju nego na počasnu procesiju jednog prijateljskog suverena, šefa jugoslovenske države. Forsac je polako krenuo kroz kvart Canabiere prema Boursi. Grmljavina topova, buka avionskih motora, izmešani sa poklicima iz narioda : “Vive le roi Alexander” onemogućavail su razgovor i najosnovnije komuniciranje ne samo pratnje nego u pratnje u automobilima. Ogromna buka uticala je euforično i razdražljivo i na prisutni narod, koji je zbog odugovlačenja procesije postao napet i nervozan. Ovakva atmosfera naravno bila je povoljna za teroriste koji odavno čekali rasporedjeni u zasedi. Kad je povorka počela da odmiče prema Bourse-i, jedan omanji čovek istrčao je iz prisutne gomile naroda, napravio jedan skok do kola, stao na  “papuču” autobolbila  sa Kraljeve strane, potegao svoj “mauzer” i ispraznio ga direktno Kralju u grudi. Tadašnja zvanična verzija francuskih vlasti kaže da je Kralj ostao na mestu mrtav, jer su mu meci prošli direktno kroz  srce. Pored Kralja teško je bio ranjen minister Bartu, koji će nešto kasnije i sam umreti od posledica ranjavanja i zalutalih metaka obezbedjenja i atentatora.  



                    


Policajac u civilu Celestin Geldž, na dužnosti u tom trenutku neposredno pored automobila , imao je revolver u džepu, ali ga nije upotrebio. Kada je video ubicu na papuči Kraljevog automobile, umesto da upotrebi revolver, on je vukao ubicu za kragnu od kaputa i vikao mu da sidje. Ubica se okrenuo i pucao i u policajca Galdža koji je ostao na mestu mrtav. General Žorž koji je čuo zvuk pucnjave otvorio je na svojoj strani vrata automobila, pritrčao na Kraljevu stranu automobila i povukao ubicu sa kola. U tom momentu pukovnik Polet okrenuo je konja, potegao sablju i udario ubicu nekoliko puta pljoštimice po glavi. Ubica je pao, ali je i dalje nasumice pucao iz mauzera (dvadeset metaka) u vis i pogodio sa nekoliko metaka i generala Žorža. Za neverovati je da kapetan Vigure na konju ispred automobila nije ništa primetio niti čuo !

Posle atentata
U Beogradu je štampa tražila vreme da bi zauzela stav prema ubistvu i odgovornosti francuske i njenih vlasti. Umesto da istražuje i objašnjava Kraljevo ubistvo kako se stvarno odigralo, štampa se najviše koncentrisala na iznošenje fotografija o samom ubistvu, ostavljajući čitaoce u nedoumici da sami nagadjaju kako se to moglo desiti u zemlji naše “večne saveznice” Francuske. Čekalo se šta će Britanci i Francuzi da kažu o ubistvu, da bi onda damoća štampa to ponovila. Medjutim, Francuska je nastavila svoje ulagivanje Musoliniju i ne sumnjičeći nikoga osim male grupe zaverenika , a sve ovo zbog Musolinijevog projekta u Africi – osvajanje Abisinije, da bi potom Francuska sama mogla da računa na dobijanje novih kolonija.

Ko je bio ubica kralja ? 
O ubici ili ubicama u jugoslovenskoj štampi nije se moglo naći ništa precizno. Govorilo se da je bio Makedonac, pa Hrvat zatim Čeh itd. Krhki mir u Jugoslaviji i napetost izmedju Hrvata i Srba pre svega, nije se nikako smeo narušiti, a to bi se sigurno dogodilo da je istina objavljena. Čak i danas ona je zamagljena. Dakle ko je ubio Kralja Aleksandra I. Ime ubice je Petar Kelemen po narodnosti hrvat, rodjen u Zagrebu 20.decembra 1893. godine. Po zanimanju je bio trgovac , ali je u stvari bio posrednik za izvesnu firmu Kovač iz Budimpešte. Jugoslovenski pasoš mu je izdat u Zagrebu tri meseca pre ubistva. To je bio visok, krupan, atletski gradjen muškarac, ćelav i izuzetne snage. On je bio član ustaške tajne organizacije sa sedištem u Zagrebu, na čijem čelu je bio Pavelić. Organizacija je brojala najmanje pedeset  članova koji su  bili „ugledni“ domaćini i koji su se udružili radi „oslobadjanja od srpskih tlatičelja.“ Priče da je ubica bio makedonac – član VMRO jednostavno nije tačna. Istina je da su ustaše održavale vezu sa svim, madjarskim, nemačkim, italijanskim, šiptarskim i makedonskim tajnim  organizacijama koje su radile protiv režima Kralja Aleksandra medju kojima su imali svoje doušnike, kontakte i prihvat jer su putovali mnogo i izbegavali javna mesta gde bi mogli biti evidentirani i identifikovani. Drugi saučesnik koji je u trenutku ubistva bio primećen u masi kako kreće sa pištoljem prema automobilu u kome je bio kralj, nestao je   u masi kada je kralj upucan. Njegov identitet je utvrdjen docnije na sudjenju u Francuskoj  , ali on nikada nije uhvaćen. Da su svi ovi detalji objavljeni posle ubistva u Jugoslaviji bi sasvim izvesno izbio gradjanski rat jer je gnev naroda bio ogroman, čak se dogodilo i nekoliko incidenata u kome su napadnuti pripadnici madjarske nacionalne manjine kada se doznalo da su ubice obučavane u Madjarskoj u mestu Janka Pusta.


                                     

Nakon što je ispalio pet metaka u Kralja od kojih su ga pogodila tri, on je ispucao još četiri metka u Bartua i na generala Žorža. Nakon toga iako je već bio oboren na zemlju, Kelemen vadi još jedan revolver pucajući nasumice u masu koja ga je prosto izgazila. Tu je ubijeno još tri gradjanina i jedan policajac. Od strane agenata Kelemen je otrgnut od razjarenih ljudi i prevezen u prefekturu, ali je posle dvadesetak minuta izdahnuo od povreda sabljom, jednog metka i drugih povreda od udaraca. Ni jednog trenutka nije izustio ni jednu reč. Čak je pre nego što mu je oduzet drugi revolver stavio cev u usta, pokušavši da se ubije.

Svi ovi detalji nisu došli do jugoslovenske javnosti, kao što je već rečeno, radi mira medju narodom u zemlji. Tvrdjnje da je Kralj na samrti rekao poslednje reči : „Čuvajte mi Jugoslaviju“ takodje je netačno i potpuna je besmilica, jer je bio pogodjen izmedju ostalog u grudi, jetru i pluća i na usta mu je odmah počela liptati krv, tako da mu govoriti nije bilo moguće i sa medicinskog stanovišta. Ali sve te laži i prikrivanja su bile u funkciji održavanja mira u Kraljevini.

Ponašanje Britanije i Francuske posle atentata
Već krajem oktobra 1934. stav Britanije i Francuske iskristalisao se u odnosu na Jugoslaviju, naime da Jugoslavija ne sme nikako da uperi prst i ukaže na glavnog naredbodavca ubica – Musolinija, već su podstakli galamu i optužbe protiv Madjarske u kojoj su se atentatori zaista obučavali. Već od druge polovine novembra 1934.godine pritisak je vršen na Kneza Pavla namesnika da se i propaganda protiv Madjarske smanji jer su se počeli dešavati mnogi nemili slučajevi prema pripadnicima madjarske manjini u Jugoslaviji, koji su bili jugoslovenski državljani i nisu imali nikakve veze sa atentatom u Marseju. Srpski narod naravno sve to nije znao ali je hteo podstrekavan štampom, da svom bolu za Kraljem da nekog oduška. Polovinom novembra 1934. godine Sir Alexander Kadogan, stalni podsekretar u Forin Ofisu tražio je jedan iscrpni izveštaj od šefa Južnog departmenta nadležnog za Balkan u Forin Ofisu o detaljima ubistva jugoslovenskog  Kralja  u Marselju. Izveštaj je podnet u duhu tadašnjih glavnih stavova Britanske spoljne politike, uglavnom pripisujući krivicu Madjarskoj, donekle i Austriji a gotovo nimalo Italiji.

U toku meseca novembra je pohvatana gotovo cela grupa atentatora, ali je sudjenje posebna bruka francuskog pravosudja, jer su se uskoro svi našli na slobodi. Francuska nikada nije uputila državnim valstima Jugoslavije zvanićno objašnjenje ili izvinjenje zbog svojih propusta  i odgovornosti za smrt jugoslovenskog kralja. Naprotiv. Nema sumnje da je ubisto kralja Aleksandra I. bila velika smišljena zavera ne samo male grupe zaverenika, već brižljivo i dugo spremana likvidacija jugoslovenskog suverena koji je imao velike i realne planove ujedinjenja nekoliko zemalja u tkzv. “Malu Atantu” i to od strane velikih sila, navodnih dotadašnjih i potonjih prijatelja Jugoslavije. Na žalost, prilikom obdukcije utvrdjeno je da je Kralj Aleksandar imao podmakli stadijum raka na jetri koje je metastazirao i prema proceni grupe uglednih lekara, njegov život ne bi bio duži od pola godine. Mada prosečnog rasta, njegova težina u trenutku smrti je bila samo nešto više od 50 kilograma. To je bio kraj Kraljevine Jugoslavije, bez da je ikada zvanična odgovornost Francuske i pomenuta.

Većina Srba i danas smatra Francusku velikim prijateljem Srbije. Pošto je osim 75-te godišnjice ubistva Kralja Aleksandra I., ove godine i 10-to godišnjica NATO bombardovanja Jugoslavije odnosno Srbije i Crne Gore, podsetimo i na to da je u bombardovanju 1999. godine aktivno učestvovala i francuska avijacija bombardujući svoga “tradicionalnog saveznika”, preuzimajući odgovornost za rušenje mostova. 

" SRBI SU JEDAN NAROD BEZ BEZ ZAKONA I BEZ VERE. TO JE NAROD RAZBOJNIKA I TERORISTA" : rekao je tada niko drugi do Žak Širak  bivši predsednik Francuske.

A general francuske armije Žak Kot rekao je aprila 1999 godine : " Što se Srba tiče, to je danas jedan bolestan narod u Evropi "

Toliko o "bratskoj Francuskoj" i zato :



                                                     NE ZABORAVI NIKAD !
                                                      NE OPROSTI NIKAD !
                                                     PAMTI ZAUVEK NATO
                                                   BOMBARDOVANJE 1999 !

naravno i prljavu ulogu " bratske Francuske !





Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP